Muzička predstava „Igra snoviđenja“ na najbolji način govori o težnji, postojanosti i nesagledivoj snazi kada postoji želja da se stvori delo i da se na najlepši način ispriča priča o pravim vrednostima – scenski. Tekst ovog komada je nastao slučajno, kao odraz snage da nas ograničenja ne oslabe nego ojačaju.
Zora Bokšan Tanurdžić, dramski pedagog, autorka i rediteljka, ni u poznim godinama (94. godine) nije prestala da stvara i da se igra. Tako je iz te velike ljubavi prema dramskoj umetnosti, nastala adaptacija Andersenove bajke “Postojani olovni vojnik”.
– U prijatnoj dokolici sam naišla sa učenicom i prijateljicom Tanjom na bajku “Postojani olovni vojnik” H.K. Andersena i došle smo do zaključka da bi bilo zanimljivo da bajku dramatizujem. Kada sam završila komad “Igra snoviđenja” namera mi je bila da režiju komada prihvati neki mladi kolega. Jedan od njih je počeo sa radom ali je odustao. Moja bivša učenica Tatijana Rapp, poznavajući me, predložila je da se ja prihvatim režije.
Tanja, koja je producent komada, i koja mi je pomagala u sprovođenju svih režijskih rešenja, me je nagovorila da komad i postavimo na scenu, ali ni sanjala nisam da ću ja režirati posle bezmalo 30 godina. Mladi ansambl je bio veoma otvoren za saradnju, zadovoljan tekstualnim predloškom.
Lako su prihvatali sve moje indikacije i iako smo imali malo proba u dužem vremenskom periodu, zbog njihovih brojnih obaveza, uspeli smo da sastavimo predstavu. Nisam ni mogla da predpostavim da u meni ima toliko snage za dramskom igrom ali ovi mladi ljudi, puni entuzijazma i razumevanja za moje godine, su me lako vodili kroz ovaj proces. Institut za umetničku igru nam je bio drugi dom i u njemu smo sve probe održavali, dok nismo stigli do Velike scene. Veoma sam im zahvalna, naročito prof. Aleksandru Iliću koji je posredovao u ovoj saradnji i našao sjajne baletske igrače, koji ne samo da igraju, već su uz moje instrukcije i proglumili.
Naročito sam zadovoljna kako su deca napravila uloge jer je to rezultat mog dugogodišnjeg rada na razvijanju stvaralačkih sposobnosti dece kroz dramsku radnju. Presrećna sam da naša predstava “Igra snoviđenja” živi i daje mogućnost deci da se upoznaju sa vrhunskim muzičkim sadržajima, i u jednom komadu da upoznaju dramu, balet i operu, uz najlepše note klasične muzike – priča Zora Bokšan Tanurdžić.
Koja je poruka ovog projekta, koja je spoj i dramske igre i baleta i opere?
– Retki su komadi gde su prisutna sva tri žanra, pogotovo kad su u pitanju dečji komadi. Ovog puta smo uspeli da sva tri scenska žanra predstavimo mladoj publici na jedan zabavan način. Komad je primarno bio dramski ali je uz balerininu pomoć postojani olovni vojnik postao i sam igrač, i to vrhunski. U mom komadu bilo je zgodno da vojnici budu igrači, a pošto smo hteli da imamo i opersku pevačicu kao zvezdu, osmislili smo lik komšinice Marinele, čiji je fan, možete li zamisliti, jedan policajac! Deci je lako preneti vrhunsku umetnost, poput muzičkog teatra, ako im je ispričate na njima blizak način.
Mnogi smatraju da je ovaj projekat najlepša ispričana priča o pravim vrednostima. Izgleda da su danas prave vrednosti srozane i da ih više niko ne ceni?
– Nažalost, to je tačno da su prave vrednosti izgubile svoju važnost, kako u porodičnim, tako i u ljudskim odnosima. U našoj priči sreću se dva emotivna bića (vojnik i balerina) i na najlepši način pričaju životne istine o ljubavi, prijateljstvu, bratskom odnosu i iskušenjima kroz koja treba da prođe jedno mlado biće da bi sazrelo. Savladavajući prepreke na putu odrastanja, biće postaje jače i istrajnije u svojim talentima i suštini.
Iako ste skoro decenijama u penziji, i dalje imate onaj početnički žar pri svakom projektu koji radite?
– Sve vreme me žar ne napušta, jer je taj žar moja potreba da se bavim svojom umetnošću. To je moja potreba za stalnim stvaranjem, pišući, dramatizujući, pišući prikaze, a evo u ovom komadu i režirajući.
Kako vi danas gledate na umetnost?
– Gledam sa velikim strahopoštovanjem, okrenuta vrednostima kojima smo se divili i sa kojima smo bitisali u ovoj sredini i koji su nas činili i srećnijim i boljim. Ali i sa tugom, jer sve manje oko sebe vidim pravu umetnost.
Šta vam najviše nedostaje u vašim penzionerskim danima?
– Ja imam aktivan društveni život, tako da ne mogu reći da živim tipične penzionerske dane, i da mi nešto nedostaje. Pratim pozorište, odlazim na predstave, dolaze mi moje stare koleginice i učenice iz dramske grupe, gledam televiziju, redovno izlazim i čitam Politiku. Možda mi fale putovanja, za njih više nemam snage.
Čini se da sve što ste zacrtali u životu to i ostvarili osim da postanete stomatolog?
– Stomatolog nisam želela da budem, ali sam to postala po želji mojih roditelja, jer su smatrali da treba da imam profesiju od koje ću moći da živim. Kao stomatolog sam došla u Beograd i sticajem okolnosti na moju stolicu je seo čuveni reditelj Mladen Sablić. U razgovoru sa njim priznala sam mu da bih želela da studiram režiju, on mi je dao knjigu dr Huga Klajna “Osnovi režije” koja mi je bila literatura za prijemni i tako sam ja primljena na dramsku akademiju, baš kod prof. Klajna.
Kada pogledate sa ove vremenske distance na koji svoj projekta ste izuzetno ponosni ?
– Ponosna sam pre svega na decu koji su izašli iz mog dramskog studija. Neki od njih su ostali u dramskim umetnostima, poput Dragane Varagić, Vlade Petrovića, Sene Đorović, Bojana Đorđeva, Vesne Radosavljević, koja na najlepši način prenosi lepotu govora u Dnevniku RTS-a, što je u mojim dramskim radovima uvek imalo primat. Naročito sam ponosna na Anu Sokolović, koja je svetski kompozitor i živi u Kanadi. A najveću sreću mi je donela učenica Tatijana Rapp, koja je producent komada “Igra snoviđenja”, koja je pronašla saradnike i umetnike koji će oživeti ovaj komad, i koja je verovala u mene da mogu da ga izvedem do kraja. Ne samo da sam napisala ovaj komad, ja sam birala i muziku i uprkos godinama, na kraju i režirala komad. U procesu pripreme i postavke naročito zadovoljstvo mi je predstavljao rad sa našim malim glumcima. To me je vratilo u mladost i one sretne dane kada sam u Dečijem kulturnom centru i kasnije u NU “Đuro Salaj” vodila dramsku grupu.
AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ
