Reditelj i pisac Filip Čolović je ubeđen da danas, vrlo često, pravda nije dostižna

Pre dva meseca reditelj Filip Čolović je objavio roman „Vir“.  Njegova sedma knjiga po redu obiluje satirom, tmurnom atmosferom, obezličenim pojedincima i apsurdnim razgovorima u koje će čitalac lako poverovati, jer ih je autor, u određenom obliku, zaista i doživeo.

Do sada je objavio dve knjige poezije „Zemlja i krv“ i „Kamena svetlost“, zbirku pripovedaka „Najbolji od svih svetova“, kao i romane „U đavoljoj koži“, „Zima bez brata“ i „Razbrajalica za Andreasa Sama“. Roman „Vir“ (izdavač „Laguna“) je posvećen svirepom ubistvu Filipovog brata Fedora pre jedanaest godina. Kako je istakao pisac za Princip magazin, iskreno se nada, da ovom knjigom zatvara za njega izrazito bolan ciklus književnog bavljenja temom koja, od samog početka, prevazilazi snagu literature.

Zbog čega je baš ovakav naziv vaše sedme knjige?

-Vir je ime glavnog junaka, a poseduje značenje koje je meni kao piscu bilo inspirativno: vrtlog. Iako je vir kružno kretanje vode koje se javlja u nekim delovima vodenih basena, kod nas u svesti on ima mnogo jače i teže značenje, izaziva nelagodu i osećaj bezizlaznosti. Takođe, ovo ciklično kretanje je za mene veoma važno, jer kod nas sudski procesi predugo traju, vrte se u krug, te neretko građane dovode do potpune ošamućenosti i bespomoćnosti. Uz sve ovo, u viru se čovek može udaviti. Znači, moj Vir je u vrtlogu. Roman je priča o sudskom procesu na Ostrvu nakon jednog tragičnog (za pravosudne organe – nesrećnog) slučaja. Taj roman sam pisao dugo, meni se čak čini veoma dugo s obzirom na obim romana, ipak, dosta kraće od trajanja tog sudskog procesa.

Mnogi koji su čitali knjigu upoređuju je sa Kafkinim „Procesom“. Namerna ili slučajna sličnost?

-Kako je knjiga objavljena pre izvesnog vremena, sa mnogih strana pristižu komentari na moju adresu. Kroz te reakcije i utiske primećujem ne samo poređenje sa Kafkom, već vidim da je sve više onih koji roman čitaju u orvelovskom ključu. Oba poređenja laskaju ali nisu iznenađujuća, jer roman „1984“ ima tu distopijsku atmosferu (koju nesumnjivo ima i „Vir“), a kako je centralna nit u mom romanu sudski slučaj 5049-O/13, razumljive su i asocijacije na sudbinu Jozefa K.

Ipak, postoji bitna i sadržinska razlika između knjiga ovih velikana i mog romana. Naime, moj roman je, za razliku od pomenutih knjiga, proživljen. Sve što se dešava Viru, na neki način, desilo se i meni.

Zarad stila i književnosti, zbog određene ironijske distance, namerno sam preterivao i određene stvari „gurao“ u apsurd, ali to ne menja činjenicu da je osnova istinita.

Mislite li da će bar malo „Vir“ pokrenuti empatiju kod ljudi koja je poslednjiih godina skoro nestala sa naših prostora?

-Verujem da gubitak empatije nije svojstven samo ovim našim prostorima, ali je nekako ovde još bolniji, jer smo se mi nekada upravo dičili empatičnošću.

Laskali smo sebi da nismo hladni kao zapadnjaci, da smo brižniji, gostoljubiviji, nesumnjivo topliji… Uz izraženu dominaciju i vladavinu novca, brzinu života, uz bujicu dostupnih poluinformacija i haotičnih dešavanja, uz poremećene i izvrnute vrednosti, rodila se i kod nas ta posebna vrsta bezosećajnosti.

U jednom takvom sveopštem haosu, ne stižemo da saosećamo s patnjom bližnjih. Ovde se to još više produbilo finansijskom mukom, pa ne stižemo ni da dignemo glavu, da pogledamo oko sebe od sopstvenih problema. U to se možemo uveriti svakodnevno. Meni je bila želja da ovom knjigom ukažem na taj problem, i, ukoliko je ikako moguće, nekako potaknem empatiju u ljudima. Uostalom, roman počinje Kafkinim citatom: „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama.“

I pored beznađa u „Viru“, vi ste po prirodi optimista. Da li ste ovom knjigom pokušali da pokrenete bar mali točkić u društvu?

-„Vir“ jeste pokušaj da se stvari pokrenu sa mrtve tačke. Verujem da je cilj svakog umetničkog dela da, bez obzira na realne domete, malko promeni, ili barem da utiče na okolinu. Naravno, nisam toliko naivan da mislim kako će se stvari objavljivanjem jedne knjige ili prikazivanjem nekog filma jednostavno promeniti nabolje, ali to bi trebalo da bude neki početak. Ukazivanje na određene stvari, skretanje pažnje na problem, pa i pokušaj da se utiče na pojedince, naročito na mlađe naraštaje. Što se mog urođenog optimizma tiče, verujem da to nije čak ni pitanje izbora. Ukoliko želimo nešto ovde da menjamo, ovde to menjamo (to lično svakako želim!), moramo biti optimisti. Pesimizam, osim što je nekonstruktivan, neminovno vodi u pasivnost.

Koliko je lično vas tragedija promenila?

-Na ovo pitanje bi mogli bolje i objektivnije da odgovore ljudi iz moje okoline. S jedne strane, isti sam što se tiče karaktera, sistema vrednosti, odnosa… Mislim da sam se najviše promenio u smislu kritičkog posmatranja i angažovanja. Premda sam i do tada radio brojne angažovane stvari, najviše kroz dokumentarne filmove (priča o deci skitnicama, problemi posledica ratova, loš odnos prema osobama sa posebnim potrebama), nakon svega što se desilo, upoznao sam neke druge teškoće iz prve ruke.

Ovakve tragedije vas lako promene na gore. Čuvam se tih loših promena: ogorčenja, jeda, mržnje, potrebe za osvetom, malodušnosti…

Smisao sam našao u podizanju glasa i ukazivanju na problem. Otuda i ovaj roman.

Smatrate li da je pravda spora ali dostižna?

-Da ste me ovo pitali pre petnaestak godina, rekao bih da svakako jeste, što ide u prilog onoj izreci da se čovek menja s godinama. Danas sam ubeđen da vrlo često pravda nije dostižna. Štaviše, toliko sam uveren da je povremeno nemoćna, da se u mom romanu, podstaknuto ličnim iskustvom s našim pravosuđem, kaže: „Kako bi sudovi u startu bili što efikasniji i brži, sve aktere slučajeva ispitivali su naprečac i istovremeno, ali se zato na sudsku odluku čekalo nepojmljivo dugo. Tako da je od čuvene latinske sentence Dormit aliquando ius, moritur nonquam na Ostrvu važila samo njena prva polovina: Pravda ponekad spava.“

Ovo je vaša  druga knjiga o nastradalom bratu (prva „Zima bez brata“ prim. aut.). i vaš film „Potreba za mržnjom“ je takođe posvećen surovom ubistvu vašeg brata. Koji projekat vam je bio psihički najteži da uradite?

-Teško je to upoređivati. Svako delo ima svoju formu, strukturu, način realizacije i osoben pogled na ono što se dešavalo, bez obzira što svi ti pogledi pripadaju meni. Čak su i ova dva romana međusobno apsolutno neuporediva. Ipak, ono što im je svima zajedničko jeste iskrenost. Pisanje se dešavalo, usuđujem se čak reći i mimo mene. Nisam imao nameru, niti sam planirao da nastaju na taj način i tim redom. Prvi roman sam pisao nakon početnog šoka, kako bih preživeo. Nisam mogao da razumem to što se desilo, želeo sam da sačuvam svog brata od zaborava i najviše sam zbog toga pisao… Kasnije se ispostavilo da je to isključivo naša priča, bez nekog šireg društvenog konteksta, a taj ugao mi je bio jako važan. Nisam mogao da dopustim da ispadne kako je to neka nesreća koja se slučajno desila, bez uticaja sistema i društva, već sam želeo da pokažem kako takvih slučajeva ima, na našu veliku žalost, veoma mnogo. Tako je nastao dokumentarni film. Na kraju, posle iscrpljujućeg sudskog procesa tokom kojeg mi je preminula i majka, ne dočekavši presudu, nastao je „Vir“.

Koliko ste tokom pisanja knjiga, ali i režiranja „otvorili svoju dušu“?

-Mislim da i u romanu „Zima bez brata“ i u dokumentarnom filmu „Potreba za mržnjom“ govorim krajnje otvoreno, bez ikakve zadrške ili kalkulacije.

Na neki način, u romanu vodim čitaoce kroz delove mog i bratovog života, a u filmu gledaoce kroz slučajeve još nekolicine stradalih na sličan način od 2000. godine naovamo. Stradalih bez ikakvog razloga.

Zbog toga mi je izuzetno drago  kada do mene dođu komentari da su ih ta dela ganula, promenila, a možda mi je najlepši kompliment koji je došao za dokumentarac, sa više različitih strana, da je to jedan pošten film. I zaista jeste. Rađen je iskreno, maltene bez ikakvih sredstava, godinama, uz meni bliske ljude koji su hteli da pomognu realizaciju i koji su verovali kako je važno da tu priču ispričamo… Eto, to se na kraju sve vidi i film živi već godinama. Ipak, kako je „Zima“ pisana iz prvog lica, u periodu kada su rane bile najsvežije (to je neka čudna simbioza dnevničke i memoarske proze), verujem da će nju čitaoci doživeti najemotivnije. Međutim, svako od ovih dela nosi neku svoju emociju.

Nedavno ste i održali promociju romana u knjižari Delfi SKC, kakvi su utisci?

– Veoma sam zahvalan što je tada uz mene i moju urednicu Dubravku Dragović Šehović, bio i naš poznati glumac i moj prijatelj Tihomir Stanić. Pored toga što delimo neke vrednosti, kao i ukus u umetnosti, sa Tikom imam neki poseban odnos, naročito kada su u pitanju ove priče. U isto vreme smo izgubili braću i to nas je dodatno vezalo. On je bio prvi čovek koji je pogledao dokumentarni film „Potreba za mržnjom“ i od tada mi je velika podrška u ovoj borbi. Pojavljivao se na raznim tribinama protiv nasilja,  govorio javno o tom problemu, i evo, na kraju, čitao je na promociji odlomke iz romana „Vir“.

Uskoro počinjete da snimate i četvrti ciklus „Kamiondžija d.o.o.“. Šta nas očekuje u nastavku, odnosno šta će se dešavati sa našim glavnim junacima?

Ova četvrta sezona „Kamiondžija d.o.o.“ mi je posebna, jer iako sam učestvovao u adaptacijama epizoda svih prethodnih godina, po prvi put smo Marijana Vićentić i ja zajedno napisali čitav serijal. Snimanje počinje krajem maja i trajaće, sa jednom kratkom pauzom, do sredine septembra. Verujem da će ovaj serijal biti još bolji od prethodnih (mada je nezahvalno pričati unapred) , pre početka snimanja). Mislim da je to jedna od specifičnosti ove serije, jer serijali koji opstaju ovoliko dugo, uglavnom svakom novom sezonom gube na kvalitetu. To je nekako i logično: vremenom se troše ideje, dođe do ponavljanja, ulazi se u neku vrstu kolotečine. Mi se iz petnih žila trudimo da naša serija svake naredne godine bude sve bolja, dinamičnija i duhovitija. U cilju obogaćenja i promene, ove godine ćemo snimati na Divčibarama i u Nišu. Naši junaci će se susretati sa starim finansijskim i nekim novim problemima, a u njihov život će ušetati i novi likovi. Biće svega: jedne čudne ludnice i života sa ludacima, neobičnog odmora u hotelu na planini, razvoja nove velike firme… Naši junaci, dok ne nađu novi kamion, radiće u zoološkom vrtu, kao obezbeđenje sumnjivog lokala, čak će biti i radnici na aerodromu… Sve u svemu, verujem da će gledaoci uživati u novim avanturama naših junaka.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ