Putopis iz Japana: U metrou tišina, manga se čita svuda, u kolicima ljubimci, a u nosiljkama deca (1.deo)

Japan – zemlja samurajske tradicije, mange i futurističke svakodnevice

Vladimir Cvetković Cvele, nekadašnji model koji je radio za neke od najpoznatijih svetskih modnih kuća, danas je preduzetnik, fotograf i putopisac koji na putovanjima provede i do šest meseci godišnje. Nakon zapaženih putopisa sa Hilandara, iz Tasmanije, Australije i sa Uskršnjih ostrva, za Princip magazin ovoga puta donosi putopis iz Japana – zemlje u kojoj se prošlost i budućnost ne sudaraju, već žive zajedno. Uživajte:

Tokio nije grad koji te dočeka, nego grad koji te proguta. Sve je brzo, precizno i savršeno organizovano, ali istovremeno deluje kao da si ušao u neki paralelni svet. Drugačije prosto ne bi ni moglo, s obzirom na to da je Tokio jedan od najvećih gradova na svetu, sa više od 30 miliona stanovnika.

Prva stvar koja se primeti nije visina zgrada, već tišina. Metro pun ljudi, a niko ne priča – osim ako želite da pričate sa robotom. Telefoni su utišani, pogledi spušteni, kao da postoji nepisano pravilo koje svi poštuju bez razmišljanja. U pojedinim vagonima postoji i jasno označen prostor gde se očekuje potpuna tišina, naročito zbog starijih ljudi.

Vozovi kasne manje od jednog minuta godišnje, a ako se desi kašnjenje od nekoliko minuta, putnicima se izdaju potvrde koje mogu pokazati na poslu.

Grad koji se rušio i ponovo rađao

Grad koji danas izgleda futuristički zapravo je više puta uništavan nego građen. Veliki Kanto zemljotres 1923. godine sravnio je ogroman deo grada i odneo više od 140.000 života. Tokom bombardovanja 1945. godine Tokio je ponovo gotovo nestao u vatri. Ipak, svaki put je iznova građen, pametnije i otpornije.

Danas su zgrade projektovane da „rade” zajedno sa zemljotresom, ne protiv njega. U temelje se ugrađuju amortizeri, čelične opruge i sistemi koji ublažavaju pomeranje tla. Postoje i neboderi sa ogromnim klatnima unutar konstrukcije, koja balansiraju zgradu tokom potresa. Telefoni imaju sistem ranog upozorenja koji daje nekoliko sekundi da se reaguje pre udara, što u ovoj zemlji može značiti razliku između života i smrti.

Harajuku – ježevi, anime i svakodnevni maskenbal?

U takvom okruženju, gde sve deluje strogo i kontrolisano, Harajuku dolazi kao potpuni kontrast. U Hedgehog Cafe Harry ulaziš u prostor gde ljudi sede i drže ježeve u rukama. Na prvi pogled deluje kao šala, ali je zapravo deo šire kulture urbanog života u Japanu, gde mnogi nemaju mogućnost da drže kućne ljubimce.

U kafiću možeš kupiti male porcije hrane i hraniti životinje, a pored ježeva često su tu i vidre, činčile i zečevi. Osoblje strogo kontroliše koliko dugo životinje mogu biti u kontaktu sa ljudima kako bi se izbegao stres. Neke od tih životinja imaju čak i sopstvene profile na društvenim mrežama i popularnije su od mnogih ljudi.

Manga, „cosplay“ i moda kao pobuna

U istom kvartu devojke obučene kao likovi iz animea i mange šetaju ulicama. Nije maskenbal, to je stil života. Manga i anime industrija u Japanu datiraju još iz perioda nakon Drugog svetskog rata, ali pravi procvat doživljavaju osamdesetih i devedesetih godina. Danas je to industrija vredna milijarde dolara.

„Cosplay“ odnosno oblačenje kao likovi iz animea, postao je globalni fenomen, ali u Tokiju je deo svakodnevice. Zanimljivo je da mnogi Japanci smatraju da kroz takvo oblačenje izražavaju individualnost u društvu koje je inače vrlo kolektivno.

Harajuku je epicentar te kulture još od devedesetih godina, kada su mladi počeli da koriste modu kao oblik pobune protiv društvenih normi. Stilovi poput Lolita, „Visual Kei“ i „Decora“ imaju svoja pravila, estetiku i čak sopstvene brendove. Neki ljudi troše ogromne sume novca na jedan outfit kako bi postigli autentičan izgled.

Manga se u Japanu čita svuda – u metrou, kafićima i parkovima, bez ikakve stigme, a postoje i manga kafići gde možete prespavati među policama punim stripova.

Shibuya Crossing i Hačiko – organizovani haos i vernost koja traje

Nedaleko od tog šarenila nalazi se Shibuya Crossing, mesto koje izgleda kao organizovani haos. Hiljade ljudi prelazi ulicu u jednom trenutku, ali bez sudara, bez nervoze, kao savršeno uvežbana koreografija. Svakako, ovo je jedna od glavnih turističkih atrakcija, pa mnogi čekaju zeleno svetlo kako bi potrčali i prvi stigli u sredinu, odakle bi mogli da naprave sjajan selfi.
U blizini stoji statua psa Hačika, simbola lojalnosti, koji je godinama čekao svog vlasnika na istom mestu i nakon njegove smrti. Ljudi se ovde dogovaraju da se nađu, kao da je to najprirodnija tačka u gradu koji nikada ne staje.

Ova statua je bila uništena, odnosno pretopljena, za vreme Drugog svetskog rata kako bi se iskoristio sav potencijal zemlje. Nakon rata ponovo se javila inicijativa za skulpturom, pa je spomenik ovom vernom psu ponovo podignut. Po ovom legendarnom psu snimljen je film koji pokazuje lojalnost koju je ukazao svom gazdi. Svakako moja preporuka da ga pogledate.

Deca u nosiljkama, ljubimci u kolicima

Jedna interesantna stvar koja mi je zapala za oko jeste da roditelji u Japanu ne guraju kolica, već decu nose ili na leđima ili specijalnim kaišem, na grudima, ispred sebe. Istorijski gledano, bebe u Japanu su se nosile pomoću „onbuhima”, što u prevodu znači „kaiš za nošenje na leđima”. Nošenje dece u kimonu ili himou bilo je uobičajeno u Japanu vekovima.

Ovo se promenilo tridesetih godina prošlog veka, tokom industrijalizacije, kada su puštene u prodaju komercijalizovane nosiljke za bebe. Pitao sam se za šta su onda kolica i šta guraju u njima? Odgovor nisam čekao dugo – slika je bila više od hiljadu reči. Guraju u njima kućne ljubimce.

Šalu na stranu, to su namenska kolica za kućne ljubimce koja izgledaju kao kolica za decu, a zapravo imaju oznaku da su „pet trolley”. Kućni ljubimci imaju mnoge privilegije, čak i opela nakon smrti. Za one ljubimce za koje se ne zna gde su uginuli postoji „kenotaf”, što je simbolički grob koji ne sadrži posmrtne ostatke.

Shinjuku i Kabukicho – neon, buka i upozorenja turistima

Shinjuku i Kabukicho donose potpuno drugačiju energiju. Neon, buka, reklame koje se sudaraju jedna sa drugom. Kabukicho je poznat kao zabavni distrikt, ali i mesto gde turisti najčešće naprave grešku.

Devojke na ulici stoje sa tablama i pozivaju te u barove, obećavaju jeftino piće, a račun na kraju večeri ume da bude šokantan. Postoje čak i policijska upozorenja na engleskom jeziku zbog ovih prevara. Iako je nekada bio povezan sa jakuzom, danas je mnogo kontrolisaniji, ali i dalje nosi tu reputaciju.

Karaoke barovi, host klubovi, kapsula hoteli i neonska svetla stvaraju osećaj kao da si ušao u film koji nikada ne prestaje.

Carska palata – mir iza zatvorenih kapija

Potpuni kontrast svemu tome predstavlja Imperial Palace. Na mestu nekadašnjeg Edo zamka iz 15. veka danas se nalazi rezidencija japanskog cara. Palata je zatvorena za javnost osim dva dana u godini – za Novu godinu i carev rođendan, kada hiljade ljudi dolazi da vidi cara kako se pojavljuje na balkonu.

Vrtovi oko palate su savršeno uređeni, sa mostovima i jezercima koji menjaju izgled sa godišnjim dobima. Most Nijubashi često se pogrešno smatra glavnim ulazom, ali zapravo vodi ka unutrašnjem delu kompleksa koji je potpuno zatvoren.

Tokijski buvljaci kao muzeji na otvorenom

Tokio ima i potpuno drugačiju stranu, onu koja se vidi na buvljacima. Flea marketi se održavaju širom grada, često u parkovima ili oko hramova, i počinju veoma rano ujutru. Ovde možeš pronaći sve – od starih kimona, što je moj saputnik Nikola Radin i kupio, porcelana i rukotvorina, do vojnih predmeta i retkih kolekcionarskih stvari.

Japanci imaju posebnu kulturu očuvanja, pa mnogi predmeti izgledaju kao novi iako su stari decenijama. Postoje kolekcionari koji dolaze sa listama stvari koje traže godinama. Mogu se pronaći čak i originalni samurajski mačevi, ali bez posebnih dozvola ne smeju se iznositi iz zemlje. Ovi marketi više liče na muzeje na otvorenom nego na mesta za kupovinu.

Asakusa i Sensō-ji – najstariji hram u Tokiju

Dolazimo do Asakuse, gde se nalazi Sensō-ji, najstariji hram u Tokiju iz 645. godine. Prema legendi, dvojica ribara pronašla su statuu boginje Kannon u reci i, uprkos pokušajima da je vrate, ona se stalno vraćala. To je shvaćeno kao znak da tu treba podići hram.

Hram je više puta uništavan, uključujući i tokom Drugog svetskog rata, ali je uvek verno obnovljen. Ispred hrama nalazi se veliki kadionik čiji dim ljudi usmeravaju ka delovima tela koji ih bole, verujući da ima lekovita svojstva. Ulica koja vodi do hrama postoji vekovima i puna je malih radnji sa tradicionalnim proizvodima.

Rockabilly nedelja u Yoyogi parku

Nismo mogli a da ne posetimo Yoyogi park nedeljom, kada se okupljaju rockabilly plesači, obučeni u stil pedesetih godina, sa savršeno oblikovanim frizurama i kožnim jaknama. Ova subkultura postoji još od sedamdesetih godina, kada je američka muzika počela da utiče na Japan.

Njihovi pokreti su uvežbani do savršenstva i sve deluje kao vremeplov u neku drugu epohu.

Ramen – obrok koji se kuva 20 sati

Od toliko obilazaka svakako ogladnite, pa šta biste drugo jeli u Japanu nego ramen. Kao osnovna hrana, prisutan je svuda. Bujoni se kuvaju i po dvadeset sati, a svaki region ima svoju verziju. Jede se glasno, jer se to smatra znakom da uživate u obroku.