Dok u Francuskoj, iza zatvorenih kapija napuštenog morskog parka „Marineland Antibes“ u Antibu, dve orke i dalje kruže u betonskom bazenu čekajući trajno rešenje, u Srbiji se istovremeno razmatra izgradnja prvog delfinarijuma. O sudbini 12 delfina, koji su u međuvremenu nestali ili su premešteni, i dalje nema javno dostupnih podataka. Dok jedni pokušavaju da saniraju posledice modela koji se širom Evrope gasi, drugi otvaraju pitanje da li je u 21. veku vreme za nove kaveze.
U napuštenom morskom parku u Francuskoj dve orke su u užasnim uslovima. Park je zatvoren u januaru 2025. godine zbog slabe prodaje karata, ali i zakona u Francuskoj koji zabranjuje predstave sa orkama i delfinima. Nakon zatvaranja u parku su ostali 12 delfina dve orke – majka Viki i njen sin Keijo.
Priča je dobila međunarodnu pažnju zahvaljujući američkom umetniku i aktivisti Sefu Lolesu (Seph Lawless) – pseudonimu fotografa čije je pravo ime Kristofer V. Mekbrajd (Christopher W. McBride) – koji je objavio snimke napuštenog parka na društvenim mrežama. Loles, koji sebe opisuje kao „artivistu“, spoj umetnika i aktiviste, tvrdi da je upravo javni pritisak pokrenuo reakciju.Milioni pregleda pretvorili su jednu objavu u globalnu kampanju.
„Ovo više nije društvena mreža, ovo je društveni pokret“, napisao je u jednoj od objava.
Tek kada su snimci napuštenog kompleksa obišli svet, pokrenut je nadzor objekta. Postavljeni su uređaji za monitoring kvaliteta vode, a počela su i pitanja odgovornosti.
Loles je poznat po dokumentovanju napuštenih mesta širom sveta – od zatvorenih fabrika i bolnica do zabavnih parkova. U ovom slučaju pažnju je usmerio na morski park u kojem su, prema njegovim navodima, dve orke ostale u bazenima nakon zatvaranja objekta.
U svojim objavama tvrdi da su nakon međunarodne pažnje u kompleks uvedeni monitoring uređaji za kontrolu kvaliteta vode, kao i da su započeti radovi na sanaciji pukotina u bazenima. Na snimcima se vide radnici koji popravljaju betonske konstrukcije i instaliraju opremu za nadzor. Loles tvrdi da se ništa od toga ne bi dogodilo bez javnog pritiska.
Francuske vlasti su prethodnih godina već pokrenule političke rasprave o zabrani držanja kitova i delfina u zabavne svrhe, a zatvaranje morskih parkova postalo je deo šire evropske debate.
Sudbina orki iz parka Marineland već godinama izaziva zabrinutost stručnjaka i aktivista.
U poslednjih nekoliko godina dva kita iz istog parka su uginula, Moana, od bakterijske infekcije, i Inouk, nakon što je progutao metalni predmet iz bazena Zbog tih smrti aktivisti upozoravaju da Viki i Keijo „nemaju još mnogo vremena“!
U jednoj od svojih objava Loles je naveo da su neke životinje iz kompleksa kasnije nestale iz bazena u kojima su ranije snimane. Prema njegovim tvrdnjama, pojedini delfini su premešteni, dok status nekih jedinki nije u potpunosti razjašnjen u javnim dokumentima. Važno je naglasiti da su ove tvrdnje iznete od strane aktiviste, dok potpuna dokumentacija o premeštanju ili statusu životinja nije javno dostupna. Ipak, upravo su ta pitanja dodatno pojačala interesovanje javnosti za sudbinu životinja u napuštenim morskim parkovima.
Slične slike već su potresle javnost širom sveta. U Kanadi je poslednja orka u zatočeništvu, Kiska, godinama živela sama u morskom parku „MarineLand“ u Nijagara Folsu. Snimci drona koji su kružili internetom pokazivali su ogromni betonski bazen u kojem je Kiska plivala potpuno sama, bez drugih pripadnika svoje vrste. Aktivisti su je nazvali „najusamljenijom orkom na svetu“.
Kiska je u tom parku provela više od četiri decenije, a nakon što su druge orke uginule ostala je poslednja jedinka. Uginula je 2023. godine, što je ponovo otvorilo globalnu raspravu o držanju kitova i delfina u zatočeništvu.
Na bilbordima i promotivnim materijalima delfinarijum izgleda kao mesto radosti, edukacije i susreta sa prirodom. Delfini skaču, deca aplaudiraju, muzika svira. Ono što publika ne vidi jeste dug put koji je doveo do tog bazena. Delfini su izuzetno inteligentna i društvena bića. U prirodi dnevno prelaze desetine kilometara, žive u složenim porodičnim strukturama i komuniciraju sofisticiranim zvučnim signalima. U bazenu, njihov svet se svodi na nekoliko desetina metara vode i betonske zidove.
U mnogim delovima sveta hvatanje delfina počinje metodama potiskivanja jata u plićake. Čitava jata se uz buku, čamce i metalne zvuke teraju ka zatvorenim zalivima. U toj panici dolazi do razdvajanja mladunaca od majki. Mladunci su komercijalno najvredniji jer se lakše dresiraju i duže žive u zatočeništvu. U pojedinim dokumentovanim slučajevima odrasle jedinke koje nisu pogodne za prodaju bivaju puštene ili ubijene. Taj trenutak razdvajanja za delfine znači trajni prekid porodičnih veza koje u prirodi traju godinama.
Nakon hvatanja, delfini prolaze kroz transport. To često uključuje zatvorene kontejnere sa vodom, ograničen prostor i dugotrajna putovanja avionom ili brodom. Iako postoje veterinarski protokoli, stres transporta je ogroman. Životinje koje su do tada plivale otvorenim morem i navigirale pomoću eholokacije odjednom završavaju u kontrolisanom, ograničenom prostoru namenjenom performansu.
U prirodi delfini plivaju i do 100 kilometara dnevno. U delfinarijumu njihovo kretanje postaje kružno i ponavljajuće. Stručnjaci za dobrobit životinja godinama upozoravaju na stereotipno ponašanje – ponavljajuće kruženje, udaranje o ivice bazena i promene u socijalnoj dinamici.
Voda u bazenima mora biti hemijski tretirana kako bi bila bezbedna za publiku i osoblje, ali takvi uslovi se značajno razlikuju od morske sredine. Delfini su akustična bića – u betonskom prostoru zvuk se odbija i pojačava, što dodatno menja njihovu percepciju sveta.
Zatočeništvo ne utiče samo na životinje već je u više navrata dovelo i do tragičnih incidenata sa ljudima. U nekoliko dokumentovanih slučajeva orke su u morskim parkovima napale i usmrtile svoje trenere. Najpoznatiji je slučaj iz 2010. godine u američkom parku „SeaWorld“ kada je orka Tilikum ubila trenera tokom izvođenja tačke. Stručnjaci za ponašanje životinja često ističu da su takvi incidenti povezani sa stresom, izolacijom i životom u veštačkom okruženju koje se radikalno razlikuje od prirodnog staništa ovih izuzetno inteligentnih morskih sisara.
Kada delfinarijum izgubi profitabilnost, kada investitori odu ili politika promeni prioritete, životinje ostaju. Njihovo premeštanje zahteva ogromne finansijske i logističke resurse, međunarodne dozvole i specijalizovane centre. Ako toga nema, bazeni postaju ruševine sa živim bićima unutra. Primer iz Francuske, i to u mondenskom letovalištu na Azurnoj obali, pokazuje koliko brzo zabavni kompleks može postati napušten objekat.
U Beogradu je poslednjih dana otvorena rasprava o planovima za izgradnju delfinarijuma u parku Ušće. Građanski zborovi sa Novog Beograda i Zemuna organizovali su protestnu šetnju zbog postavljanja ograde i najave pripremnih radova za izgradnju akvarijuma. Građani i aktivisti navode da je reč o jednoj od poslednjih većih zelenih površina u tom delu grada i upozoravaju na šire ekološke i etičke posledice takvog projekta.
Arhitekta Branislav Mitrović, autor pobedničkog rešenja za uređenje Parka prijateljstva na Ušću, izjavio je da planirani objekat nije delfinarijum, već akvarijum sa naučnim institutom koji bi bio povezan sa Prirodnjačkim muzejem i zauzimao manje od dva procenta ukupne površine parka. Ipak, u ranijim najavama u medijima projekat je predstavljan kao delfinarijum, da li na Ušću, da li u okviru EXPO – što je i izazvalo snažne reakcije građana i ekoloških organizacija.
U isto vreme, mnoge evropske države već su uvele zabrane ili ograničenja držanja kitova i delfina u zabavne svrhe. Razlog nije samo etika, već i dugoročna održivost i finansijski rizik.
Delfinarijum nije samo turistička atrakcija. To je odluka o tome kako društvo vidi odnos prema inteligentnim, društvenim bićima. Da li ih posmatramo kao deo ekosistema ili kao rekvizite za zabavu?
Priča iz Francuske je upozorenje!
Svet može brzo da obiđe dobra vest – da je neki zoološki vrt zatvoren, da su životinje spasene ili da su zabranjeni delfinarijumi. Ali svet jednako brzo obiđu i slike patnje životinja, poput onih koje su godinama izazivale polemike u zoološkim vrtovima na Paliću ili u Jagodini.
I tada se postavlja jednostavno pitanje:
kakvu sliku o sebi šaljemo svetu?
AUTOR: LENA KARMAN
