Кантауторка Жанна Тодора Стојиновић о ауторском стваралаштву у средини где је културни програм минималан
Постоје људи чији се глас не може сврстати ни у један калуп – није то ни српска верзија Џенис Џоплин, ни женска верзија Џонија Штулића, а ни наслеђе Миладина Шобића. Кантауторка Жанна Тодора Стојиновић крчи свој пут и припада тој реткој врсти уметника чије песме истовремено носе сировост и нежност, бунт и топлину, ерудицију и инстинкт. У том споју има нечег старинског и дубоко савременог – нечег што подсећа да уметност не мора да буде ни гласна,ни вулгарна да би била снажна.

ФОТО: Приватна архива
Од Ваљева и Сремске Митровице, преко Русије, па све до Берлина; од руске књижевности до панка, од фестивалских бина до интимних културних иницијатива у малим градовима – Жаннин пут није једноставан, али је доследан. Баш као у њеној песми Хулиган:
„Ја сам жена за ваљенке, срчана, сибирска,
ја сам жена за мартинке, панкерка берлинска.“
За Принцип магазин, Жана се осврнула на место уметника у друштву у којем је, како каже, „културни програм минималан и гура га шачица људи“.
Претплатите се да бисте прочитали цео текст
Претплата
3 € месечно
30 € годишње · 2,50 € месечно
Неограничен приступ свим текстовима Принципа. Откажите кад год желите.
Претплати се Претплати сеПодршка
10 € месечно
100 € годишње · 8,33 € месечно
Све што доноси претплата, уз већу подршку независном новинарству.
Подржи Принцип Подржи ПринципВећ сте претплатник? Пријавите се·Честа питања



