AUTOR: LENA KARMAN
| PROČITAJTE I OVO |
 Stefan Simić: Sretoh pre neki dan Miladina Šobića |
| PROČITAJTE I OVO |
 Ženski bend Frajle: Nataša, Jelena i Nevena – Kada se žene slože, sve se može |
Postoje ljudi čiji se glas ne može svrstati ni u jedan kalup – nije to ni srpska verzija Dženis Džoplin, ni ženska verzija Džonija Štulića, a ni nasleđe Miladina Šobića. Kantautorka Žanna Todora Stojinović krči svoj put i pripada toj retkoj vrsti umetnika čije pesme istovremeno nose sirovost i nežnost, bunt i toplinu, erudiciju i instinkt. U tom spoju ima nečeg starinskog i duboko savremenog – nečeg što podseća da umetnost ne mora da bude ni glasna, ni vulgarna da bi bila snažna.
Od Valjeva i Sremske Mitrovice, preko Rusije, pa sve do Berlina; od ruske književnosti do panka, od festivalskih bina do intimnih kulturnih inicijativa u malim gradovima – Žannin put nije jednostavan, ali je dosledan. Baš kao u njenoj pesmi Huligan:
„Ja sam žena za valjenke, srčana, sibirska,
ja sam žena za martinke, pankerka berlinska.“
Za Princip magazin, Žana se osvrnula na mesto umetnika u društvu u kojem je, kako kaže, „kulturni program minimalan i gura ga šačica ljudi“.
Pseudonim „Žanna“ „maznula sam“ pre mnogo godina. Šobićeva Žana jeste uticala na izbor, ali mi je ime prvenstveno leglo na fakultetu, kada sam svirala gitaru i slušala rusku kantautorku Žannu Bicevskaju. Dakle, ime sam pozajmila od nje, a bunt i slobodu od Šobićeve.
Imam i jednu pesmu koja još nije objavljena, u kojoj se nadovezujem na ideju Šobićeve Žane i obrađujem je kroz ženske obline kao sirovu fizičku strast koja u nekim momentima obuzima čoveka i nagoni ga na grešnost. U grudima žene često se nalaze i utočište i bunt i krčma i snaga. Tu pesmu ću obavezno odsvirati pri prvom sledećem susretu.
| PROČITAJTE I OVO |
 PRINCIP INTERVJU: Kantautor Saša Gambiroža – Volim humanitarne svirke, taj osećaj ispunjenosti |
Umetnost je bila i jeste najviše to. Ja je vidim kao indigo života – život kopiran na platnu, u redovima i pokretima, ali obojen mistično plavo-ljubičastom bojom koja simbolizuje unutrašnje bogatstvo i intuiciju, onu koju u praksi često ne slušamo. Umetnost nam pomaže da svoj život, posredno, sagledamo kroz priče drugih i da u skladu s tim donosimo bolje odluke za sopstveni.
Pesmu „Huligan“ doživljavam kao lični manifest – skup vrednosti, uverenja i principa po kojima živim i stvaram. Stihovi govore mnogo o mom životu:
Ja sam žena za podvige iz posade Kon-Tikija,
da bi razumeo šta pevam, moraš čitati Jesenjina.
Al’ taj huligan rađa se retko, da –
taj huligan sam sama ja.
Završila sam ruski jezik i književnost; ruski pisci i „ruske tajge“ negovali su moju misao i toplinu, dok su bunt, istraživanje i avanture došli iz Berlina – koji za mene simbolizuje nemačko govorno područje u kojem sam živela nekoliko godina. A kada sam shvatila da sam huligan ja sama? U poslednjem stihu pesme – zajedno sa stihom došlo je i otkrovenje.
Što se Prijapa tiče, tu su „krivi“ moji roditelji – ljubitelji istorije, figurica i muzejskih postavki sa kojima sam se susretala još kao dete. Simbolika te figure, seksualnost i plodnost, nešto su što svesno akcentujem u mnogim svojim delima. Ispašće da sam kao Frojd, samo u muzici. Smatram da mnoge velike i važne stvari dolaze do nas pod uticajem seksualnih nagona, a kada ih lepo kanališemo – dobijamo umetničku inspiraciju. O tom kanalisanju pisao je i naš čuveni neuropsihijatar akademik prof. dr Vladeta Jerotić.
Razloga je više. Prvi je taj što su mnoge moje pesme u osnovi tužne, a ja sam po prirodi veoma vesela i ubija me da stalno u krug vrtim tugu. Ipak, kad god napravim novu pesmu, pronađem festival na kome ću je predstaviti.
Drugi razlog su bend i finansije. Autorska muzika se najčešće svira u okviru ličnih inicijativa i humanitarnih događaja. Nemam mogućnost da svaki put vodim bend da svira humanitarno – ja mogu, jer ostvarujem svoj san, ali oni taj san ne sanjaju isto kao ja.
„Šest noći – jedan grad“ je ciklus od šest manifestacija tokom godine, od kojih je svaka posvećena različitim kulturološkim temama. Svaka večer imaće svoje otvaranje i izložbu koja ostaje dostupna publici i tokom narednog meseca, jer nam je važno da umetnost ne traje samo jednu noć.
Prva manifestacija, pod nazivom „Dama sa pečatom“, održaće se 7. marta i biće posvećena ženama koje su ostavile trag u umetnosti, kulturi i društvu. Predstavićemo autorke iz muzike, književnosti, slikarstva i pozorišta, uz poseban segment posvećen ženama iz Sremske Mitrovice.
U projekat su uključeni i lokalni umetnici – muzičari, glumci i likovni stvaraoci – a ideja je da se na jednom mestu susretnu različite umetnosti. Vila „Bela pčela“, predivan i gotovo zaboravljen muzejski prostor prekoputa Stoteksa, pokazala se kao idealno mesto za ovakav susret i novi kulturni život grada.
Trenutno živim i stvaram u Sremskoj Mitrovici, gde je kulturni program minimalan i gura ga šačica ljudi. Cilj ovakvih muzičkih projekata jeste da mlade ljude podstaknemo da ne slušaju „Insta“ muziku, već da odvoje vreme za „A i B stranu kasete“, da probudimo radoznalost prema novom i usmerimo je ka akcentovanju kvaliteta nasuprot kvantitetu, ljubavi nasuprot erotici, muzike nasuprot porocima. Jedan viteški potez spremamo par prijatelja i ja.
Mislim da kultura danas jedino tako živi, i to u svakom manjem i većem gradu – rešavaju je samo hrabri vitezi. To je, uostalom, i odgovor na pitanje o hrabrosti. Hrabrost se „od iskona do večnosti“ krije u jednostavnoj čovečnosti, koja je najveći izazov u svakom vremenu i prostoru.
| PROČITAJTE I OVO |
Stefan Simić: Sretoh pre neki dan Miladina Šobića |
| PROČITAJTE I OVO |
| Ženski bend Frajle: Nataša, Jelena i Nevena – Kada se žene slože, sve se može |