Kada govori o umetnosti, Čarli Kaufman (Charlie Kaufman) ne govori iz pozicije pobednika, niti iz sigurnosti nekoga ko želi da ponudi odgovore. Njegov glas je oduvek bio glas sumnje, unutrašnjeg preispitivanja i tihe pobune protiv sveta koji od kreativnosti traži da bude laka, razumljiva i – isplativa. Kao scenarista i reditelj, Kaufman je decenijama gradio opus koji se opire komforu, odbija jasne poruke i uporno se vraća pitanjima identiteta, usamljenosti i straha da ćemo, pokušavajući da se dopadnemo, izgubiti ono najvažnije – istinu o sebi.
U jednom predavanju iz 2012. godine, Kaufman je otvoreno govorio o trenutku u kojem umetnost prestaje da bude prostor iskrenosti, a postaje još jedan oblik marketinga. Njegove reči nisu bile ni manifest ni optužnica, već pokušaj da se razume svet u kojem je zabava postala hrana, u svetu u kojem smo svi pomalo gladni, iako smo neprestano „zasićeni“ sadržajem. Više od decenije kasnije, taj govor zvuči manje kao razmišljanje jednog umetnika, a više kao precizan opis stvarnosti u kojoj danas živimo.
Čarli Kaufman pripada onoj retkoj grupi autora koji nikada nisu pokušavali da se uklope u očekivanja industrije, čak i onda kada je industrija bila spremna da ih nagradi. Njegovi filmovi i scenariji ne nude utehu, jasne pouke ili zatvorene narative. Umesto toga, oni stalno preispituju način na koji doživljavamo sebe, druge i svet oko nas.
Kaufmanovi junaci često su izgubljeni, nesigurni, rascepljeni između onoga što jesu i onoga što misle da bi trebalo da budu. Njegova umetnost ne beži od nelagodnih tema – usamljenosti, straha, unutrašnje praznine – ali ih nikada ne koristi kao sredstvo manipulacije. Upravo zato njegovo stvaralaštvo nije „lako za konzumaciju“, ali ostaje duboko prepoznatljivo onima koji u umetnosti traže istinu, a ne potvrdu.
Kada Kaufman govori o umetnosti, on ne govori o tržištu, nagradama ili vidljivosti. Govori o odgovornosti autora prema sebi i prema onima koji će njegov rad jednom sresti – možda slučajno, možda mnogo godina kasnije.
U jednom javnom predavanju održanom 2012. godine, Kaufman je govorio o svetu koji sve više funkcioniše po logici marketinga – svetu u kojem se zabava proizvodi masovno, pakuje atraktivno i distribuira tako da zauzme što više pažnje. Nije govorio o konkretnim platformama, kompanijama ili imenima, već o mentalitetu koji oblikuje savremenu kulturu.
U trenutku kada je izgovorio ove reči, društvene mreže još nisu imale današnju moć, influenseri nisu bili industrija, a algoritmi nisu odlučivali šta će biti viđeno, a šta ne. Upravo zato njegove misli danas zvuče uznemirujuće tačno – kao dijagnoza sveta koji se tek u potpunosti razvio.
Ljudi širom sveta provode bezbroj sati svog života
bivajući hranjeni zabavom u oblicima:
filmova,
televizijskih emisija,
novina,
Jutjub videa,
interneta.
Smešno je verovati da sve to ne menja naše mozgove.
Podjednako je smešno verovati da, u najmanju ruku,
ova masovna distrakcija i manipulacija
nije zgodna onima koji su na vlasti.
Ljudi gladuju.
Možda to ne znaju
jer su hranjeni
masovno proizvedenim smećem.
Pakovanje je šareno i glasno,
proizvodi se u istim fabrikama
u kojima nastaju Pop-Tarts i iPad uređaji,
od strane ljudi koji sede okolo i razmišljaju:
šta možemo da uradimo da ljudi kupe još ovoga?
I oni su vrlo dobri u svom poslu.
Ali to je ono što dobijate,
jer to je ono što se proizvodi.
Prodaju vam nešto.
Svet je danas tako izgrađen.
Politika i vlade su tako izgrađene.
Korporacije su tako izgrađene.
Međuljudski odnosi su tako izgrađeni.
Svi mi gladujemo.
Svi mi.
I ubijamo jedni druge,
i mrzimo jedni druge,
i nazivamo jedni druge lažovima i zlim ljudima.
Jer je sve postalo marketing.
I mi želimo da pobedimo,
jer smo usamljeni
i prazni
i uplašeni.
A vođeni smo da verujemo da će pobeda sve to promeniti.
Ali nema pobede.
Šta može da se uradi?
Recite ko ste.
Zaista to recite – u svom životu i u svom radu.
Obratite se nekome ko je izgubljen,
nekome ko još nije rođen,
nekome ko se neće roditi još petsto godina.
Vaše pisanje biće zapis vašeg vremena.
To ne može da se izbegne.
Ali još važnije,
ako ste iskreni u vezi sa tim ko ste,
pomoći ćete toj osobi da se oseća manje usamljeno u svom svetu,
jer će u vama prepoznati sebe.
I to će joj dati nadu.
To je dalo nadu meni.
I moram stalno iznova da otkrivam
koliko je to važno u mom životu.
Dajte to svetu
umesto da svetu nešto prodajete.
Ne dozvolite sebi da budete prevareni mišlju
da je način na koji stvari sada funkcionišu
jedini mogući način na koji svet mora da funkcioniše.
Da na kraju
svi moramo da prodajemo nešto.
Pokušajte da ne.
Kada Kaufman govori o svetu u kojem je sve postalo marketing, on ne misli samo na reklame, brendove ili korporacije. On govori o vremenu u kojem se i emocije, stavovi, identiteti i odnosi pakuju, pojednostavljuju i nude drugima na konzumaciju. O svetu u kojem se čak i pobuna mora svideti algoritmu da bi opstala.
U tom svetu, umetnost više ne uznemirava – ona umiruje. Ne postavlja pitanja, već nudi gotove odgovore. Ne ostavlja prostor za tišinu, nesigurnost i sumnju, već traži pažnju, klik, reakciju. I u toj buci, kaže Kaufman, ne nestaje samo istina – nestaje i bliskost.
Njegove reči danas zvuče teže nego 2012. godine. U vremenu u kojem svi nešto objavljujemo i gradimo lične narative, pitanje više nije da li učestvujemo u toj igri, već da li još uvek prepoznajemo trenutke kada iz nje možemo da izađemo.
Rođen je 1958. godine u Njujorku, a odrastao u predgrađu – prostoru koji je često opisivao kao emocionalno sterilan, ali duboko formativan za njegov unutrašnji svet, a upravo u tom raskoraku nastaje temelj njegovog kasnijeg stvaralaštva. Kaufman nikada nije bio autor koji beži u spektakl; naprotiv, njegova umetnost uvek se vraća unutrašnjem glasu, sumnji i osećaju da je identitet nešto krhko i nestabilno.
Širu pažnju javnosti privukao je kao scenarista filmova „Biti Džon Malkovič“ (Being John Malkovich), „Adaptacija“ (Adaptation) i „Večni sjaj besprekornog uma“ (Eternal Sunshine of the Spotless Mind), za koji je osvojio Oskara za najbolji originalni scenario. Iako su ovi filmovi ostvarili veliki uspeh, Kaufman nikada nije prihvatio logiku ponavljanja formule. Svaki sledeći projekat bio je, svesno, korak dalje od komfora – i za publiku i za njega samog.
Inspiraciju je nalazio u književnosti i filozofiji, ali i u autorima koji su se bavili apsurdom, fragmentacijom identiteta i egzistencijalnom nelagodom – od Franca Kafke i Samjuela Beketa, do modernih mislilaca koji su problematizovali otuđenje savremenog čoveka.
Privatno, Kaufman vodi povučen život. Ne gradi javni imidž, ne učestvuje u kulturnim ratovima i retko se pojavljuje u medijima. Živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama, daleko od holivudske buke, ostajući dosledan ideji da umetnost nije na prodaju.
Kada ste poslednji put pročitali ili pogledali nešto što „nije pokušavalo“ da vam se dopadne ili „proda“? Da li danas više „komuniciramo“ ili se samo predstavljamo? Da li smo spremni da kažemo ko smo – čak i kada to nije isplativo?
AUTOR: LENA KARMAN
