Poslednji gorštak Crne Gore Nikola Pavićević: „Danas se više divim vuku nego čoveku“

Na planini Prekornici u crnogorskom negostoljubivom, ljutom i suvom kršu živi i samuje jedan od poslednjih gorštaka Nikola Pavićević. U toj nesvakidašnjoj lepoti, ali i tegobi, rađali su se gorštaci najlepših i najtežih životnih priča, a takva je upravo ova, koja se retko viđa, a još ređe piše.

Put do njega bukvalno ivicom litice, tamo gde i planinska koza obazrivo ide i tako više od 10 kilometara, tačnije uspona od 120 spratova, koliko je tehnologija premerila – prešli smo uz pomoć dva lovca i dve puške. Tako mora, kažu ima i vukova i medveda.

Sretosmo Nikolu na pola puta, kako lakonogo, kao dečak nosi na ramenima dve bale sena. Do jedne tačke, koliko auto može da prođe, meštani okolnih mesta mu donose seno, kako bi mogao prehraniti koze i ovce u zimskom periodu.

„A jesil više došla, tri godine te čekam“ prvo što je pitao Nikola kada nas je ugledao. Toliko smo se raspitivali o njemu, gde živi, kako doći do njega, ko zna put… Bistrog uma i pogleda, kao da ovaj krš uramljuje ljude u mudrost, zna sve o nama.

Ranac sa hranom koji smo mu doneli ga vređa, kaže „Nijesam ja sirotinja, oli da ti ja to nosim?“. Na negodovanje, odgovara „Ako te, nosi to je tvoja neka unutrašnja borba. Idemo domu“.

Nastavljamo put po kamenitoj pustoši, litica pred sobom, litica nad sobom, ali ovaj put sigurniji, ipak je sa nama gorštak Nikola. Priroda koja na trenutke deluje ohola do ludila, opija nas svežim vazduhom i lepotom, toliko da zaboravljamo na bolove u nogama. Dok naše profesionalne planinarske cipele, gube jedan đon za drugim, Nikolini gumeni opanci opstaju na ovom kršu, kako kaže, godinama.

Pokazuje nam šta je lekovito bilje, gde je poskok, a gde bistra „živa“ voda, koja je to jaruga gde vuci nateraju ovce, zarobe i pojedu u toku noći.

– Vidite ovaj bunar ovde, tu je moj najmlađi brat stradao, prvi u našoj porodici. Imao je samo sedam godina i svaki dan je dolazio tu po vodu, pa je nosio do našeg katuna. Jednom je otišao i nikada se više nije vratio. Kanap mu se umotao oko noge i kad je ubacio kofu, povukla ga je u bunar. To je prva nesreća koja je zadesila našu porodicu. Draga deco ovde je priroda nekada bez milosti od neba do kamena – objašnjava za Princip magazin.

Majka priroda mu je dala mnogo toga, zdravu hranu, čist vazduh, lekovito bilje, ali i neprijatelje vukove i medvede. Nakon nekoliko sati hoda, u magnovenju vidimo ovce i tu se smirimo – konačno smo stigli do katuna, dok pred nama puca scena iz filma „Ljepota poroka“ Živka Nikolića.

Dok loži vatru u sred kuće, insistira da se presvučemo i ugrejemo. Daje nam njegove stvari uz opasku da su čiste i poslužuje nas sirom, medom, lozom i čajem od lekovitog bilja. Sve pripremljeno njegovim prostim i spretnim rukama.

– Bio sam u vojsci u Sloveniji i mogao sam da odem da radim gde sam hteo, ali nisam. Vratio sam se ovde gde sam se i rodio, kako bih brinuo o majci i ocu jer ih je zadesila još jedna nesreća. Stariji brat se propio i ubio bombom iz Drugog svetskog rata. Nije ova priroda za svakoga, ume da bude veoma nemilosrdna. Mi nismo bili sirotinja, moja porodica je imala i 300 ovaca i koza. Odlazili smo u „gvožđe“ kada je jedna kuna vredela koliko i 100 ovaca. I sada ja lepo od ovaca i koza zaradim, a i ne trošim nigde, nema se ovde gde ni trošiti.

Sve je ovde propalo osim prirode. Ljudi su postali veoma loši. Zamislite da neko pređe sve ovo što ste vi sada prešli, da bi mene prevario i ukrao mi pare. I to se desilo – kroz suze priča Nikola.

U pitanju je pozamašna suma, i ne samo ti koji su ga prevarili tad, već su i drugi dolazili i tražili pare koje nikada nisu vratili. Nikola je uvek davao i nadao se da je preostalo nešto dobrih ljudi, međutim život ga je uvek iznova demantovao.

– Sve je propalo, a šta se ja čudim da je tako kod nas, kad je tako i kod vas gde su bila velika sela. Nije samoća za svakoga, ali verujte mi i to je i bolje i lakše nego da te ljudi iznova lažu i obmanjuju. Na samoću se navikneš, podnošljivija je u mladosti, nego u starosti. Sada me svi studovi hladnoće tuku – iskren je Pavićević i dodaje da mu je nadraže to što je oslobođen od svih želja:

– Kad ne valja ništa, onda nijednu želju nemam. Samo sam pošten i dobar čovek. Zaludu sam radio i krv i znoj prolivao, porodicu držao. Samo sam živ. Šta je koristi sada da žalim za nečim u stare dane. Mogu samo da se divim ovoj prirodi i lepoti Crne Gore i da delim to osećanje sa kraljevima, pesnicima, umetnicima, plemićima. Ali nek se zna, neka bude upisano tu, da Nikola Pavićević nije ni za kralja, ni za komunizam, i da samo poštuje demokratiju.

Ima radio i dobro je informisan, istorijski potkovan, pamti bitke, zna o ratovima, a i o svemu što se danas dešava. Meso gotovo da i ne jede, donesu mu katkad ribe, a uz to i novine. Kada sneg napada, ne vidi ljudsko lice i po mesec dana.

– Ne čujem glasa čovekovog po mesec dana, samo rzanje vukova i medveda, ali opet mislim da ništa ne gubim. Žao mi je samo mladog sveta. Izrabljuje ih kapitalizam, rade za male pare, ili ih roditelji i matore izdržavaju, ne mogu da stvore svoje ništa, ni svoj krov nad glavom. Tako je u Crnoj Gori, tako je u Srbiji, i u svim zemljama regiona. Onda se od muke i zbog nepravde raseljavaju svuda po svetu, ali nije ni to lako. Bolje im je da se vrate na dedovinu, odakle su i potekli, naravno ukoliko mogu, i da budu svoji. Svoj na svome, a ne večite sluge. Pitanje je da li se čovek može sada vratiti na svoje, žene neće više da žive na selu, u kući, kažu „neće da se muče“, a nije ni u gradu život sjajan, ne?.

Pa čak i ja koji sam dohvaćen zastrašujućim dodirom sudbine, možda ovde imam više mira i radosti, nego neko ko je rođen u velikom gradu.

Porodice su razbijene, i nešto slutim da se to nikada neće vratiti na staro. A da li postoji budućnost bez čoveka? Kad kažem čoveka, mislim na pravog čoveka, radnog, vrednog, jakog, poštenog, sitog, zadovoljnog? Recite vi meni jel postoji još uvek negde takav čovek? – pita nas Nikola, dok mu mi odgovoramo da je tu ispred nas i da smo zato i došli prvi da ga intervjuišemo.

Objašnjava da ukoliko mislimo bezbedno da se vratimo u Podgoricu, da moramo da krenemo, te nas ispraća i zaustavlja na jednom mestu. Tu nam pokazuje vrtaču gde mu je vuk sinoć pojeo ovcu.

– Znate danas se više divim vuku, nego čoveku. Pa kakvo je to biće! Koliko god zamki da mu postaviš, on u njih ne upada. Čovek bi upao u svaku. Ovi danas lovci, ove njunje, da nemaju takvo oružje, da ga vide i po noći, nikada ga ulovili ne bi. Ne bojim ga se i ne zameram mu što mi lovi ovce i koze, što me šteti, divim mu se. Ali „Ja se zemlje car nazivam, ja se gordim i ponosim, jer vrh svega zemnog vladam; Ja s prirodom često ratim, pobjeđavam tresk gromovah, pobjeđavam zvuk vjetrovah“ to vam je veliki Njegoš, a sad sretan put – ostavlja nas Nikola Pavićević dok se za nama, sa njim večno uokviruje gigantska freska Prekornice.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ

Reč autora „Tekst o Nikoli Pavićeviću napisan je 2018. godine, ali nije objavljen, tada su urednici objašnjavali ‘takve priče ne prodaju novine’. Spletom čudnih okolnosti, tekst se zagubio i šest godina kasnije se pojavio takoreći sam u gluvo doba noći u računaru. Možda je sve to bila Božja volja, da ovakva priča bude deo Princip magazina. Nikolu planiram ponovo da posetim, ali ovaj put sa drugim darom – tekstom.“