Zna više od 10.000 pesama, rođen je kao deveto dete u porodici sa dvanaestoro dece, profesor je na Učiteljskom fakultetu u Prizrenu, nastupa u Srbiji, ali i širom sveta, uvek sa drugačijim repertoarom. Mnogi njegovi koncerti imaju humanitarni karakter i neretko su posvećeni Kosovu i Metohiji. Ima čak i dve majke, sve to – ali i mnogo više – moglo bi da stane u opis vrlog prof. dr Boška Milovanovića, Boška Metohijca, Boška Sokoličkog…
Pre nekoliko dana nastupao je u Aranđelovcu, dok će 14. januara biti u Užicu, 22. januara u Kraljevu, a potom 29. januara u Beogradu. Teško je izabrati pesmu kada ih zna toliko napamet, ali profesor ih uvek pažljivo bira prema senzibilitetu publike. Kako se uči toliki broj pesama – da li je to metoda, vežba ili dar – dar sa neba?
– Kada sam u davnoj letnjoj noći sedeo pod jednom starom brezom, okružen prijateljima, gitarom, harmonikom i vinom, govorili smo stihove naizmenično. Tada smo zabeležili veliki broj stihova. Od tada do danas prošlo je dosta vremena i došlo je još stihova, tako da ne bih licitirao sa brojem – to je dar od Gospoda. A naravno, kada se čovek bogati stihovima, onda je to posebna lepota koja gleda na svet ne ružičastim naočarima, već čovek tada govori srcem heroja, jezikom pokajnika, dušom zaljubljenog, otmenošću velmože, dostojanstvom rodoljuba i tako redom. Poezija čoveku daje slobodu i moć, dobrotu i otrežnjenje – ističe prof. dr Boško Milovanović za Princip magazin.
Nijedan njegov nastup nije isti, repertoar određuje neposredno i to su večeri satkane od najlepše srpske poezije, muzike tradicionalnog melosa, kao i pesama evergrina.
– Ono što publika mnogo voli jesu kratke priče kojima približavam temu o kojoj pevam ili recitujem. To su neki egzaktni podaci. Veče u kojem svi uživamo. I ja takođe uživam i tražim od publike da ne budu samo posmatrači, već naši aktivni učesnici. Nikada do sada se nije desilo da nismo izašli na bar dva bisa po nastupu. Ljudi su željni kulturnog, nenametljivog, neagresivnog programa u kome će se podsetiti važnih emocija i osećati se dostojanstveno. Inače, okružen sam najboljim muzičarima. Najčešće nastupam sa genijalnim mladim pijanistom Ademom Mehmedovićem. Ako Bog da, nakon januara trebalo bi da imamo i gostovanja u Beču, pa u Španiji, a zatim i u drugim zemljama Evrope gde se nalaze naše zajednice – rekao je prof. Milovanović.
Često su njegovi koncerti humanitarnog karaktera i neretko posvećeni našoj večnoj patnji i radosti – Kosovu i Metohiji. Kada ga pitaju za Kosmet, kako kaže, kao da ga pitaju za dom.
– To je obitalište moje duše. Uvek sam srećan kada nastupam na Kosovu i Metohiji, tamo sam okružen prijateljima. Predstavljam se kao Boško Metohijac, a neki Kosovci me zovu i Sokolički, po manastiru Sokolica u blizini Zvečana, gde sam čest gost – kazao je prof. Milovanović.
Nije mu teško mnogo da radi, da se usavršava, da pomaže… To je, očigledno, savladao još kao mali. Rođen kao deveto dete u porodici sa dvanaestoro dece, najvažnije životne lekcije koje je poneo iz takvog porodičnog okruženja jesu naporan i smenski rad (smeh).
– Porodica sa više dece je „škola u tri smene“, u kojoj se neprestano uči. Naučio sam u velikoj porodici da se tuga deli na dvanaest delova, a radost umnožava dvanaest puta. Mnogočlane porodice obezbeđuju važan faktor za unapređenje sveukupne ličnosti, empatiju i skromnost uslova – objasnio je profesor i dodao da je prve lekcije o duhovnosti i vaspitanju poneo iz porodice:
– Svako vreme ima svoje breme. Današnja porodica nalazi se u velikoj krizi i pred mnogim iskušenjima. Dostupnost svake vrste sagrešenja promoviše se na svakom koraku. Poznato nam je da deca ne uče samo od roditelja, već od celokupnog okruženja. Smatram da je na roditeljima ozbiljan napor da lične oblike ponašanja dovedu do najbolje verzije; gotovo da nema opuštanja. I tu nastupa rečenica sa kojom stalno izlazim u javnost kada je u pitanju vaspitanje dece, a to je misao Svetog Jovana Lestvičnika: „Dela roditelja su knjige iz kojih uče deca“.
Pitali smo ga, i kao oca dve devojčice, ali i pedagoga Učiteljskog fakulteta u Prizrenu, gde savremeno društvo najviše greši kada je reč o vaspitanju dece.
– Neće ih usrećiti sto igračaka u sobi, već sloboda pokreta, brat, zajednička igra, igračke koje same prave, izmišljaju, imaginativnost u igranju. Dete uči i saznaje kroz igru. Njemu je igra svojstvena kao i disanje. Čovek, dete, jeste „homo ludens“, biće igre. Zato mu treba omogućiti da se što duže igra. I eto prilike roditeljima da u slobodnoj igri utiču na formiranje dobrih oblika ponašanja kod svoje dece – istakao je profesor i dodao da su dela najvažnija lekcija za savremeni brak:
– Nemoguće je vaspitavati decu ako ne osvestimo da svojim primerom najviše utičemo. Reči su slabe naspram dela. Stara je izreka: Facta non verba! Dela, a ne reči!
Kažemo mu da je bogat čovek u svakom smislu. Ima decu, ima drugu decu kojoj predaje, ali i „dve majke“. Tako smo mogli da čujemo na jednom od nastupa.
– Duhovna majka mi je bila počivša igumanija manastira Sokolica, mati Makarija. Volim da kažem da sam čovek od dve majke – telesne i duhovne. A obe su kao dve duhovne planine: mati Makarija po monaškom podvigu, a moja majka kao majka-hrabrost koja je rodila dvanaestoro dece. Privilegovan sam, hvala Bogu na tome – rekao je prof. dr Boško Milovanović za Princip magazin.
„Domaća crkva“ je drugo ime za porodicu, kako objašnjava, te u skladu sa tim opredeljenjem najviše vremena provodi sa porodicom. Tradicija se najbolje čuva kroz veru i verske običaje, ističe, te poštuje kanone, tradiciju, prave vrednosti…
Jovan Dučić je napisao da „čovek koji ne veruje stoji sam na vetrometini“, te smo profesora pitali koliko mu je vera značila u trenucima kada su ga „šibali vetrovi života“?
– Vera je osnova kojom smo čvrsto povezani sa nepresušnim izvorom blagodati. Zato nikakva suša, vetrovi života, oluje i iskušenja ne mogu da naštete čoveku koji je svoje utočište i pribežište pronašao u veri. Blagodaran sam Bogu što sam pravoslavni hrišćanin i što mi je data prilika da se pričešćujem Živim Bogom – istakao je za kraj prof. dr Boško Milovanović.
AUTOR: LENA KARMAN
