Na Savindan, u Deževskoj dolini, okupilo se stotinak ljudi da obeleže dan Svetog Save – ne u velikim gradovima i svečanim salama, već na mestu gde je, prema predanju, rođen najznačajniji srpski svetitelj i prosvetitelj – Sveti Sava. U zaseoku nadomak Petrove crkve kod Novog Pazara, tog januarskog dana nije bilo zaborava.
Dvorište je bilo uređeno, bez korova i zapuštenosti o kojima se često govori kada se pominju ovakva mesta. Domaćini i svečari potrudili su se da dočekaju goste onako kako dolikuje Savindanu: deca su recitovala pesme o Svetom Savi, posluženje je deljeno iskreno i domaćinski, a u kotliću se krčkalo kuvano crveno vino.
„Dodao sam samo malo šećera“, rekao je domaćin uz osmeh, dok su se deca igrala u dvorištu, ne sluteći možda punu težinu mesta na kojem stoje – da je to mesto gde su „hodili“ najveći kraljevi naše istorije.
Miščići leže u tihoj Deževskoj dolini, nadomak Petrove crkve i Đurđevih stupova, u prostoru koji je vekovima bio središte srpske državnosti i duhovnosti. To je kraj u kojem se istorija nije samo pisala, već se živela.
Upravo ovde, prema predanju, rođen je Rastko Nemanjić – kasnije Sveti Sava. Kaže se da je Stefan Nemanja, primivši sina u naručje, izgovorio reči „mišče moje“ koje su mestu dale ime i značenje koje traje do danas.
Danas to mesto obeležava krst od prohroma, koji je postavila Crkva, i mladi hrast posađen pored njega. Zidova nema, temelja nema – ali sećanje stoji čvrsto. I možda upravo u toj tišini leži najveća snaga ovog prostora.
Sveti Sava, rođen oko 1174. godine kao Rastko Nemanjić, bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Od rane mladosti pokazivao je sklonost ka učenju i duhovnom životu, ali i neobičnu zrelost za svoje godine.
Napustivši svetovni život, odlazi na Svetu Goru gde se zamonašio i uzeo ime Sava. Zajedno sa ocem, koji se zamonašio kao Simeon Mirotočivi, obnovio je manastir Hilandar, koji će vekovima biti srce srpske duhovnosti, prosvete i kulture.
Godine 1219. Sava postaje prvi srpski arhiepiskop, čime Srpska pravoslavna crkva stiče autokefalnost. Osniva eparhije, škole, bolnice, piše zakonike i crkvene spise, mireći zavađenu braću i učvršćujući temelje mlade države.
Njegovo delo prevazilazi vreme: Sveti Sava postaje simbol znanja, pomirenja, vere i obrazovanja – i zato Savindan nije samo crkveni praznik, već i školska slava.
Savin život završio se 1236. godine u Trnovu, ali njegovo prisustvo u srpskom narodu nikada nije prestalo. Smrt je označila kraj zemaljskog puta, ali ne i kraj njegovog dela. Naprotiv – nakon upokojenja, Sveti Sava postaje trajna tačka oslonca jednog naroda, merilo vere, znanja i zajedništva.
Spaljivanje njegovih moštiju na Vračaru 1594. godine, po naređenju Sinan-paše, imalo je za cilj da slomi duh i izbriše sećanje. Umesto toga, učvrstilo je ono što se ne može spaliti – pripadnost, veru i sećanje. Kako kaže predanje, dim i pepeo sa vračarske lomače razneli su Savinu poruku „na sve četiri strane sveta“, pretvarajući nasilje i zlobu osvajača u simbol trajanja svetitelja.
Od tog trenutka, Sveti Sava prestaje da bude istorijska ličnost, već postaje i zavet. Njegovo ime utkano je u škole, hramove, praznike i porodična sećanja, u tihe molitve i glasna okupljanja. Gde god su Srbi odlazili, nosili su sa sobom Savindan kao podsetnik ko su i odakle dolaze. Upravo zato, Savino prisustvo ne meri se vremenom, već trajanjem – u jeziku, običajima i potrebi da se, uprkos svemu, sačuva smisao.
Danas, u Miščićima, vera ne gori u plamenu, već tinja u pogledu dece koja se igraju oko krsta, u ljudima koji dolaze bez pompe, u skromnom posluženju i rečima iz srca.
Za tako značajno mesto za Srbiju, srpsku veru, tradiciju i istoriju – Miščići zaslužuju mnogo više. Ali ono što se tog Savindana jasno videlo jeste da ovo mesto još ima dušu.
I dok deca trče po dvorištu, dok se pesma i smeh mešaju sa zimskim vazduhom Deževske doline, ostaje nada da će to mesto jednog dana izgledati onako kako i dolikuje mestu gde je rođen Sveti Sava.
AUTOR: LENA KARMAN
