Kada sam prvi put sleteo na kontinent koji je u isto vreme i država i ostrvo, imao sam osećaj kao da ulazim u neku paralelnu stvarnost. Australija je daleka ne samo geografski, već i po ritmu života, odnosu ljudi prema svakodnevici i načinu na koji priroda, gotovo neprimetno, upravlja svime oko tebe. Tamo čovek nije gospodar prostora – u najboljem slučaju je gost.
Moj put je vodio pre svega kroz Melburn i Sidnej. Ovoga puta fokusiram se na kopno – na mesta gde se moderna civilizacija i sirova priroda neprestano dodiruju.
Prvi susret bio je s Melburnom – elegantnim, kulturno rafiniranim gradom čiji duh leži u njegovoj raznolikosti. Ulice su poput mozaika: viktorijanska arhitektura stoji rame uz rame s futurističkim staklom i čelikom; miris kafe iz malih, autentičnih kafića vodi te kroz lavirint prolaza prepun grafita, murala, života. Takođe, lokalci kažu da je ovo mesto gde se kafa pije ozbiljnije nego igde drugde, ali moj saputnik Slavko Matić i ja ne konzumiramo kafu pa nismo proverili ovu činjenicu. Ovo je grad koji mnogi smatraju kulturnom prestonicom Australije, dočekao me je oblačnim nebom, ali u Melburnu je to gotovo normalno; postoji šala među lokalcima da možeš doživeti sva četiri godišnja doba za dvadeset minuta.
Melburn nije šminker, on je intelektualac. Tu se svaki drugi razgovor vodi o umetnosti, izložbama, knjigama, teniskom turniru koji se dešava na par kilometara dalje. U Galeriji Viktorije i mnogobrojnim muzejima rasipa se blago umetnosti sa svih strana sveta, a jedan od najzanimljivijih primera moderne postavke je MONA – mesto koje pomera granice između umetnosti i provokacije.
Ova metropola je i grad parkova; u Royal Botanic Gardens shvatiš koliko se priroda i urbanost ovde prepliću. Svaki drugi zvuk je cvrkut ptica, a mnoge vrste nikada ranije nisam video – što ne iznenađuje, jer se oko 80% australijskih biljnih i životinjskih vrsta ne može pronaći nigde drugde na planeti. Jedna od zanimljivijih stvari koju sam naučio jeste da u Australiji postoji čak preko šezdeset vrsta kengura. A još zanimljivije je da kenguri ne mogu da idu unazad zbog strukture repa i zadnjih nogu.
Još jedan detalj: u Melburnu se ponekad može videti possum, mala noćna životinja koja izgleda simpatično (videli smo je u Tasmaniji u zoo-vrtu), ali ume da napravi haos u dvorištima. Lokalci ih prihvataju kao deo života, baš kao što prihvataju i neobične zvukove koje proizvode neke ptice – posebno kukabure, koja zvuči kao čovek koji se glasno smeje.
Ali Melburn ima i drugu stranu – onu svakodnevnu, manje glamuroznu. Ispod mostova i po perifernim ulicama vide se ljudi koji su tu iz nekog prošlog života, beskućnici koji kao da su umorni od modernog ritma u kojem se svaki sekund meri u profitu. Ta klasna razlika, iako neprepoznatljiva na prvi pogled, zapravo postoji, baš kao i svuda.
Sidnej je sinonim za život na otvorenom. Neformalno, ali vrlo tačno – grad je poznat po open-air životu: piknici, parkovi, šetališta, surf, outdoor treninzi. Ovo je najveći grad po površini i najnaseljeniji grad na južnoj hemisferi. Prvi prizor koji te dočeka jeste Sidnejska opera, koja uživo izgleda još nestvarnije nego na fotografijama. Njena površina nije bela, kako izgleda, već sastavljena od preko milion keramičkih pločica (iz Švedske), koje reflektuju svetlost na specifičan način, pa zato deluje kao da svetluca.
Most Harbour Bridge, koji lokalci u šali zovu „vešalica“, impresivan je iz daljine, ali tek kada shvatiš da ga ljudi redovno penju u organizovanim turama, počneš da ceniš koliko je ovaj grad okrenut pustolovinama. Sidnej je i dom jedne od najlepših plaža na svetu – Bondaj. Tamo možeš videti surfere koji bukvalno izgledaju kao da su odrasli u talasima, kao i galebove koji nemaju nimalo straha da ti otmu sendvič.
Čim zakoračiš na Manly Beach, jasno ti je da je ovde sve u vezi s morem. Talasi su glasni, vetar je topao, a miris soli stapa se sa mirisom kreme za sunčanje. Na promenadi se prepliću surferi, turisti i lokalci koji su život u kupaćem učinili životnim stilom.
Ovde ćeš doslovno šetati pored kakadu papagaja kao pored kučića u Evropi. Ovi papagaji, svojom nenametljivom slobodom, simbolizuju baš ono što Australija jeste – zemlja prirodnih paradoksa i otvorene širine.
Ono što mi je zaparalo oči je spomenik vepru, divljoj svinji, ispred Sidnejske bolnice. Saznao sam da je donator Marchesa Clarissa Torrigiani. Skulptura je posvećena italijanskoj porodici Fiaschi, koja je imala značajan doprinos bolnici, u znak sećanja na njenog oca i brata – Thomasa Fiaschija i Piera Fiaschija, koji su bili hirurzi u Sydney Hospitalu. Skulptura je kopija brončanog vepra kojeg je napravio Pietro Tacca, čuveni vajar iz Firence, gde se i nalazi originalna skulptura. Ovaj prizor me je podsetio na film Žikina dinastija (treći deo), kada unesu skulpturu konja u bolnicu.
Klima u Australiji priča je za sebe – u istom danu možeš obuti sandale i uzeti jaknu. Dok Melburn zna da bude ćudljiv, Sidnej zrači tropskom vedrinom. Ipak, ono što Australiju čini posebnom nije temperatura, već način na koji priroda diše zajedno sa ljudima. Parkovi su uređeni, ali divlji; more je dostupno svima, kao da te podseća koliko si mali naspram sveta.
Možda je upravo to najveći utisak – u zemlji gde papagaji šetaju kao domaće mačke, a ljudi iz svih krajeva sveta dele isti horizont, shvatiš da svet i nije tako velik. Samo treba da se usudiš da ga vidiš.
Putovanje između Melburna i Sidneja ostavilo je utisak kao da sam obišao ne dve različite destinacije, već dva različita sveta koja savršeno funkcionišu pod istim nebom ispunjenim južnim sazvežđima.
Ako bih morao da sumiram – Australija nije samo mesto gde se ide, već i mesto koje se zauvek nosi sa sobom.
AUTOR: VLADIMIR CVETKOVIĆ – CVELE
