Igra je oduvek bila više od estetike. Ona je svedok vremena, odgovor na društvo, način da se oseti ono što se rečima teško izgovara. Upravo iz tog razloga Beogradski festival igre već više od dve decenije zauzima posebno mesto na kulturnoj mapi Srbije i Evrope – kao prostor susreta umetnosti, ideja i hrabrih autorskih glasova.
U svom 23. izdanju, koje će se održati od 13. marta do 8. aprila 2026. godine, festival u Beogradu i Novom Sadu okuplja 15 kompanija iz 11 zemalja, sa izuzetnim koreografskim postavkama, među kojima je i jedna svetska premijera. Pod sloganom „Budi IGRA koju želiš da vidiš“, festival nastavlja da istražuje igru kao živi organizam – otvoren, nemiran i duboko povezan sa savremenim svetom.
Retki su umetnici koji imaju toliko izoštren osećaj za ljudsku psihu i koji tako temeljno ispituju njene skrivene dubine, kao što je to Akram Kan. Pogotovo jer Kan – i to je ono što njegov rad čini posebnim – uvek stavlja igru u specifične kontekste.
Sa novom postavkom za štutgartski Gauthier Dance, čini se da je lestvica ponovo pomerena. Pred publikom je najlepša antologija njegovih dela – koreografske slike koje su obeležile epohu i koje svedoče o snazi pokreta da istovremeno bude ličan i univerzalan.
Vodeća snaga britanske plesne scene tokom više od dve decenije, višestruko nagrađivana Jasmin Vardimon, izgradila je reputaciju u domenu vizuelno zadivljujućeg teatra. Saradnica Sadlers Wells teatra, čiji je rad Beogradski festival igre predstavio gotovo na samom početku njene karijere, Vardimon je 2022. godine ponela Orden Britanske monarhije u čast kraljičinog rođendana.
Pred publikom je njeno novo majstorsko delo koje dovodi u pitanje ljudsku percepciju stvarnosti. „Sada“ je iskustvo u koje treba potpuno uroniti – i koje ne treba propustiti.
„Sport“ je suštinsko delo koje bi svako trebalo da vidi, jer pokazuje kako se konkretno može dekonstruisati sistem sportskih takmičanja i surovog agonizma u korist novog okvira – onog koji predlaže etiku koja isključivo slavi svoje izvore i koja je lišena svih tragova toksičnosti.
„Ostrvo vreline“ unosi urbani prostor na scenu, transformišući je kroz ritam, trenje, varnice i zvuk u pulsirajuća polja mogućnosti. Užareni asfalt, tutnjava saobraćaja i udaljena pesma cvrčaka ukazuju na ekološke pukotine koje remete ekosisteme i zahtevaju adaptaciju.
Umesto povlačenja, tri izvođača stružu slojeve zemlje specijalnim cipelama, pretvarajući trenje u motor koreografije, zvuka i svetlosti.
„Tempo“ istražuje vreme, njegovu percepciju, ubrzanje, usporavanje i prestanak. U srži predstave je običan događaj – trenutak kada protagonista jedva izbegava nesreću. Trivijalni incident poprima ozbiljne razmere, otkrivajući svu nežnost života.
Komad oživljava trenutke pada, spoticanja, nesreća i njihovih posledica, kroz pojave nalik snovima i vizuelne prizore u kojima se zakoni prirode poništavaju.
Pet nepoznatih ljudi dobija misteriozni poziv koji ih tokom olujne noći vodi do napuštene kuće u srcu šume. Posetioci otkrivaju da ova kuća ima svoju dušu i ličnost.
Posebno raspoloženje kulminira neverovatnim akrobatskim podvizima, u komediji fizičkog teatra gde se svakodnevica pretvara u magiju, a mašta radi punim intenzitetom.
Kincugi je umetnost sublimiranja nesavršenosti. U autobuskom depou, daleko od sveta i vremena, ljudi koji se međusobno ne poznaju čekaju da krenu na neko drugo mesto. Oni ne znaju kada će autobus stići niti na koju stranu će ih odvesti.
U tom snu na javi, fragmenti prošlosti oblikuju sadašnjost kroz novu estetiku. Sa ovim komadom, Machine de Cirque stvara trenutke humanosti, prožete vrtoglavim akrobatskim veštinama.
Umetničko iskustvo koje poziva publiku da razmisli o krhkosti života u vremenu i društvu obeleženom upornošću ratova i njihovim strašnim posledicama. Komad istražuje neizmerni bol roditelja usled gubitka dece.
Delo prevazilazi reči kako bi prenelo složenost emocija i ponudilo mogućnost sklapanja mira – davanjem glasa žrtvama i svedocima.
Akumulirajući milione pregleda na društvenim mrežama, Lučijano Roso prelazi u digitalni svet kako bi stigao do publike. Kroz lip-sink i pantomimu oživljava četrdesetak ludih i duhovitih likova, vodeći nas na ekstravagantno putovanje nastalo tokom pandemije – kao drugačiji pogled na izolaciju i kreativnost.
„¡VIVA!“ je pesma slobodi. Rodne uloge u kodifikovanom svetu flamenka razbijaju se sa uživanjem, stvarajući nove prostore izraza. Manuel Linjan, zavodljivi izvođač vrtoglave moći, vodi publiku kroz pluralnost flamenka, kroz njegove različite forme i singularnosti.
Jedan kompozitor, deset muzičara, jedan pevač, deset igrača i četiri koreografa u kreativnoj kompoziciji iz devet delova. Oko stola, kao mesta susreta, počinje priča o životu, smrti i ljubavi, inspirisana poezijom Konstantina Kavafija.
Inspirisani odnosom reda i nereda, umetnici istražuju složenost samo-organizujućih sistema u prirodi. Koreografija postaje oda životu i pokušaj da se lepota i harmonija prepoznaju kao način ponovnog povezivanja sa svetom.
„RoZéO“ je zapanjujući spektakl lepote i živa instalacija. Uzdignuti na krhke metalne štapove i nošeni vetrom, igrači osciliraju, pozivajući publiku na kontemplaciju i povratak prirodi.
Priča o Mediteranu, o putovanju, lepotama i jedinstvu koje prevazilazi identitete. Komad slavi prostor koji je vekovima spajao kulture i ljude.
„Noć će nastaviti da napreduje, pretvarajući dom u muzički studio, u dualnosti jednog slobodnog uma i jednog uma koji stvara muziku za filmove koja će postati muzika veka, pretvarajući spavaću sobu u bioskop u koji će posetioci svih generacija dolaziti da gledaju filmove i provedu noć sa njim. I svake večeri biće nova prilika da se ožive snovi svih muzičara, dece, ljubavnika, usamljenih posetilaca… Morikoneova muzika je dala zvuk stvarima koje su neizrečene, elementima koji su skriveni. Odvajanje njegove muzike od filmova je složen i gotovo samoubilački posao, ali verujem da bi genije bio srećan kada bi znao da će njegove note večeras pretrčati iz starog bioskopa, kako bi nekoliko sati živele u teatru“, kaže Markos Morau.
