Nakon prvog dela putopisa u kome nas je Vladimir Cvetković Cvele proveo kroz Alžir – grad haosa, pijaca, Ramazana i osmanskog nasleđa starog Alžira – u nastavku putovanja vodi nas dalje ka spektakularnom Konstantinu, rimskim gradovima Timgadu i Džemili, Setifu, dolini M’zab i Gardaji, sve do pustinje Sahare, gde pejzaž potpuno menja ritam putovanja i pogled na sever Afrike.
Jedan od najsadržajnijih objekata je Palace of Rais Bastion 23 iz sedamnaestog veka, koji vraća u vreme Osmanlija i predstavlja poslednji preživeli kvart donjeg Alžira. Ovaj objekat je najvažniji istorijski spomenik Alžira koji sadrži brojne artefakte, kao i mali muzej. Bastion se nalazi sa desne strane, posle kružnog toka sa prelepom skulpturom „Konji Sunca“ u centru. U produženju okrenutom ka moru stoji statua Raisa Hamidua, čuvenog alžirskog pirata, koju je uradio alžirski vajar Redha Šeik Bled. Iza ovog bastiona nalazi se skup od nekoliko kuća i tri palate koje su izgradili Ramdan-paša i Mustafa-paša u 16. i 17. veku. Ovo je jedini kompleks iz osmanskog doba koji nije uništen u ovom području. Arhitektura i detalji su zapanjujući: elegantan dekor, keramika različitog porekla, rezbareni drveni radovi, veličanstveni plafoni sa rozetama ili voćem oslikanim u reljefu.
Put nas je zatim odveo ka Konstantinu, gde se prvi ozbiljan susret sa monumentalnošću dogodio pred Amir Abdel Kader Mosque. Građena od 1969. do 1994. godine, ova džamija nije samo verski objekat već i simbol jedne epohe u kojoj je zemlja pokušavala da definiše svoj identitet nakon nezavisnosti. Njeni visoki minareti dominiraju horizontom, a unutrašnjost je projektovana tako da glas dopire do svakog ugla bez pomoći tehnologije, što mnogi i danas smatraju malim arhitektonskim čudom.
Bio sam u mnogo gradova širom sveta koji sebe nazivaju „gradom mostova“, ali nijedan od njih ne zaslužuje ovu titulu koliko Konstantin. Izgrađeni među dramatičnim jarugama i liticama, mostovi su suštinski deo infrastrukture i duše grada. Do džamije Abd al-Rahman el-Talibi stigli smo sa lokalnim vodičem, ali čak i ako idete kao solo putnik, veliku džamiju Konstantina nikako ne možete propustiti. Džamija Emira Abdelkadera izgrađena je 1994. godine i vidljiva je iz većine delova grada. Ovo je jedna od najlepših džamija koju sam do sada video. Ako prošetate kroz Konstantin, neće vam trebati dugo dok ne pređete jedan od njegovih prelepih mostova. Mostovi poput Sidi M’Cid Bridge iz 1912. godine i Melah Slimane Bridge iz kolonijalnog perioda ne izgledaju samo kao građevine, već kao hrabri pokušaji da se savlada prostor koji ne prašta greške.
Sa njih se vidi koliko je grad zapravo dramatično postavljen iznad dubokih provalija. Kada pređete most Sidi M’Cid Bridge izlazite na Bulevar Jugoslavije. Tek tada vidite koliki je uticaj Jugoslavija imala na nesvrstane zemlje, kao i zemlje koje su stvarale nezavisnost. Apsolutno svaka osoba u gradu zna ko je Josip Broz Tito i kakav smo tada imali odnos sa Alžirom, koliko smo pomogli u njihovoj borbi za nezavisnost. Takođe ne možete propustiti spomenik Monument aux Morts na susednom vrhu. Izgleda kao trijumfalna kapija, a zapravo je spomenik Prvom svetskom ratu i žrtvama. Unutrašnjost spomenika sadrži preko 800 imena onih koji su izgubili živote u ratu. Spisak je izgledao podjednako podeljen između Alžiraca i Francuza.
Iako me je na ulasku u grad dočekala tabla „dobrodošli u pakao“, nije me obeshrabrila. Naprotiv, grad je ostavio veliku impresiju na mene. Higijena nije na zavidnom nivou, što se vidi kako na ulicama tako i van grada. U gradu sam imao prilike da vidim gajbu hleba koja stoji doslovno u prašini i čeka da je preuzme sledeći nosač.
Dok još uvek sabiraš utiske, grad ti ponovo otkriva svoju prošlost, ali na drugačiji način. U tom istom gradu, Cirta Museum iz 1931. godine čuva fragmente prošlosti koji su često pronalaženi sasvim slučajno, kao da zemlja sama odlučuje kada će otkriti svoje tajne. Smešten u istorijskom gradu Šerčelu, ovaj muzej čuva jednu od najbogatijih kolekcija rimskih artefakata u Alžiru. U njegovim prostorijama sabrani su predmeti koji govore o dugoj i složenoj istoriji Konstantina. Posetioci ovde mogu videti rimske mozaike, skulpture, keramiku, stare novčiće i razne arheološke nalaze koji su pronađeni u okolini grada. Posebno su zanimljivi mozaici, čiji detalji i danas otkrivaju prizore iz svakodnevnog života i mitologije nekadašnjih stanovnika ovog prostora.
Timgad, UNESCO nalazište, a nekada grad, leži na severnim padinama planina Ores i stvoren je kao vojna kolonija od strane cara Trajana 100. godine nove ere. Ova regija pokazuje koliko su Rimljani precizno planirali gradove. Njegova mreža ulica i danas izgleda kao nacrtana. Timgad se proširio izvan granica njegovih bedema, a u novim četvrtima izgrađeno je nekoliko velikih javnih zgrada: Kapitolijum, hramovi, pijace i kupatila.
Većina ovih zgrada datira iz severskog perioda kada je grad uživao u svom zlatnom dobu, o čemu svedoče i ogromne privatne rezidencije. Ovde su zgrade izgrađene u potpunosti od kamena, a neke od najimpresivnijih su: Trajanov luk sredinom 2. veka, Istočna kapija iz 146. godine i Zapadna kapija pod Markom Aurelijem. Ulice su bile popločane velikim pravougaonim krečnjačkim pločama, kao što potvrđuje i 14 kupatila koja se i danas mogu videti. Arapska invazija dovela je do konačnog uništenja Tamugadija, koji je prestao da bude naseljen posle 8. veka.
Dalje nas put vodi ka Džemili, gradu koji je osnovan oko 96. godine nove ere u vreme cara Nerve. Ovo je malo planinsko selo gde se nalaze neke od najbolje očuvanih rimskih ruševina u Severnoj Africi. Hramovi i ulice i dalje stoje u gotovo savršenom rasporedu. U obližnjem muzeju, otvorenom 1909. godine, mozaici pričaju priče o svakodnevici Rimljana. Lokalci vole da kažu da se noću čuju koraci među ruinama, kao da grad odbija da potpuno utihne.
Za ljubitelje arheologije, umetnosti i istorije ovo mesto je definitivno must see. Ovaj lokalitet je toliko velik i obiman da bih ceo jedan tekst mogao posvetiti samo njemu, ali ne želim ovaj put biti previše opširan.
Na putu dalje nailazimo na Madghacen Royal Mausoleum, građevinu iz trećeg veka pre nove ere. Njegov oblik i danas zbunjuje istraživače, a teorije o njegovoj svrsi variraju od kraljevske grobnice do simboličkog spomenika moći. Postoje i priče o skrivenim prolazima ispod zemlje, iako nikada nisu potvrđene. Zbog onih koji gledaju filmove Indijane Džonsa ovaj mauzolej je oštećen jer su lovokradice više puta provaljivale i oštetile objekat tragajući za blagom ili svetim gralom.
Dolaskom u Setif, shvatamo koliko je kompleksan bio odnos ondašnjeg stanovništva i kolonija koje su vladale. Setif je jedna od 58 alžirskih pokrajina na koje je Alžir od 1984. podeljen. Osnovan 97. godine, nosi kombinaciju starog i novog.
U Setifu se nalazi i legendarna fontana Ain El Fouara Fountain, koja je, usudio bih se da kažem, postavljena sa dozom provokacije. Naime, fontana jasno ispoljava ženske obline, a nalazi se na nekoliko metara od same džamije, što nije baš primereno u jednoj ovakvoj sredini.
Često se dešava da se ovaj spomenik oskrnavi, ali ga vlasti uvek restauriraju, znajući da će sledeći incident doći veoma brzo.
Ne možete doći u Alžir, a da ne posetite Martyrs Memorial iz 1982. godine. Dominira prostorom kao podsetnik na borbu za slobodu. Otvoren je na 20-godišnjicu nezavisnosti Alžira i izrađen u obliku tri palmina lista ispod kojih gori večni plamen.
Na svakom uglu spomenika nalaze se vojnici, jedan drži automatsko oružje, drugi baklju, a takođe i pušku, a treći podseća na lokalnog borca, takođe sa oružjem u ruci. Sam spomenik konstantno nadziru vojna lica koja vas „checkiraju“.
Nedaleko od spomenika nalazi se žičara koja je 0,10 evra i koja vas vodi od ovog spomenika direktno u botaničku baštu. Botanical Garden osnovan je još davne 1832. godine. Dok šetaš kroz njega, teško je ne pomisliti na vreme kada su Francuzi pokušavali da od Alžira naprave svoju verziju Evrope. Biljke iz različitih delova sveta opstale su tu decenijama, a neki tvrde da određena stabla imaju gotovo meditativni efekat na ljude koji zastanu ispod njih.
Kako se pejzaž menja, dolazak u Ghardaia iz 1048. godine donosi potpuno drugačiji osećaj. Kao da ulaziš u drugi svet. Grad je građen da preživi pustinju, ne da je pobedi.
Gardaja je glavni grad regiona Mzab, grupe utvrđenih gradova koje su izgradili Ibadi Berberi u 11. veku. Arhitektura je praktična, sa ravnim krovovima, zidovima od blata i uskim uličicama namenjenim za odbranu i suočavanje sa pustinjom. Sve je podređeno funkciji, od rasporeda kuća do uskih ulica koje čuvaju hladovinu.
Gardaja je glavni centar proizvodnje urmi, sa skoro 60.000 palmi. Ne možete doći ovde, a ne probati ih. Beni Isguen je najstrože kontrolisan ksar. Turistima nije dozvoljen ulazak bez lokalnog vodiča, koji se obično angažuje na ulazu/turističkoj kancelariji u gradu.
Stari gradovi, odnosno ksari: pored Beni Isguena, vodič je potreban za obilazak starih delova gradova kao što su Ghardaia, Melika, Bounoura i El Atteuf. Razlika u ceni između lokalnog vodiča i neke od agencija koja bi vas vodila je ogromna. Naime, lokalni vodič je 5 evra za dve osobe i taksi je još 5 evra, što je ukupno 10 evra ili 20 u najgorem slučaju, dok agencijski za dve osobe izađe 120 evra.
Suštinski, agencije najmanje zarađuju na hotelu i avio-karti, a najviše na izletima, stoga ako idete preko agencije uvek se raspitajte gde idete ili jednostavno budite konformisti i potrošite po danu 100 evra više, a vidite isto.
Ovde je taksi jeftin i uvek se pogađajte. Na pijaci Suk El Garbija možete kupiti sve, od urmi do tepiha. Ono što će vas posebno iznenaditi su žene. U dolini M’zab, posebno u Gardaji i okolnim starim gradovima, često se mogu videti Mozabitkinje u belom tradicionalnom ogrtaču poznatom kao haik, koji prekriva gotovo celo telo i lice, ostavljajući vidljivim samo jedno oko. Putopisci i fotografi koji su beležili ovaj deo Alžira navode da se taj običaj posebno vezuje za udate žene, dok se u pojedinim opisima pominje da neudate devojke mogu imati otkrivena oba oka.
Ovaj običaj ne može se posmatrati odvojeno od društvene i arhitektonske organizacije M’zaba. UNESCO opisuje dolinu M’zab kao izuzetno homogenu celinu utvrđenih naselja, odnosno ksara, u kojoj su se od 11. veka očuvali način života, tehnike gradnje i društveni poredak oblikovan potrebom za prilagođavanjem surovom pustinjskom okruženju. Kuće su građene tako da čuvaju porodičnu intimu i autonomiju, a raspored ulica, zidova i unutrašnjih prostora odražava strogo uređeno društvo u kome se privatnost smatra važnim delom svakodnevice.
Zato prizor žena koje u javnom prostoru otkrivaju samo jedno oko nije samo detalj odeće, već deo šireg sistema običaja, vere, arhitekture i društvenih pravila. Život ovde nije lak za žene, pravila su stroga i duboko ukorenjena. Pravila gradnje poštuju se vekovima, a postoje i priče o posebnim putevima kojima su se žene kretale kako bi očuvale privatnost. U tom prostoru, svakodnevica deluje kao da se nije potpuno odvojila od srednjeg veka: pijaca je živa i bučna, taksi se dogovara cenkanjem, a iza belih odora i uskih ulica stoji čitav svet pravila koji posetilac tek naslućuje.
Na samom kraju, Gardaja – El Guerrara iz sedamnaestog veka donosi potpuni kontrast svemu viđenom. Pustinja briše granice i ostavlja samo prostor. Vožnja kroz grad demonstrira razne prizore, od deteta sa kofom, čoveka na biciklu, lokalca koji ima stav holivudskog glumca…
Dine kroz koje se vozimo deluju kao ulazak u drugi svet. Po pesku se mogu videti mali beetle insekti, a njihovo prisustvo često znači i da u blizini ima škorpiona. Postoji verovanje da njihov izlazak tokom dana najavljuje hladniju noć. Tu, u tišini, uz piknik, postaje jasno koliko je Alžir raznolik.
Okrug je deo šireg regiona M’Zab, koji su istorijski naseljavali Mozabiti, ibadi berberska zajednica. Ljudska naselja u okrugu su koncentrisana duž drevnih trgovačkih puteva koji su istorijski olakšavali transsaharsku trgovinu.
Ko bi rekao da su ovde, ne tako davno, u obližnjem Berijanu, u sukobima od marta 2008. do aprila 2009. godine, učestvovale omladinske bande naoružane mačevima i Molotovljevim koktelima. Alžir ostaje kao iskustvo koje nije moguće svesti na jednu sliku. To je zemlja kontrasta, gde se istorija ne čuva samo u muzejima, već živi na ulici, među ljudima, u svakodnevici koja je istovremeno haotična i potpuno prirodna.
