Mladen Đorđević, reditelj nagrađivanog filma “Radnička klasa ide u pakao”: “Svi živimo u potrošačkoj civilizaciji”

Najuspešnije ostvarenje Glavnog takmičarskog programa 52. Međunarodnog filmskog festivala FEST-a je “Radnička klasa ide u pakao” Mladena Đorđevića, kome su pripala čak tri priznanja među kojima i Beogradski pobednik za najbolju režiju. Ostvarenje je okićeno nagradom „Nebojša Đukelić“ za najbolji film iz regiona, kao i nagradom FEDEORA za najbolji evro-mediteranski film.

Prilikom uručivanja Beogradskog pobednika, Mladen Đorđević je istakao da nagradu želi da posveti njegovoj ekipi koja ga je trpela i istrpela svih ovih godina, kao i podnosila njegovo ludilo, ali i Mirsadu Tuki, koji ih je napustio mesec dana pre svetske premijere filma u Torontu, u septembru prošle godine.

Da li ste očekivali toliko interesovanje i pohvale za vaš film na ovogodišnjem Festu?

-Sinopsis i naslov filma su intrigantni. Takođe, domaća publika, naročito ona Festova, je navikla na moje filmove i zna otprilike šta može da očekuje, tako da sam očekivao ovakvo interesovanje. I glumačka ekipa predvođena Tamarom Krcunović je takođe bila magnet za publiku.

Vaš film je pokrenuo mnoga pitanja, između ostalih i to da li danas postoji kod nas radnička klasa?

-Radnička klasa umire. Socijalna država, odnosno “država blagostanja” je na ispitu, ako ne i pred padom. Od rušenja Berlinskog zida i pada komunizma, okolnosti za krupni kapital su sve bolje. Više ne mora toliko da se vodi računa o pravima radnika. Savremena levica je međutim prerano proglasila problem radničke klase rešenim. Sve više ima ljudi koji rade privremene poslove, bez jasne perspektive, zdravstvenog osiguranja i slično. To je tzv prekarijat. Nedostatak jasne perspektive i nesigurnost je odlika današnjice.

Smatrate li da je radnička klasa vremenom postala potrošačka?

-Svi živimo u potrošačkoj civilizaciji. To je neka vrsta religije koja polako zamenjuje hrišćanstvo. „Potrošačka religija“ ima svog Boga, sveće, vernike koji odlaze u šoping molove – savremene hramove u kojima se mole.

Imamo li veliki broj elite kod nas?

-Mislim da problem elite ne treba svoditi na lokalni. Naša elita je deo svetske elite. Takođe treba znati da “vrana vrani oči ne vadi”. Kada vidimo sukob elita na svetskoj pozornici, onda je to varka. Elite se uvek udružuju kada je u pitanju gaženje onih ispod njih.

Zbog čega smatrate da su revolucije samo kozmetičke promene?

-Više verujem u unutrašnju promenu i revoluciju nego u spoljnu. Mislim da su revolucije tokom istorije pokazale da su one često samo način da postojeći centar moći preživi, tako što će se odenuti novim ruhom, zamaskirati.

Poznati ste po tome da svaki svoj film radite dugo i studiozno. Po čemu je rad na ostvarenju „Radnička klasa ide u pakao“ bio najkompleksniji?

-Reč je o dramaturški kompleksnom ansambl filmu. Potrebno je bilo uklopiti razne linije vezane za moje likove, koji čine grupu, a pritom voditi računa da se celina ne razlabavi. Takođe, rad sa grupom, kao glavnim junakom filma, je težak jer podrazumeva konstantno praćenje i rad sa većim brojem glumaca. Ali, glumačke probe pre snimanja su nam mnogo pomogle u tome.

Za svaki vaš projekat angažujete dosta naturščika. Koliko je izazovno raditi sa njima i izjednačiti ih, na neki način, sa diplomiranim glumcima?

-I za mene i za glumce je bio veliki izazov uklapanje sa naturščicima koji okružuju glavne likove. Mislim da glavni glumci u mom filmu glume kao naturščici što je jedan od najvećih glumačkih ideala.

Najčešće sarađujete sa glumcem Ivanom Đorđevićem Džudijem. Da li je on taličan za vaše projekte?

-Ivan je ostao upamćen po ulozi transvestita u mom filmu “Život i smrt porno bande”. On je u stanju da epizodnu ulogu pretvori u veliku ulogu, koju gledaoci dugo pamte.

Koju poruku nosi vaša priča?

-Mislim da je moj film višeznačan. Ne nudim konkretne odgovore. Rekao bih da zajedno sa publikom istražujem razne aspekte vezane za radničku klasu, oslobađanje, pobunu. Moji junaci u jednom momentu od eksploatisanih postaju eksploatatori. Da li je u ljudskoj prirodi samo težnja za slobodom ili je prisutna i želja za zarobljavanjem? Više mi se dopada taj dinamičan koncept. Uživanje u oslobađanju svakako ne bi postojalo da nema prethodne zarobljenosti. Ne treba imati ni premala, ni prevelika, očekivanja od nas ljudi.

Ako radnička klasa ide u pakao, ko ide u raj?

-Raj je verovatno predviđen za elitu. Moji junaci su gurnuti u mrak, u podzemlje. Ali to može biti opasno za elitu koja ih je tamo gurnula, jer u mraku, ljudi mogu pronaći svetlo na kraju tunela – izgubljenu snagu. U paklu je svakako zanimljivije. (smeh)

Koja je dalje budućnost vašeg filma?

-U narednim mesecima nas očekuje još nekoliko stranih festivala. Bioskopska distribucija u Srbiji kreće 11.aprila.

Imate li u planu novo ostvarenje?

-Već spremam novi dugometražni igrani film, čije bi snimanje trebalo da krene u februaru naredne godine. Naslov je „Ljubavna soba“. Film je smešten u zatvorsku ljubavnu sobu u kojoj je zatvorenicima dozvoljeno da primaju posete i vode ljubav. Ljubavna soba je mikrouniverzum u kome pratimo različite parove. Kroz priče ljudi sa margine društva reflektuju se razni društveni problemi. U pitanju je kamerni film u kome dominiraju scene sa dva glumca, što je razlika u odnosu na moje prethodne filmove.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ