Ima tih filmova koji u nama trajno probude pitanja o tome kakvi smo kao ljudi – kako bismo reagovali kada bi na naša vrata zakucala nevolja, koliko bismo imali razumevanja za tuđu patnju koja ne traje trenutak, već decenijama, ponekad i čitav život. To su ona ostvarenja koja nas ne napuštaju ni kada se bioskopska svetla ugase. Upravo takav je film „Mačji krik“, koji nas poziva da ne osuđujemo, već da se preispitujemo i pokušamo da budemo bolji.
Iza scenarija ovog ostvarenja stoji, a ko drugi, no svetski priznati srpski reditelj Goran Paskaljević, autor kultnih filmova poput Specijalnog vaspitanja, Varljivog leta ’68, Bureta baruta, Optimista i Sna zimske noći. Scenario za „Mačji krik“ napisao je zajedno sa koscenaristom Đorđem Sibinovićem.
Nažalost, Paskaljevićeva iznenadna smrt prekinula je realizaciju projekta. Godinama kasnije film su nastavili da razvijaju njegovi sinovi Vladimir i Petar Paskaljević, koji su režiju poverili srpsko-kanadskoj rediteljki Sanji Živković.
Inspirisan stvarnim događajima, „Mačji krik“ je drama koja preispituje porodične veze, unutrašnje borbe pojedinca, ali i odnos društva prema različitosti. Milena je mlada žena čiji se snovi o muzičkoj karijeri ruše kada rodi dete sa retkim genetskim poremećajem – sindromom „mačjeg plača“. Pošto njen partner i njegova porodica odbijaju kontakt sa detetom, Milena nestaje, a njen otac Stamen, zajedno sa suprugom Verom, preuzima brigu o unuku.
Nakon projekcija u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, film će uskoro biti prikazan i u Kragujevcu (6. marta), Požarevcu (7. marta), kao i 8. i 9. marta na drugim projekcijama širom Srbije. O radu na filmu, saradnji sa Paskaljevićevim nasleđem i sopstvenom autorskom pristupu za Princip magazin govorila je rediteljka Sanja Živković.
– Rad na scenariju koji potpisuje Goran Paskaljević nosio je veliku odgovornost, ali i osećaj poverenja. Njegova poetika empatije prema „malom čoveku“ bila mi je bliska i tu sam želela da ostanem potpuno verna – u fokusu na običnog čoveka koji se bori sa sistemom. Autorski otklon sam napravila u nijansiranju Mileninog lika. Osetila sam potrebu da dublje zaronim u njen unutrašnji svet, da dam više prostora njenoj perspektivi i generacijskom raskoraku. U tom smislu, film vidim kao dijalog sa njegovom vizijom, a ne kao njeno ponavljanje – istakla je rediteljka Živković i dodala da je polazna tačka bila empatija:
– Empatija je bila polazna tačka. Paskaljević je uvek pristupao likovima bez osude, sa razumevanjem njihovih slabosti. Taj princip mi je bio važan i u ovom filmu, posebno u tretmanu Milene. Različitost, bilo da je generacijska, društvena ili zdravstvena, nije nešto što sam želela da naglasim kao problem, već kao činjenicu života. Dijalog sa njegovom poetikom osećala sam upravo u toj potrebi da likove posmatram iznutra, a ne spolja.
Glavne uloge u ostvarenju tumače Jasmin Geljo, Andrijana Đorđević i Sanja Mikitišin, dok ostatak glumačke postave čine Marija Škaričić, Denis Murić, Sergej Trifunović, Srđan Miletić, Zlatan Vidović i drugi. Za razliku od prvobitne strukture scenarija, u kojoj je fokus bio na liku Stamena, rediteljka je odlučila da dodatno proširi Mileninu priču.
– U originalnoj strukturi težište je bilo na Stamenovoj borbi. Ja sam osetila da paralelno s tim mora da postoji i Milenina tiha, unutrašnja borba. Proširila sam njen prostor, ali ne da bih relativizovala dedinu poziciju, već da bih publici omogućila da razume i drugu stranu. Njena perspektiva unosi složenost i sprečava da priča sklizne u crno-belu podelu na ispravno i pogrešno – rekla je Živković za Princip magazin.
Sindrom mačjeg plača (Cri du Chat) je redak genetski poremećaj koji karakteriše prepoznatljiv visok plač sličan mijaukanju mačke, intelektualna ometenost, kašnjenje u razvoju i fizičke abnormalnosti poput mikrocefalije i karakterističnih crta lica. U filmu „Mačji krik“ ovaj sindrom predstavlja realistični okvir priče, ali i snažnu metaforu društvene različitosti.
– Sindrom je pre svega realnost – konkretna i teška situacija sa kojom se porodice suočavaju. Ali istovremeno, on neminovno postaje i metafora. Metafora za društvo koje teško prihvata različitost i koje nema dovoljno mehanizama podrške. U tom smislu, bolest nije samo medicinska dijagnoza, već i ogledalo sistema – objasnila je rediteljka Sanja Živković.
Prikazu takvog sistema rediteljka je pristupila pažljivo, bez želje da ga prikaže kao karikaturu.
– On jeste hladan i spor, ali iza njega stoje ljudi. Zato sam ga prikazivala kao strukturu koja melje, ali u kojoj pojedinci ponekad pokazuju i empatiju, samo su ograničeni pravilima. Time se odgovornost ne prebacuje na jednog negativca, već na način funkcionisanja celog aparata – objasnila je rediteljka.
Jedan od najosetljivijih zadataka bio je oblikovanje lika Milene, kako bi se izbegle i preterana patetika i oholost.
– Ključ je bio u tome da je ne posmatram kroz etiketu „loše majke“. Krenula sam od toga ko je ona kao mlada žena – šta želi, čega se plaši, šta joj nedostaje. Glumica Andrijana Đorđević mi je mnogo pomogla u tome, jer je postavljala mnogo dobrih pitanja o njenom liku. Oblikovali smo Milenu zajedno – rekla je srpsko-kanadska rediteljka Živković za Princip magazin.
Osim „Mačjeg krika“, Sanja Živković je i autorka nagrađivanog dugometražnog filma „Easy Land“ (2019), kao i kratkih filmova „Cleo“ (2016) i „Marijina epizoda“ (2014). Njeni filmovi često govore o likovima koji se nalaze „između svetova“.
– I ovaj film je o likovima na granici – između generacija, između grada i malog mesta, između prihvatanja i odbacivanja. Čini mi se da me intuitivno privlače ljudi koji nisu potpuno „smešteni“ ni u jedan sistem vrednosti. U tom smislu, ovo ostvarenje prirodno se nadovezuje na moj dosadašnji rad – istakla je Živković i dodala da uvek kreće od lika, od njegove emocije i unutrašnjeg konflikta:
– Tema se iskristališe tek kroz njega. Kontinuitet verovatno postoji, ali ne kao svesna strategija, već kao deo mog senzibiliteta. Očigledno me privlače ljudi koji su na margini ili u raskoraku sa sredinom. Mislim da to ima veze i sa mojim odrastanjem u Kanadi kao imigrantkinje, jer dugo sam se osećala kao autsajder i verovatno zato instinktivno razumem te pozicije.
Rad na filmu „Mačji krik“ započeo je Goran Paskaljević još 2017. godine, sa namerom da film bude snimljen 2020. Projekat je, nakon njegove iznenadne smrti, nastavljen uz podršku njegovih sinova Vladimira i Petra, koji su rediteljki Sanji Živković poverili režiju. Na pitanje da li film doživljava više kao omaž ili kao autorski dijalog sa Paskaljevićem, rediteljka bez dileme odgovara – dijalog.
– Omaž podrazumeva distancu i poštovanje iz daljine, a ja sam želela živ odnos sa materijalom. Film je nastao iz poštovanja prema njegovoj ideji, ali i iz moje potrebe da je ispričam na način koji je meni blizak – istakla je rediteljka Sanja Živković.
AUTOR: LENA KARMAN
