Pisac Stefan Simić prkosi besmislu kroz dobročinstvo kakvo se danas retko viđa

Kroz pisanje knjiga, tekstova i proze, pisac Stefan Simić teži da “prkosi besmislu”, da bi usledio “povratak čoveku”, odnosno “živeo život”, jer je važno u “odjecima ljudskog”, “reći i olakšati dušu” i svako njegovo slovo upućeno je “generacijama koje rastu bez poezije”, da bi nakon svega kod svih usledila “sloboda”. Sve su to naslovi knjiga koje je Simić u svom bogatom opusu stvaralaštva napisao.

Kako bi najavili novu knjigu “Prkos besmislu”, a i nastup “Teatar iskrenosti” koji Beograđani mogu pogledati večeras od 20.00 časova u “Klubu Prozor”, razgovor vodimo u ulici Kralja Petra u njegovom velelepnom stanu, koji je takođe naširoko postao poznat, kada je pisac odlučio da ga potpuno besplatno ustupi studentima na uslugu. Simić je tada odbio veoma veliki broj medija i novinara, dok je Princip magazin ugostio uz kafu i đakonije koje nam je pripremila njegova majka. 

– Odbio sam desetine medija, jer im je jedini uslov bio da dođu ovde i da razgovaraju sa studentima. Ne volim ni na čijoj muci da pravim sebi promociju. U pitanju je čuvanje dostojanstva tih mladih ljudi. Krajnje bi bilo neumesno da se oni meni nešto zahvaljuju pred kamerama. Tokom studija sociologije meni je tako izašao u susret legenda naše košarke Ljubodrag Duci Simonović, a kasnije i njegov komšija Igor Barjaktarević i zato sam i ja poželeo danas kada sam u mogućnosti, da učinim isto. Stotine studenata se javilo za stan, a nakon mog čina javilo se i na desetine ljudi koji takođe imaju slobodnu sobu, odnosno prostor, da ponude besplatno studentima i to je u ovoj priči jedino važno, taj krug dobrote. Bolje je imati malo, a biti mnogo, nego imati mnogo, a biti mali u duši – objašnjava na početku razgovora pisac Stefan Simić i dodaje da mladima treba dati primer, baš onako kako su njemu davali Duci, Bekim Fehmiu, Branimir Džoni Štulić.

Nova knjiga ponosno nosi naziv “Prkos besmislu” jer kako objašnjava pisac, najveći problem današnjeg vremena je besmisao i zato je veliki zadatak svih zdravomislećih ljudi da se bore dostojanstveno i hrabro. Iz tog razloga Simić i piše i nastupa. Nastup mu je podeljen u 10 celina i uz 60 numera nosi red muzike, red reči, kako objašnjava, tako je radio Đorđe Balašević, tako to radi Zijah Sokolović. U svojim delima kritikuje sistem i neretko se suprostavlja, zato smo ga i pitali da li je zbog toga imao problema?

 – Dešavalo mi se da imam zakazan nastup u Nemačkoj, a da sam ja pre toga u svom tekstu kritički sagledavao lik i delo Muamera Zukorlića i onda mi organizatori otkažu nastup uz objašnjenje da je on njihov duhovni vođa i da ne mogu da me ugoste – kazao je Simić. 

Jedan je od retkih pisaca koji se osvrtao u svojim redovima i na porodično nasilje, odnosno femicid. Na našu konstataciju da je vrlo malo onih koji o tom problemu pišu, kaže da to samo izlazi iz njega sagledavajući vreme u kojem živimo.

– Ima tu mnogo ličnih primera, a ja ne volim da bilo ko nekoga maltretira i muči, da zloupotrebljava i iskorišćava. Trudim se i težim svetu gde smo mi svi ravnopravni. Kada vidim da je neko nekome sluga ili sredstvo za iživljavanje tu pokušavam da korigujem stvari na svoj način. Teško mi pada i kada primetim da se u prodavnici šef iživljava na radnici. No, ne može jedan čovek da promeni sve sam, ali može da utiče. Mogu i da primetim kako na neki način i spasavam žrtve, prepoznaju se, javljaju se i pišu. Moj Fejsbuk nalog je za njih bukvalno ispovedaonica i mogu da primetim da se te žrtve kroz deljenje svoje muke, oslobađaju. Previše je žena koje je stradalo i nasilje dominira svuda oko nas, imamo ga sada puno i među decom. Tu dosta krivim medije i zato svoje pisanje i nastupe doživljavam kao moralnu misiju. Vodim se principom slikara Andreja Rubljova “Vi slobodno rušite, a ja ću i dalje da slikam”  – ponosno ističe za Princip magazin.

Tokom studija sociologije imao je praksu u Klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” i tu shvatio da je ljudima najviše potreban razgovor, odnosno živa reč, zato ističe da su njegovi nastupi poput neke vrste psihodrame. Kao što smo i mi mogli da primetimo na jednom od njegovih nastupa, prvobitno dođu ljudi, kako kaže pisac, sa grimasama kao da su krenuli na parastos, a onda izađu kao da su bili na nekoj proslavi.

– Prošao sam u životu kroz mnogo neprijatnih situacija o čemu sam i pisao i umem da prepoznam bol. Na svojim nastupima nudim mojim čitaocima da zajedno prođemo kroz patnju, kroz bol, kroz radost i smeh. Kad je neko jak, dovoljno je samo da budeš pored te osobe i ti se osećaš jačim. Kao na primer neplivač uz dobrog plivača – kazao je Simić.

Teško mu je da izdvoji omiljeni tekst, ali napominje da su mu posebno dragi “Žene ciganke”, “Bosanske žene”, “Boško i Admira”,“Zašto je dobro biti dobar”, a njegov napoznatiji tekst je “Kada nam odlazi neko drag”, odnosno “Čuvaj svoju dušu, dušo”.

 – Žao mi je što na primer tekst “Razlika Hegela i Šopenhauera” ne skupi ni 10 lajkova, ali ukoliko se osvrnem na lik i delo neke pevačice to postane automatski viralno. To vam je masovna psihologija, tako funkcioniše svet. Juče sam razmišljao kako bi sad na primer da se pojavi Dostojevski sa njegovim delima, šta bi mu rekli lajfkoučevi: “Nemoj to, mnogo ti je to mračno, to je crno, to je katastrofa, nije komercijalno”. Zato sam ja stalno u dilemi da li stvarati ozbiljana dela, pa makar i pripovetku od 20 strana, da li bi dvoje pročitali? Tako sam i prešao na prozu. Đorđe Balašević i Edit Pjaf su rekli: “ Ja sam ovakav jer je publika takva”, a isto je sa mojim nastupima. U početku je bilo previše kompleksno za publiku, a onda sam malo promenio formu. Sa nastupa ponesem bezbroj zagrljaja, kao da sam umetnički terapeut – kroz osmeh objašnjava Simić.

Na našu konstataciju da se sistem najviše plaši takvih ljudi kao što je on, koji pomažu, čine, koji su slobodni, nezavisni, zdravi i u fizičkom, a i psihičkom smislu, Simić kaže da je baš zato poenta života napraviti svoju pozornicu i da svako uprkos svemu treba da dovede sebe u stvaralačku poziciju. 

– Glumac Aleksandar Berček koji je imao veliku tremu na prvoj predstavi, sišao je među publiku i gledao te ljude i rekao u sebi “Ma koga se ja plašim”, vratio se na pozornicu i završio predstavu maestralno. Kad pogledaš strahu u oči, shvatiš da nemaš čega da se plašiš. U Srbiji je to mnogo teško jer ljudi nemaju para, konstantno su u kreditima, minusima, problemima. Putujući po Zapadu shvatam da nisu oni ništa napredniji ali sama ta mogućnost da imaš novac, daje ti sposobnosti da putuješ, šetaš, razmišljaš i stvaraš. U Češkoj sam primetio koliko su ljudi okrenuti dosta fizičkom zdravlju. To su sitne stvari ali one se značajno ogledaju na duže staze, na životni vek, na kvalitet života, pa i na međuljudske odnose. Mi ovde smo stalno pod frustracijom, tenzijom, agresijom, a u takvom stanju je vrlo teško zračiti. Osvetliti i sebi put, a kamoli drugima, jer odmah ljudi misle da nešto glumiš, da se pretvaraš. No, večna istina je da radost ne može da se odglumi – kazao je Simić.

Boli ga nepravda i ne može da razume kako jedan manji grad, na primer Paraćin, njegov rodni grad, nikada ne pomaže umetnike, ali zato može za jednu noć da izdvoji za Harisa Džinovića, Acu Lukasa, Željka Joksimovića od 20.000 do 50.000 evra.

– Sa tim parama toliko toga može da se uradi. Može da se pomogne pre svega mladim ljudima. Poenta umetnosti nije da ti jednu noć platiš nekog pevača, poenta je da mi stvaramo, da mi pevamo, da učimo kako da budemo bolji ljudi. Sa tim parama bi to mogli tokom cele godine, a ne samo jednu noć. Nisam nikada naplatio svoj nijedan nastup. Mi smo životari, mi treba da budemo puni života, da ne nasedamo na konzumerske zamke. Vrlo je važno naučiti i reći “Ne”. To “Ne” ti gradi dostojanstvo i obraz. Glumac Lane Gutović je govorio kad god je rekao “Ne”, nije pogrešio, a da ga je svako “Da” skupo koštalo” – rekao je Simić.

Donkihotovski se bori protiv destruktivnog sveta u kojem živimo na svoj način i apeluje na sve da zatalasaju svoje dubine i izvuku na površinu stvaralački poriv ali i dobrotu.

–  Sebe vidim kao nosioca novog sveta koji će ljudima dati jednu intelektualnu, ljudsku, duhovnu verziju kako ustvari može da se drugačije živi sa ponosom i hrabro. Da se može biti i radnik i kralj.  Pozivam sve da dođu na moje nastupe u Nišu 17. oktobra, u Požegi 21. oktobra, u Skoplju 26. oktobra, zatim u Podgorici i u Nemačkoj. Do kraja godine će biti desetak nastupa, a o tome mogu najbolje da se informišu na mojim društvenim mrežama. Pozivam sve da se borimo protiv destruktivnog uma ovog vremena, dakle životvorni um, spram destruktivnog duha, spram bezumlja. Danas je najteže biti čovek, ali i do te čistine postoji put –  istakao je pisac Stefan Simić.

Autor: Lena Sladojević