Dve vojske stoje jedna naspram druge u dalekoj Mandžuriji. Iz japanskih redova, prema priči koja se prenosi više od jednog veka, izlazi ratnik i traži protivnika za dvoboj. Među ruskim vojnicima i oficirima nalazi se i jedan čovek pristigao sa Balkana – Aleksandar Lekso Saičić, iz srpskog plemena Vasojevića, iz Vinicke kod Berana.
Saičić prihvata izazov.
Ono što je usledilo pretvorilo ga je u legendu Rusko-japanskog rata i stvorilo priču koja i danas zvuči kao scenario za istorijski film. Ali iza legende o čoveku koji je „pobedio samuraja“ nalazi se i stvarna, izuzetna biografija profesionalnog vojnika koji je prošao Cetinje, Dubrovnik, Beograd i Istanbul, ratovao u Mandžuriji, bio tri puta ranjen i odlikovan brojnim ordenima.
Aleksandar Lekso Saičić rođen je 5. avgusta 1873. godine u Vinickoj kod Berana. Bio je iz sprskog plemena, sin Vase Saičića, komandanta u crnogorskoj vojsci. Školovao se na Cetinju kao pitomac knjaza Nikole, gimnaziju je nastavio u Dubrovniku, a potom odlazi u Beograd, gde pohađa Pešadijsku podoficirsku školu.
„Glas Crnogorca“ će mnogo godina kasnije, pišući o njegovom životu povodom smrti 1911. godine, navesti da je prešao u „bratsku nam Srbiju“, vođen željom da što pre postane vojnik.
Od gladi do Luvra, filmska životna priča Vukašina Radinovića
Posle školovanja vraća se u Crnu Goru i postaje ađutant Vasojevićke brigade. Međutim, tu se njegova vojnička putovanja nisu završila. U želji da se dalje usavršava, odlazi u Carigrad, današnji Istanbul, gde kao poručnik stupa u tursku carsku gardu. U njoj provodi tri godine.
A onda Saičić donosi odluku koja će potpuno promeniti njegov život. Pratio je politička zbivanja na Dalekom istoku i procenio da bi između Rusije i Japana mogao izbiti rat.
Prema tekstu „Glasa Crnogorca“ iz 1911. godine, mladi Aleksandar je, prateći razvoj političkih prilika, naslutio da bi tamo „lako mogao i rat buknuti“. Napustio je službu u Turskoj i otišao u Mandžuriju, gde se priključio ruskoj vojsci u činu poručnika.
Rat između Rusije i Japana počeo je 1904. godine. Saičić se tako našao hiljadama kilometara od rodnog kraja, u jednom od najvećih vojnih sukoba početka 20. veka.
Prema „Glasu Crnogorca“, Saičić je tokom borbi tri puta ranjen. Prvi put zadobio je ranu na glavi od neprijateljske sablje, drugi put pogođen je metkom u desnu stranu tokom borbi u Koreji, dok je treći put ranjen u blizini Mukdena u Mandžuriji.
Tadašnji list o njegovom ratovanju piše izrazito pohvalno, navodeći da ga ni teške rane nisu odvojile od bojnog polja i da je nastavljao da se bori onako „kako to dolikuje Crnogorcu“. U tom ratu je i nastala priča zbog koje će Saičićevo ime preživeti više od jednog veka.
Prema predanju, pred jednu od bitaka iz japanskih redova pojavio se konjanik sa belom zastavom. Japanska strana tražila je da ruska vojska izabere svog ratnika koji će njihovom predstavniku izaći na megdan. Priča kaže da među prisutnima nije bilo mnogo dobrovoljaca. Japanski ratnik važio je za izuzetno opasnog protivnika.
Tada se javio Saičić.
Bio je poznat kao izuzetno vešt mačevalac i konjanik i zatražio je da upravo on predstavlja rusku stranu. Dvojica ratnika izašla su jedan pred drugog pred očima vojski.
Prema najpoznatijoj verziji priče, Saičić i japanski ratnik krenuli su jedan prema drugom na konjima i ukrstili oružje. Japanac je uspeo da ga zaseče po glavi, ali je Saičić nastavio borbu.
U sledećem naletu uspeo je da savlada protivnika. Kasnije verzije priče dodavale su brojne dramatične detalje, pa je japanski borac ostao poznat kao „samuraj“, a Saičićeva pobeda postala je deo predanja. Ipak, ovde postoji važna istorijska napomena.
Samurajski stalež u Japanu ukinut je tokom reformi u 19. veku, decenijama pre Rusko-japanskog rata. Zato je istorijski preciznije govoriti o japanskom oficiru ili ratniku, koji je eventualno mogao poticati iz samurajske porodice, nego tvrditi da je Saičić 1905. godine pobedio samuraja. To, međutim, ne čini samu priču ništa manje neobičnom.
Saičićeva vojna biografija nije počivala samo na priči o jednom dvoboju. Tokom Rusko-japanskog rata unapređen je u čin kapetana i komandovao je konjičkim eskadronom. Među odlikovanjima koja se navode uz njegovo ime nalaze se ruski Orden Svetog Vladimira, Orden Svete Ane i Orden Svetog Stanislava, ruska ranjenička medalja, kao i crnogorska medalja za hrabrost.
„Glas Crnogorca“ je 1911. godine upravo njegova odlikovanja naveo kao svedočanstvo njegovog ratovanja na Dalekom istoku.
A završetak Saičićevog života gotovo je jednako filmski kao i priča o njegovom dvoboju. Preživeo je Rusko-japanski rat i vratio se u Crnu Goru. Kada je na Cetinju izbio požar, Saičić je, prema sačuvanim podacima, pokušao da iz zgrade spase dragocenosti, među kojima su bile i knjige. Pošto zbog vatre nije mogao da se vrati istim putem, skočio je sa sprata i teško se povredio.
Od posledica povreda i bolesti umro je 1911. godine na Cetinju, sa samo 37 godina. Njegovoj sahrani prisustvovali su predstavnici crnogorskog dvora i države, oficirski kor i brojni građani.
Saičić je bio oženjen Milicom, sa kojom je imao sina Vladimira i ćerke Milicu i Jelenu. Među njegovim potomcima je, prema dostupnim podacima, i akademik Radomir N. Saičić, profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i redovni član SANU.
Više od jednog veka kasnije, granicu između dokumentovane istorije i legende o čuvenom dvoboju nije uvek moguće jasno povući. Ali ono što ostaje jeste život Aleksandra Leksa Saičića – Vasojevića koji je napustio Balkan, otišao na drugi kraj sveta da ratuje, tri puta bio ranjen, postao ruski kapetan i ušao u predanje zbog dvoboja sa japanskim ratnikom. Priča kao stvorena za film.
Izvori: „Glas Crnogorca“ (1911), „Cetinjski vjesnik“ (1911), Wikipedia
Poslednji gorštak Crne Gore Nikola Pavićević: „Danas se više divim vuku nego čoveku“
