More je to jutro bilo tiho, gotovo nepomično, kao da zna da se približavam mestu gde se vreme drugačije meri. Pre samog ukrcavanja na brod i dolaska na Hilandar morate uzeti u obzir nekoliko činjenica. Brodovi ne idu svaki dan iako vreme izgleda savršeno, vetrovi su ti koji sprečavaju plovidbu.
Moja malenkost i dva saputnika, Slavko i Dag, prespavali smo u Jerisosu kako bi ujutru poranili da podignemo vize i ukrcamo se na brod. Viza mora biti prethodno, uz blagoslov, odobrena a preporučuje se i rezervacija trajekta u oba pravca. Ustajemo u 6.00 časova ujutru i pri dolasku u kancelariju za podizanje viza vidimo da je red od stotinak ljudi već ispred, čekaju da se kancelarija otvori u 7.30 časova. Iako je sve rezervisano, problemi se mogu pojaviti, što je bilo u našem slučaju. Naime brodovi zbog vetrova nisu išli danima, te se skupio veliki broj ljudi koji svaki sledeći dan čekaju brod, a samim tim se i broj ljudi svakodnevno povećava.
Stvorio se broj od 500 duša koji ne može biti prevezen pomoćnim – malim brodom koji ipak, uprkos vremenu, saobraća iz Uranopolisa. Određeni broj ljudi odlučuje da ide za Uranapolis i tamo pokuša da uhvati manji brod, što samo nekolicini uspeva. Pred ulazak u brod pravi se neki spisak, a naravno prednost imaju Grci tako da je samo puka slučajnost, možemo reći „Bog nas pogledao“ što smo ušli u brod sa grupom Srba koji su išli da rade kao i mi. Oni su čudom stavljeni na spisak za 10 osoba, a bilo ih je sedam te smo se mi „prišljamčili“ za njih i nekako ušli.
Brodić iz Uranopolisa lagano je sekao talase Egeja, a Svetogorsko poluostrvo se već izdizalo iz plavetnila – strmo, zeleno, nedostupno. U tom pejzažu Hilandar se ne vidi iz daljine; on se otkriva tek kada mu priđeš dovoljno blizu, kao da proverava da li si zaista došao s namerom da čuješ ono što podiže još od 12. veka.
Hilandar je, po svim merilima, više od zdanja. Podigli su ga Sveti Sava i njegov otac, nekadašnji srpski veliki župan Stefan Nemanja, koji je ovde, nakon što je postao monah Simeon, proveo svoje poslednje dane. Njihov boravak nije samo duhovni čin – on je postavio temelje samostalnosti srpske crkve, kulture i identiteta u srednjem veku. Zapisi o tome kako su zajedno obnavljali manastir, negovali vinograde i molili se pod istim krovom nose gotovo mitsku težinu. Brojni požari kroz vekove – najveći u 13. veku pa sve do onog razornog iz 2004. godine – ostavili su tragove, ali manastir je uvek iznova vaskrsavao, kao da ispunjava zavet da traje.
Prvo što sam osetio je smirenost koja se ne glumi. Monasi se kreću tiho, s merom, njihovo opredeljenje i privatnost morate da poštujete. Gostoprimstvo je deo pravila i čim sam stigao, poslužen sam vodom i ratlukom ali uz blagoslov možete popiti i cipuru. Cipuro se pravi destilacijom fermentisanih ostataka grožđa (komine) nakon ceđenja soka za vino. Deo u koji se svi najpre smestite se zove gostoprimnica gde vam domaćin objasni dnevnu rutinu koju treba poštovati za vreme boravka u manastiru.
Dan na Hilandaru počinje duboko u noći. Negde oko 2:45 ujutru se budite ukoliko želite da stignete na prvu liturgiju koja počinje u 3.00 ujutru, ukoliko to preskačete sledeće buđenje uz zvona je u 5.00 ujutro, kako bi stigli na liturgiju koja počinje u 5:30 časova. Zvono zvuči kao da odzvanja, i kroz brda, i kroz čoveka. U doba kada ustajete zvuci šume je ono najglasnije što ćete čuti kao i zavijanje kojota. Sveće, duboki tonovi pojanja i polumrak stvaraju osećaj da ste ušli u vreme kada je srednji vek bio sadašnjost. Svetlost sveća je jedina svetlost koju ćete u to doba videti. Zavisi od svetih, kao i odluke bratstva liturgije ne traju uvek isto. Uglavnom se završe oko 7.00 časova ujutru kada se jednim zvonom obeležava izlazak iz crkve i sortiranje u predvorje koje vodi do trpezarije gde se služi obrok.
Tek tada, pred svitanje čuju se koraci i škripa vrata koja obeležava prvi obrok (od dva) koja ćete imati u toku dana. Ulaskom u trpezariju svi monasi već sede, a vi popunjavate kamene stolove koji se nalaze sa vaše desne strane. Za svaki sto sedi osam osoba ispred kojih je postavljen obrok sa priborom, kao i dva litra vode, i dva litra crvenog vina. Ukoliko ima više posetilaca nego stolova sa desne strane, onda se popunjavanju i stolovi sa suprotne strane gde uglavnom sede monasi. U mom slučaju, jedan dan, sam čak išao stepenicama na sprat iznad, zato što je bio veliki broj ljudi, te su u donjoj etaži svi stolovi bili popunjeni.
Kada sednete za sto – ništa ne dirate, ne razgovarate, dok se zvonom ne obeliži vaš red kada svi ustanu i uz molitvu koja je kratka dobiju blagoslov. Tada se pristupi hrani i jedino što se čuje su reči monaha koji čita molitvu, kao i zvuci plehanih tanjira koje vas vraća u prošlost, stare filmove, vojsku…
Nakon nekoliko minuta čuje se i drugo zvono, to je znak da možete da sipate vino, pre toga ne. Jelo je skromno, ali ukusno – masline, hleb, povrće, burek, ponekad riža sa sipom, pasulj… Monasi jedu brzo, gotovo neprimetno, i već posle nekoliko minuta svako se vraća poslu ili molitvi. Iznenadilo me je to što zapravo nema doručka već je svaki obrok kao ručak – nešto kuvano.
Na primer pasulj za doručak ili gulaš – u gradu to nikada ne bih jeo ujutru ali ovde je takav red i to mora da se poštuje. Nema žurbe – sve ide svojim svetogorskim tempom. Nakon nekoliko minuta, čuje se i treće zvono koje označava kraj čitanja molitve sa kojim se i obrok završava. Monah prestaje da čita, beleži gde je stao i odlazi na početak trpezarije gde čita još jednu molitvu dok se svi ostali ređaju u vrstu, ispred kamenog stola, i čekaju da se propoved završi. Nakon toga prvi izlaze monasi, a nakon toga svi ostali. Na izlazu iz trpezarije, što je svakako i ulaz, sa obe strane stoji po jedan monah. Jedan je sa prekrštenim rukama koji simbolizuje oproštaj ukoliko nešto nije bilo u redu i moli za oproštaj, a drugi monah ima podignutu ruku sa spojena tri prsta i to palac, prst do malog i srednji prst. Ovo me je asociralo na pozdrav iz Turske Mitologije „Gray Wolf Salute“.
Posle sam našao da ovu gestikulaciju koriste antički govornici na najvažniji deo govora. Na primer, na ikoni Spasitelja ta gestikulacija je pored jevanđelja. Dajem sabi za pravo da kažem da nisam dobro video i da možda srednji prst nije bio spojen sa ostala dva navedena što bi značilo nešto drugo – gestikulaciju blagosiljanja spasiteljevim imenom (Isus Hristos na grčkom i crkvenoslovenskom).
Nakon obroka svako ide svom poslu. Neko radi u vinogradu, neko u maslinjaku, neko u ikonopisačkoj radionici, knjižari a neko u biblioteci koja kao da čuva čitav jedan skriveni svet. Svaki dan dobijate zadatke, a konkretno ja sam bio zadužen za pakovanje i sortiranje tamjana. Dok sam pažljivo pakovao tamjan, sa svojim saputnikom Dragoslavom, svako zrno kao da mi je klizilo kroz prste sa tihom, drevnom snagom. U vazduh se podizao topao, blag miris koji je lagano ispunjavao prostor, a zatim i mene samog. Kao da mi je ušao pod kožu, smirio misli i otvorio neko tiho, unutrašnje svetlo. U tom trenutku shvatio sam da ne pakujem samo tamjan – već i deo njegove tihe magije koja me prati još dugo nakon što se miris rasprši. Slavko je pak bio zadužen za pakovanje pri kupovini robe u knjižari.
Šetajući kroz manastirski kompleks, čovek stalno nailazi na slojeve vremena: od srednjovekovnog konaka, pa sve do obnovljenih zgrada koje su morale biti podignute nakon požara početkom XXI veka. Dok sam prolazio pored kule Svetog Save, zidovi su šuštali pod vetrom, kao da čuvaju priče o onim danima kada su otac i sin, Simeon i Sava, provodili svoje poslednje zajedničke godine. U biblioteci sam imao privilegiju da vidim starinske rukopise i dela koja obeležavaju srpsku književnost. Nije bilo mnogo za reči – Hilandar je mesto gde se više govori očima i dušom nego glasom.
U Hilandaru postoji kosturnica u kojoj se čuvaju lobanje i kosti preminulih monaha. Praksa je da se tela monaha sahranjuju bez kovčega, nakon smrti pokapaju, a nekoliko godina kasnije iznose iz groba. Kad se telo razgradi – skelet se vadi, kosti se peru belim vinom i kade tamjanom u molitvi, a zatim se kosti čuvaju u zajedničkoj kripti, dok se lobanje odlažu na police u kosturnici. Ovo je prema monaškom uverenju – sled čekanja vaskrsenja, jer se veruje da će nakon vaskrsenja telo uskrsnuti.
Nakon večernje, često sledi večera, a potom kratka molitvena služba – tzv. “povečerje”. Isti je
protokol kao i ujutru, samo što se nakon večere vraća u crvku gde se iznose mošti. Tokom povečerja u Hilandaru se tradicionalno iznose mošti svetitelja na poklonjenje. Najpoznatije i najpoštovanije mošti u Hilandaru su mošti Svetog Simeona Mirotočivog (Stefan Nemanja) – osnivača Hilandara.
Ovde se dan meri molitvom, pa onda radom, pa tišinom, pa opet molitvom i sve to kao jedan neprekinut krug. Popodne sam proveo šetajući maslinjacima i vinogradima, a naročito mi se svidela poseta kule Kralja Milutina. Treba pomenuti da posle Simeona Nemanje i sv. Save najveći ktitor manastira Hilandar bio je i kralj Milutin. Glavna crkva Hilandara, gde se održavaju sve liturgije je prva u nizu građevina Kralja Milutina. Na Hilandaru zemlja je meka, a vazduh pun mirisa kadulje i bora. Ponegde iz šume izlaze koze, poneki radnik nosi alat, a s vremena na vreme zazvoni zvonce s kule i vrati te u okvire hilandarskog ritma.
Predveče sam sedeo pored zidina, gledajući kako sunce tone iza brda Atosa. Tada Hilandar deluje kao ostrvo unutar ostrva, izdvojen čak i od same Svete Gore. Noć ovde ne donosi pospanost, već neku vrstu budnosti – ne iz nemira, već zato što se čini da bi spavanje bio gubitak vremena pred nečim tako starim i živim. Noću se ponekada čuju kojoti koji nemaju većeg neprijatelja, pa kada se mnogo razmnože, kako bi napravili balans, domaćini namenski puste nekoliko vukova kako bi održali balans, neugrozivši nijednu vrstu.
Razgovor sa ocem Teodosijem ostavio je na mene neočekivano dubok utisak. Njegove reči bile su jednostavne, ali pune smirenosti, kao da nose neku tihu mudrost koja se ne izgovara, već se prenosi. Dok smo razgovarali, osetio sam kako se prostor između nas ispunio blagim, nenametljivim mirom.
A onda, po povratku u svoju sobu, dočekalo me je iznenađenje koje me potpuno razoružalo – na krevetu je ležala knjiga, ostavljena pažljivo, kao da je položena sa poštovanjem. Na prvoj stranici stajala je posveta oca Teodosija, kratka i jednostavna, ali toliko srdačna da će večno tinjati u mom srcu. Istog trenutka sam osetio zahvalnost koja se ne izgovara, već samo tiho boravi u čoveku. Bio je to mali gest, ali za mene – dragocen, kao da sam poneo sa sobom deo onog mira koji sam osetio u razgovoru.
Takođe bih izdvojio monaha Irineja koji je tih i smiren čovek, ali njegova prisutnost u Hilandaru ostavlja dubok utisak na svakog posetioca. Pri susretu s njim oseća se njegova posvećenost i strpljenje. Monah Irinej je doprineo da moj boravak na Hilandaru bude pun pozitivnih impresija i zauvek ostane u srcu.
Kada sam odlazio, monah Irinej koji me je ispratio rekao je samo: „Vratićeš se. To je tako.“ Nisam znao da li je to blagoslov, činjenica, ili samo način da se pozdravimo. No, dok se brodić udaljavao, shvatio sam da Hilandar nije mesto koje se posećuje jednom. On ostaje u tebi kao tiha
misao – kao nešto što će te, ranije ili kasnije, opet pozvati.
AUTOR: VLADIMIR CVETKOVIĆ – CVELE
