Od gladi do Luvra, filmska životna priča Vukašina Radinovića

Životna priča Vukašina Radinovića počinje u crnogorskom selu Grbavci, koje je krilo retko tužnu povest – majka sa devetoro dece, stenje i kamenje bez obradive zemlje, nešto od živine i koza, trošna kuća i glad. Nemaština koja je toliko lupala na vrata, da je jedno dete umrlo od gladi. Tu noć, stariji brat Vukašin se zakleo da više nikada neće biti gladan, da će se otisnuti u svet i da će pomoći porodici kako zna i ume. Trbuhom za kruhom, sa falsifikovanim dokumentima i jedva navršenih 14 godina, krenuo je peške za Cetinje. Tamo je majci napisao prvo pismo, u kojem je naveo da se ne vraća dok ne bude u mogućnosti da pomogne. Iz Cetinja, do Bokokotorskog zaliva, pa Barija – ostalo je životna priča koja se retko kada piše.

FOTO: Žarko Martinović

Na spominjanje razloga odlaska, vrti glavom i kaže “Sirotinja, sirotinja, sirotinja, bilo i ne ponovilo se”.

– Tri sestre, šestoro nas muških, na ponos reklo bi se, ali ne u našem slučaju. Bila je velika muka nahraniti sve nas.  Tu noć kada sam otišao, znao sam da ću uspeti. Nazad nije bila opcija, nisam se ni okrenuo – ističe Vukašin za “Princip magazin” i dodaje da je neko vreme proveo i u Beogradu, učeći restauratorski zanat.  Majstor kod kog je šegrtovao mu je rekao da ukoliko želi da nauči bolje i stekne više, mora da krene dalje.

– Tako sam završio u Parizu, gde sam od prvog dana radio vredno. Imao sam malo sreće, pa sam radio kod časnog majstora, koji me je pomogao čim sam izučio zanat. Dao mi je pare i tako sam otvorio svoju prvu radnju. Takav odnos učenika i majstora je velika retkost danas. Radnja se nalazila u čuvenom zanatskom kvartu kod Trga Bastilje. Strahovito sam radio, ne znam ni sam koliko sati dnevno. Vrlo brzo sam stekao ugled, pa je tako nameštaj koji sam ja restaurirao završavao u čuvenom Luvru, u Senatu, u kućama generala i druge gospode – govori Vukašin, u njegovom domu okružen bortnama, alatom, mebl štofovima, svilom, zlatom i pozlatom.

Tu je i nameštaj Luj XVI, Luj XIII i Luj Filip, poneki Bošnjački, a na našu konstataciju, kroz osmeh kaže da kada je počeo svi su mu bili “Lujevi isti”, dok ih sada “drži u malom prstu”. Najvredinje od svega što poseduje u radionici je, kako kaže, kutija za alat. Od prvog radnog dana nosi je svuda sa sobom. 

FOTO: Žarko Martinović

– Volim Pariz, tu sam svoj na svome. Pariz je Pariz.  Nema tu prevere ili znaš ovaj posao ili ne. Francuzi itekako znaju šta žele i veoma se dobro razumeju u stilski nameštaj. Nisam se prihvatao posla koji nisam mogao da završim. Mora posao da se voli i samo tada ga radiš kako valja. Nekada odem u Luvr, pogledam nameštaj koji sam sređivao, pa mi toplo oko srca. Najlakše mi je bilo raditi za generale, oni posebno cene naš zanat. Dobro se i sećaju francusko-srpskog prijateljstva, pa se lepo i ispričamo. Više oni poštuju i neguju sećanje na žrtve Prvog svetskog rata, nego mi. Kad kažeš “Serbe”, oni odmah odgovaraju “Ovamo dođi” – govori dok u toku razgovora sređuje nameštaj.

To radi na poseban način, prebira po ustima, gde je ranije stavio šaku eksera. Na naše zaprepašćenje, objašnjava da mu je tako lakše i brže. Nema vremena, dodaje, svaki put da stavlja ruku u džep. Posebno se poštuje njegov način rada, jer sve radi ručno i ne koristi mašinu, nego svaki ekser posebno zakucava u nameštaj. Tako se, objašnjava, sačuva materijal. Zahvaljujući tome naširoko je postao poznat, pa su mnogi u Parizu tražili baš njega.

FOTO: Privatna arhiva

– Bila je tako jedna vrla gospođa i ona mi je predala da sredim šest skupocenih stolica. Dok smo ih istovarali u radnju, neko mi je ukrao kamion. Taj što je ukrao nije ni znao vrednost tih stolica, pa ih je izbacio na ulicu, a uzeo kamion. Ne znam ni sam koliko je mogao kupiti kamiona za vrednost tih stolica. Gospođa je rekla da ne treba da brinem za stolice i da je jedino važno da nisam povređen u toj pljački. Uvek sam imao uredno popunjenu dokumentaciju  i taman kada je osiguranje htelo da pokrije štetu i stolica i kamiona, policija je pronašla lopove, zahvaljujući baš tim stolicama – priča nam Vukašin i dodaje ono čuveno francusko “O la la”.

Posebno je uživao u oldtajmerima i skupocenim automobilima, koje je vozio po Parizu u kožnim rukavicama. U svetlima metropole, gargojla, Ajfelovog tornja, Vukašin nije zaboravio na svoje Grbavce, a ni dato obećanje. 

– Slao sam pisma i pare, ali bile su mi neophodne godine da se vratim u Grbavce. Teško mi je bilo da ponovo vidim majku, da prođem kroz kuću, da se sretnem sa svojim demonima teškog detinjstva koji su me uvek pratili. Bila je zbrinuta zahvaljujući mojim pošteno zarađenim parama, ali nedovoljno srećna jer me nije videla godinama. Jedan dan sam skupio hrabrosti, seo sam u auto i pravac iz Pariza u Crnu Goru. Nikada neću zaboraviti taj susret. Ne može se to ni opisati. To je nešto što današnja deca ne mogu razumeti. Nakon razgovora, majčinih đakonija, puno ljubavi, seli smo u auto i otišli da posetimo rodbinu. Samo majke znaju taj ponos, kada im deca nešto postignu, pa odu zajedno da obiđu rođake. Nema tog bogatstva na svetu. Mi došli, a oni mene ne prepoznaju, pa kažu “Ma da li je moguće”, “Je li to naš Vukašin, viđe prava gospoda”, a majka se zaplakala od sreće – sa suzama u očima priča Vukašin.

FOTO: Princip

Kod te iste rodbine, ta je majka išla nekada davno da uzajmi hranu, a oni su sada bili ti Radinovići koji donose hranu i milošte. Najviše je ponosan na svoju porodicu, koja je zbrinuta, sita, školovana i to na Sorboni i ono najvažnije, sretna.

– I danas volim da radim, ima nešto u tome, kao da smo bliži nebesima. U zalasku života znam da sam održao reč i da sam ostvario 99 odsto svega onog što sam zamislio. Samo tako život ima smisla – ističe za kraj razgovora Princip magazina, čuveni restaurator Vukašin Radinović.

Autor: Lena Sladojević