Po dobro utabanim crnogorskim stazama raskošne prirode i opasnih momaka reditelj doc. mr Draško Đurović pronalazio je inspiraciju za svoje filmove “As pik – Loša sudbina” inače prvi crnogorski kandidat za Oskara o kojem je pisao i Njujork tajms, zatim “Desant na Prčevo”, “Rođeni sjutra” i mnoge druge.

FOTO: FCCG

Uprkos skučenom prostoru, istom takvom i budžetu za umetnost, profesor Univerziteta Crne Gore, hazarderski stavlja uloge na svetske zvezde. Zahvaljući njemu smo na bioskopskim platnima, rame uz rame sa našim glumcima, gledali holivudske face kao što su Majkl Madsen, ili Marisu Berenson u predstojećem filmu “Zaliv”, o čemu je govorio za Princip magazin.

Da li je u vašoj porodici bilo zaljubljenika u film i kako ste se odlučili za profesiju reditelja?

– Majka je bila medicinska sestra i filmofil, a otac karikaturista, a njegov ujak čuveni slikar dobitnik najveće slikarske nagrade “Politika”, pa se može reći da smo u tradiciji umetnička porodica. Kada neko kaže da hoće da se bavi filmom, to kao da znači da hoće da se bavi nečim neispravnim, jer uvek postoji to pitanje sigurnosti. Tako da ja spadam u onu generaciju koju roditelji nisu podržavali u izboru. Iako smo imali dosta porodičnih prijatelja koji su bili reditelji, nisu razumevali ideju da studiram filmsku i TV režiju, zato što su mislili da ta profesija neminovno donosi i težak život.

Proročki su možda videli koliko će Vam biti teško stvarati filmsku umetnost na ovim prostorima, gde ne postoji razumevanje, ni za umetnike, ni za stvaralaštvo?

– Ja volim da kažem “Kulturi ne treba ništa osim Njegoša i sa Njegošem treba kultura da se završi”. Nekako se serija “Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo” prošvercovala i verno pokazla taj neobični bizarni mentalitet Crnogoraca. No, ja sam devedesetih u “Rođeni sjutra” uveo novu generaciju Crnogorca koji se bave kriminalom, koji žive u toj tehnološkoj revoluciji gde je droga prisutna, gde vlada materijalizam i ta ekstremna vizualizacija skupe garderobe, skupih automobila, prostora i svega onog što danas vidimo. U tom prostoru lažnog glamura, nema mesta za duhovnost i kulturu.

FOTO: Max film

“As pik – Loša sudbina” prvi je crnogorski film kandidat za Oskara u kategoriji Najbolji strani film 2013. godine, zar to nije bilo dovoljno priznanje koje bi vam olakšalo rad na filmu/seriji “Zaliv”?

– Ne. Morao sam i da napravim pauzu u stvaranju jer nisam nikako mogao da dođem do sredstava, a to je bila osveta za moj uspeh. Ljudi nisu navikli da se Crnogorci na taj način prikazuju i to im je bio “udarac u pleksus”. To dokazivanje kakvi smo mi, taj neki cinizam devedestih koji je bio zasnovan na tom fenomenu da su svi ti loši likovi iz devedesetih bili poreklom Crnogorci. Bilo je “‘As pik’ i Oskara to moramo da uradimo, ali radije ga ne bi slali”! Onda je usledila teška faza skupljanja para za sledeći film, a sve to se popunilo katastrofom pandemije korona virusa, tako smo izgubili dosta članova ekipe. Glumačka diva i svetska zvezda Marisa Berenson bila je u Budvi dok smo probali prvi deo, a sada smo u pripremama trećeg dela.

FOTO: Privatna arhiva

Kulturi ne treba ništa osim Njegoša, i sa Njegošem kultura treba da se završi, njega smo istrpeli, a posle toga je sve bespotrebno i nevažno, čak i glodarski u smislu da iziskuje pare. Novo stvaralaštvo nas ne interesuje, sa guslama je završena ta faza, tako je sa svim granama umetnosti.

Toliko nepravde i nerazumevanja prema stvaranju, nečemu što je važno za nove generacije i mlade ljude, pa kako onda da se ne klone duhom?

– Morate biti donekle pripadnik neke ekipe koja će vas podržavati, koja će razmišljati na vaš fanatični način, koja će probijati led. Nedavno smo radili film o Boži Nikoliću koji je snimao velike filmove “Ko to tamo peva” “Maratonci trče počasni krug” “Pad Italije”, i lajtmotiv tog filma o njemu jeste rečenica “Pare se potroše, a filmovi ostaju”. To je ta sintagma o delu, o filmu, koja nam ne dozvoljava da budemo normalni i da klonemo duhom.

FOTO: Privatna arhiva

Ukoliko nemamo tu duhovnu hranu ili nešto što nas nadahnjuje, budi na razmišljanje, čemu da se nadamo?

– Nisam idealista da ne vidim da svet ide prema velikoj provaliji, globalna intencija je “Što gore, to bolje”. Bukvalno tipovi između zatvora i ludnice su današnji nosioci mejnstrima. Nažalost kriza će dugo trajati i moraće da se završi ceo jedan ciklus nameštenog iskonstrusianog idiotizma. Da bi pobedili tu deformaciju, trebaće da prođu generacije. Mediji su nažalost ti koji uglavnom propagiraju debilizam, i apropo toga se rađaju nove generacije kojima su upravo ti tipovi, ta nova ideologija između zatvora i ludnice, kreirali detinjstvo i život. U tom smislu smatram da treba proći ceo jedan krug, a sada da li će to baš biti do preistorije, odnosno mlaćenja kostima, kao u filmu “Odiseja” možda ćemo videti, a možda i ne?

FOTO: Max film

Tako ostaje na pojedincima da rade i stvaraju u domenu svojih mogućnosti, ne bi li ovaj svet bio makar malo podnošljiviji, a jedan od takvih je i vaš prijatelj, jedan od najtraženijih srpskih snimatelja koji živi u Holivudu Radan Popović?

– On je moj školski drug i veoma dobar prijatelj, ipak sada prvi put sarađujemo na filmu “Zaliv”. Došao je iz Los Anđelesa i kada je video tekst rekao je “Zašto mi ne dopustiš da dobro snimim ovaj veličanstveni scenario?”. Ja sam mu odgovorio “Zato što u Crnoj Gori radimo bez para”. On se šeretski nasmejao i samo nastavio svoje. Odlično je u pripremi vizualizirao taj deo Boke, on je profesionalac čovek sa estetskim pristupom, kakav se retko viđa. “Zaliv” će imati primesu svetskih serija kao što su “Peaky blinders” i “Outlander”.

Želeo sam da napravim “Zaliv” kao odu krajoliku u Crnoj Gori, za koji sam odavno shvatio da je mnogo bolji od nas koji živimo ovde. Maglovitost i tajanstvenost Boke su mi najveća inspiracija i nadam se dobroj muzici i još boljem ljubavnom filmu.

Marisa Berenson, Silvester Stalone, Majkl Madsen… u svojim ostvarenjima okupljate mnoga velika imena. Kako izgleda saradnja sa svetskim facama?

– Nekada možete bez para, a nekada ne možete sa svim parama ovog sveta. Nekada taj ludački autorski pristup ume da ih oduševi, bukvalno ovako “Nemam para da vas platim kao što vas plaćaju ali znam da ako dođete u Crnu Goru da će vam biti nezaboravno”. Kompliment je kada kažu da žele sledeći film da rade sa mnom. Staloneu sam radio spot, kada je posetio devedesetih Crnu Goru, tačnije Sveti Stefan, i nedavno kada smo se sreli bio je oduševljen, a i dobro se setio da smo tada snimali sa dva helikoptera. Poslednje zajedničko putovanje čuvenog para Džoli-Pit bilo je na crnogorskom primorju i to nešto govori. Svetske zvezde prepoznaju da je Crna Gora izgubljeni džep civilizacije gde možete proći ulicom gde vas ne prepoznaju, gde se niko ne zaleće u vas tražeći autogram. Teško mi pada što ne koristimo sve prednosti koje imamo ovde.

FOTO: Privatna arhiva

Autor ste i dva visokobudžetna filma za decu “Hozentarus” i “Magični ključ”, koliko su mališani zahtevna publika?

– Nove generacija su potpuno zapuštene. No, ni njih ne treba kriviti, kakvi da budu kada su prepušteni medijima, rijalitijijma, nasilju… kada se niko ne bavi njihovim humanizmom. Ne znaju razlike između dobra i zla, ni ko je dobar princ, a ko loša kraljica. Iz tog razloga sam se i odlučio da napravim ove bajke, iako su izuzetno zahtevne u produkcijskom smislu. Ni u Dizniju više ne prave toliko bajki, tamo je sve manje-više šablonizirano. Bajke su ogromna produkcija, mnogo specijalnih efekata, kostima, scenografije i nije bilo nimalo lako uzevši u obzir da sam u svemu tome bio u teškom vremenu pred pandemijom korona virusa. Bajke su učestvovale na festivalu “Kids Fest” u Beogradu i bile emitovane na televiziji Vojvodine. Na ceo taj projekat sagledavam na nešto čega nema i da sam mali deo doprinosa da ne prepustimo tek tako decu divljaštvu nove civilizacije.

FOTO: Privatna arhiva

Profesor ste na Univerzitetu Crne Gore i predajete filmsku i TV režiju, kako ste se snašli u toj ulozi?

– Osposobio sam se i naučio da prenosim znanje i to je mnogo veća obaveza nego da posedujete određeno znanje. Studenti koji su došli iz inostranstva vole da kažu da im prija trud koji ulažemo da saznaju što više, to što se neko bavi njima. Definitivno sam shvatio da jezik predavača nije jezik reditelja.

Mladi danas imaju više izvora da sve saznaju, ali imaju i manjak volje. Mnogi su depresivni i vrlo je težak zadatak da vi njih motivišete da idu ka znanju, uprkos tome što im se znanje pruža na tanjiru.

Kada smo mi bili mladi, bilo je potpuno drugačije, nismo imali literature i publikacije, dok smo filmove mogli samo da gledamo u kinotekama i bioskopima. Danas na internetu ima toliko filmova i ne samo to, možeš da pregledaš sve, čak i kako je sniman određeni film. Za nas pre 30 godina to je bila nepojmljiva činjenica. Žao mi je što ne koriste taj bolji civilizacijski deo koji im se nudi volšebno, samo iz razloga što im fali motivacije.

FOTO: Privatna arhiva

Tri religije, dva ostrva i jedan svetski rat u Bokokotorskom zalivu, Perast – sve to je obuhvaćeno u nadolazećem dramskom filmu i seriji “Zaliv”. Da li će gledaoci možda dobiti i neke odgovore na univerzalna pitanja, kako da se sačuvamo od mržnje koja je tako zavodljiva i opojna na ovim prostorima?

– To je pitanje na koje svi znamo odgovor, što manje fanatizma i što više informisanosti iz više izvora. Ukoliko se krećete jednim izvorom, jednim putem, ka jednoj ličnosti, to je slepa ulica, tek kada pogledate iz više uglova, onda shvatite da niste u pravu. No, retko ko ima snagu da savija svoja razmišljanja. Priča o najvećim narodima je mit, taj isti mit imaju Crnogorci da su najviši narod, a taj isti mit postoji i u Americi, i onda kada imate taj mit, on uvek u toj nekoj ekstremnoj fazi dolazi do nule, do totalne destrukcije. Mislim da fanatizam svake vrste još uvek služi da jedna ekipa živi veoma dobro i profitira. Verujem da to ljudi sada znaju, da uvek taj jedan ili nekolicina na kraju dana jede kavijar, živi u vili i vozi se najskupljim kolima na svetu. Na toj sceni mučenika više nema i nema među njima ni ideala, ni ideja, ni politike, samo bezdušno upravljanje tokovima novca. Kraj svake ideologije je nečiji hedonistički život.

AUTOR: Lena Sladojević