Dele ulicu, a ona ih istovremeno razdvaja. Spore se oko toga čija je pošta, čija železnička stanica, ko ima više kuća i kontejnera, gde je čuvena „međa“, kome pripadaju crkva i groblje i ko je imao više boraca na Solunskom frontu. Priča o selima Kobišnica i Bukovče kao da je izašla iz dobrog scenarija Emira Kusturice ili Dušana Kovačevića – ili iz pera neprevaziđenog Branislava Nušića.
Raspravlja se o vodovodu, fudbalu, školi, kontejnerima, uličnoj rasveti, ali i o tome da li treba reći ,,Bukovče kod Kobišnice“ ili, možda, ,,Kobišnica kod Bukovča“.
„Uvek postoji neki rivalitet između dva sela. Oni imaju železničku stanicu. Pošta je kod njih, tako da oni kažu Bukovče kod Kobišnice. A nama je krivo što je tako“, rekao je meštanin sela Bukovče odmah dok smo u kafani ispijali pivo. Dobro, bilo je i ,,šljive“, kako kažu, jedno je za zdravlje, drugo je za živce.
No, razgovor vrlo brzo kreće u ozbiljnijem smeru.
„Oni imaju crkvu, e a mi imamo kafanu. Eve im ga na“, rekao je Kobiščanin.
Ni istorija nije ostala izvan komšijskog rivalstva.
Saičić i neverovatni dvoboj sa japanskim ratnikom – priča kao stvorena za film
„Gde je međa pre Prvog svetskog rata? Gde je međa? Nisu oni imali više boraca na Solunskom frontu nego što smo mi imali. Ja sam im reko: ‘Ajde, pokažite gde je vaša stara crkva. Gde je bila pre Prvog svetskog rata?’“, kaže meštanin Bukovča.
Problem je što ni zajednička crkva nije uspela sasvim da izbriše granicu.
„I u crkvi ima međa. Sa ove strane Kobišnica, sa one strane Bukovče“, objašnjava jedan od meštana.
Kobišnica i Bukovče toliko su blizu da ih na jednom mestu razdvaja – ulica. Odmah nam je po dolasku jedan od meštana, gotovo kao u vestern filmu, nogom povukao zamišljenu liniju po vrelom asfaltu i rekao:
„Eve je, tu je granica.“
Falio je još samo ,,kotrljajući žbun“ i da se u pozadini začuje muzika Enija Morikonea.
Ista ulica, kažu, ima isti naziv u oba mesta. Ali to ne znači da su svi saglasni oko toga šta kome pripada. Prema jednoj kafanskoj priči, ulica je čak dobila nezvanično ime – Mrzilica.
„Ma to su gluposti. Iz Bukovča, preko puta Kobišnice, žive kao braća“, kaže jedan meštanin čim je seo za kafanski sto, i stukao rakiju, kao da sutra ne postoji, da bi razgovor vrlo brzo otkrio da ipak nije baš sve tako jednostavno.
Jer – tu su kontejneri.
Komunalno preduzeće nije previše marilo za višedecenijski rivalitet dva sela, pa su kontejneri postavljani tamo gde je bilo najpraktičnije. Meštani su, međutim, i u tome uspeli da pronađu razlog za raspravu.
„Mi smo se izborili da dobijemo malo veći broj u odnosu na njih, ali budimo iskreni, mi smo malo i veći i uredniji od Bukovčana“, rekao je meštanin sela Kobišnica.
A onda još jedan argument:
„Ulično svetlo je kod nas. Ugasićemo im svetlo“, poručuje kroz šalu jedan Bukovčanin.
Ako se oko kontejnera još i može šaliti, vodovod je mnogo ozbiljnija priča. Postojao je plan da dva sela zajedno reše pitanje vodosnabdevanja. Kobišnica je svoj vodovod izgradila, dok je Bukovče ostalo van sistema, a priča o tome šta se u međuvremenu dogodilo sa cevima i danas ima najmanje dve verzije.
„Bile su kupljene i cevi. I što je još gore, da ne bismo mogli da se priključimo na taj vodovod, 200–300 metara od granice postavili su uže cevi“, rekao je meštanin sela Bukovče.
U Kobišnici odgovaraju da je projekat vodovoda rađen još 1989. i 1990. godine, da je vodovod pušten 1996. i da je projektom bilo predviđeno da se i Bukovče priključi na isti sistem, ali da je tadašnje rukovodstvo susednog sela imalo druge prioritete.
A cevi?
„Ostalo je nekih cevi kao višak i, pošto nismo imali kako da ih upotrebimo, mi smo to lepo prodali i proširili neke druge stvari na vodovodu“, rekao je Kobiščanin.
Ni sport nije uspeo da pomiri komšije. Oba sela imaju svoje fudbalske klubove, a utakmice Kobišnice i Bukovče svojevremeno su bile pravi lokalni derbiji.
„Kad su bile derbi utakmice fudbala, pa to su bile tuče. Obavezno posle svake utakmice. Morate doći, to je kao da igraju Zvezda i Partizan“, priseća se meštanin sela Bukovče.
Tu je i osnovna škola. Ali čak ni njena lokacija nije sasvim jednostavna stvar.
„Osnovna škola nije u Kobišnici, ona je na sredini“, insistira Bukovčanin.
Drugi problem je ko održava prostor oko škole, a slična rasprava prati i zajedničku ambulantu.
„Meštani Bukovče nisu želeli da učestvuju u renoviranju ambulante. Devedeset pet odsto sredstava dali su Kobišničani. To je ono što nas deli“, objašnjava meštanin tog sela.
A onda dolazimo do večite boljke ovih prostora – međe. Meštani se pozivaju na stare katastarske granice, crkvene knjige, stanje pre i posle Prvog svetskog rata, pa čak i na položaj krsta na crkvi.
„Krst crkve stavljen je tačno na međi“, tvrdi meštanka.
Drugi uzvraća:
„Treba da se zna gde je međa, a ne ovako. Međe nema nigde.“
Ni zajedničko groblje nije sasvim izvan ove podele.
„Groblje nam je zajedničko, ali zna se granica. Sa leve strane je njihovo, sa desne naše“, objašnjava meštanin sela Kobišnica.
Ipak, kada je trebalo obnoviti crkvu i održavati ikone, meštani oba sela uspeli su da se dogovore.
„Ima jedna stvar kojom možemo da se pohvalimo. Renoviranje i održavanje ikona radili smo zajednički. Tu su ravnopravno, prema svojim mogućnostima, učestvovali meštani oba sela“, kaže jedan od njih.
Dakle – ipak mogu zajedno!
Posle crkve, groblja, vodovoda, škole, fudbala, kontejnera i pošte, ostaje mesto na kojem se granica između Kobišnice i Bukovča ipak briše – kafana.
„Moj posao je takav da su za mene Kobišničani i Bukovčani isti. Moja kafana je uvek otvorena i za njih i za nas. U kafani se svi pomire, nedeljom pogotovo“, kaže konobarica.
A na pitanje postoji li makar razlika u bakšišu, odgovor konačno miri dva sela:
„Bakšiš? Ne. Ako neko ostavi, to je čudo.“, rekla je kroz smeh.
Iza svih ovih komšijskih prepirki, međutim, krije se mnogo ozbiljnija priča. Kobišnica i Bukovče imaju velike kuće, uređene ulice, školu, ambulantu, crkvu i infrastrukturu kakvu mnoga sela nemaju. Veliki broj njihovih stanovnika, međutim, već decenijama živi i radi u inostranstvu.
„Imamo toliko vila u oba ova sela, lepih kuća, lepih ulica, ali mi nemamo ljudi. Čak nam komšije iz EU dolaze da rade na njive“, rekao je jedan od meštana.
A pred tom činjenicom – međe više nema.
AUTOR: LENA KARMAN
(Ova priča nije napisana da bi se bilo kome podsmevala, već da kroz malo humora prikaže jedno neobično komšijsko rivalstvo koje traje generacijama. Upravo zato odlučili smo da ne objavljujemo imena i prezimena sagovornika, već samo da navedemo iz kog sela dolaze. Poslednje što želimo jeste da ovaj tekst postane povod za neke nove razmirice između meštana Kobišnice i Bukovče. Želimo im da se u zdravlju druže ,,na mnogaja ljeta“)
Poslednji gorštak Crne Gore Nikola Pavićević: „Danas se više divim vuku nego čoveku“
