„Od tvojih osmeha, do mojih uzdaha – tako je malo da bih ti rekao, da bih te čekao i kada vreme bi stalo… Od tvojih usana, do mojih usana, linija tanka – a treba hrabrosti, više od slabosti koja me prati od našeg rastanka“, glase stihovi koje je napisao Dragan Spasić, a koje još niko nije opevao.
Građevinski inženjer, čovek koji je radni vek proveo sa šlemom na glavi, autor kafanskih pesama koje zvuče kao hitovi iz nekih drugih, boljih vremena, i neko ko već 20 godina živi sa Parkinsonovom bolešću, a koji istoj toj bolesti prkosi pišući pesme.
Povodom nedelje posvećene Parkinsonovoj bolesti, od koje u Srbiji boluje više od 13.500 ljudi, sreli smo Dragana Spasića u Galeriji 73 na Čukarici. Te večeri nije bio sam – njegove pesme su čitali Nikola Radović i Nada Aničić Crljenica. No, taj susret nije bio priča samo o bolesti. Bio je to susret sa čovekom koji je više od dva sata govorio kroz muziku, stihove, sećanja i pesme koje je napisao – kafanske, bolne, nežne, duhovite i duboko ljudske.
Kada nam je novinarka Jasna Đurović, autorka emisije „To je život“, javila za Dragana Spasića i njegovu priču, znali smo da nakon televizijske epizode, takav život zaslužuje i novinski tekst, ali i mnogo više.
O svom životu ne govori kao o nizu datuma, dijagnoza, lekova, doktora… govori kao o velikoj priči, onoj koju je teško ispričati do kraja.
– Ja tvrdim da je svaka životna priča jača od bilo kog romana koji je napisan. Niko ne može rečima da dočara sve ono što jedan čovek prođe tokom života. Ali što se više približite tome, to ste veći umetnik – rekao je Dragan Spasić za Princip magazin.
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
Prof. dr Boško Milovanović: Ljudi su željni kulturnog programa
U njegovim rečima, a isto tako i u pesmama, nema nametanja sopstvene drame, nema traženja sažaljenja, nema potrebe da se bolest postavi u prvi plan. Naprotiv, Dragan kao da „štedi“ slušaoca od sopstvene muke, ostavljajući mu da prvo čuje pesmu, stih, logos.
A tek posle, kada sazna da čovek koji ih je napisao već 18 godina živi sa Parkinsonovom bolešću, sluša ih drugačije.
Tu je bolest. Očigledna je, vidi se, ometa pokret, govor, svakodnevicu. No, kod Dragana Spasića ona je ipak poput sporednog lika, jer u njegovoj životnoj drami pesma je glavni junak.
– Pomalo sam i šahista, onda i košarkaš, najviše inženjer, pa i direktor… No, Parkinson je tu 18 godina, ali pesma čitav život! Ona je za sva vremena. Išao sam i u muzičku školu i završio odsek harmonika. Uvek sam voleo da sviram i da pevam. To je moj život – objašnjava nam Dragan Spasić i nastavlja u stihu:
„Jedne noći kao ove, oteraću ružne snove, isplatiću dugove i pozvaću drugove da pevamo sve do zore. Izbrisaću uspomene, nek sve od početka krene, neka usne druge žene ljube kao nekad njene.“
I zato susret sa njim ne ostavlja utisak težine, već neobične vedrine čoveka koji je sačuvao ono najvažnije – dušu.
Iako je napisao pesme koje bi se lako mogle zamisliti u kafani, kao odjek velikih koncertnih dvorana, u glasu velikih pevača, mnogi za Dragana Spasića do sada nisu čuli. Nije to, kaže, zato što pesme nisu imale vrednost, već zato što se svet promenio – nagore.
– Ja sam čovek iz nekih drugih vremena, ne volim da se namećem, a i takav je sistem u našem okruženju. I sada me ne bi čuli da se nije obeležavala Nedelja borbe protiv Parkinsonove bolesti – iskreno odgovara za Princip magazin.
Radni vek proveo je u poslu koji traži preciznost, odgovornost i čvrstinu. Ipak, muzika je bila tu od detinjstva, kao dvostruki život.
– Ja sam građevinski inženjer po struci. A razlog zašto sam se opredelio za građevinu, između ostalog, jeste i to što sam voleo da sviram. Zvuči čudno, ali ja sam najviše svirao kada sam spremao ispite. Završio sam nižu muzičku školu za harmoniku, svirao sam neko vreme za društvo, a onda sam na fakultetu počeo da skidam, što se kaže žargonski, naše starogradske pesme – ispričao nam je Dragan Spasić i dodaje da u svojoj inženjerskoj karijeri posebno pamti jedan inostrani poslovni angažman:
– Posao u Kazahstanu bio je za mene vrhunac onoga što neko može da radi u građevinarstvu. Radio sam ponudu, učestvovao u projektu, otvorio gradilište, bio direktor radova i direktor projekta, završio gradilište, predao ga, sačekao da prođe garantni period i dokazao ekstra profit – navodi Spasić.
Ali dok je gradio objekte, u njemu su se gradile pesme.
„Ja se ne bojim greške da brojim, sam ih pravim, sam ih plaćam, jedino krijem da noću pijem i samo tako tebi se vraćam!“
I prolazi život, baš kao u pesmi, čoveka koji je napisao prelepe kafanske stihove – bez kapi alkohola. Njegova je čaša puna životne žuči i boli, ali iz te čaše se prelivaju melemni stihovi. I tu je sve, noći, dugovi, raskidi, žene…
– Posebno me veseli činjenica da su neki muzičari naučili da sviraju moje pesme i da ih sviraju u kafani i kada ja nisam tu. To je veliki kompliment – istakao je Spasić.
Kada govori o tome ko bi mogao da otpeva njegove pesme, Dragan Spasić ne nabraja imena slučajno. On tačno prepoznaje na koga bi se njegov deo duše, pretočen u stihove, mogao nakalemiti.
– Možda Ivan Bosiljčić, možda sa Jelenom Tomašević, u nekim duetskim pesmama. Možda neki stariji, ozbiljniji pevači, poput Saše Matića – kaže Dragan Spasić i dodaje:
– Meni mnogo znači zato što se poklapa sa mojom željom da neki ljudi, do čijeg mi je mišljenja stalo, to poslušaju i da od toga pokušaju da naprave nešto, da se čuje za to.
Za Dragana Spasića najveća radost nije u tome da pesma ostane zapisana u svesci ili snimljena u nekom privatnom arhivu. Pesma treba da se dogodi među ljudima. Tamo gde je najprirodnije da se čuje.
– To je suština zašto ljudi uopšte pišu. Ima li većeg zadovoljstva od onoga gde je najprirodnije da se pesma sluša, da je među narodom, da je živa – govori Dragan Spasić.
No, njegove pesme i dalje čekaju, kao što su čekale i naš susret u galeriji. Čekaju ljude, instrumente, tamburice i gitare, kafane, čekaju i bakšiš u harmonikinom mehu, i na kraju čekaju i vas, dragi čitaoci, da se za njih nadaleko čuje.
AUTOR: LENA KARMAN
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
Pisac Stefan Simić prkosi besmislu kroz dobročinstvo kakvo se danas retko viđa
PROČITAJTE I OVAJ TEKST:
Pesnik Gojko Božović dobitnik nagrade „Velika bazjaška povelja” za ukupni pesnički opus
