Dobri bog Tar izabra ovu lepoticu među planinama da na njoj proživi svoj božanski život. Ona ga nesebično prihvati i darova mu svu svoju neprocenljivu lepotu. U znak zahvalnosti, Tar joj ostavi svoje božansko ime i učini je posebnom – boginjom među planinama.
Nestvarne, gotovo bajkovite lepote, jedinstvena i nesvakidašnja, Tara prosto mami. A sve je počelo još na pragu prošlog veka, kada je 1905. godine na Tari boravio Milovan Glišić, iz zdravstvenih razloga. Ima pisanih dokumenata da je naš poznati pripovedač boravio u manastirskim konacima, nedaleko od mesta gde se danas nalazi hotel „Omorika“, da leči obolela pluća. Prvi objekti u koji su dolazili turisti bili su u posedu manastira Rača. To je bio planinarski dom, kapaciteta 60 ležaja, u lokalitetu Kaluđerskih Bara. Jedan od prvih u unutrašnjosti Srbije.
Planinu Taru grli Drina u svojoj velikoj krivini od Višegrada do Bajine Bašte, probijajući se kroz serpentinske i krečnjačke stene planina i razdvajajući svojim tokom bosanska brda od Srbije. Masiv planine Tare nalazi se u Zapadnom delu Srbije, oivičen rekom i kanjonom Drine sa severozapada, a jugoistočnim delom i ograncima se spušta prema kremanskoj ravni doline Đetinje, oslanjajući se na ogranke Zlatibora.
Priroda ove čudesne planine oduvek je pružala gostoprimstvo. Dug kontinuitet življenja na Tari proteže se još do neolita. Poznato je, takođe, da je na planini Tari, duž gornjeg i srednjeg toka Drine, boravilo ilirsko pleme Autarijata. U vreme vizantijske prevlasti na Balkanu, područje planine Tare, kanjona reka Drine i Rače, predstavljali su najseverniju prirodnu granicu. Manastir Rača predstavlja najznačajniju i najprivlačniju kulturno-istorijsku vrednost ovog kraja.
Ovaj manastir Svetog Hristovog Vaznesenja, nalazi se u selu Rača, smešten na desnoj obali istoimene rečice, na zaravni blizu kanjona, među istočnim obroncima planine Tare. Ovo je 1826. godine zapisao Joakim Vujić prilikom boravka u ovoj nemanjićkoj svetinji. Manastir je zadužbina kralja Dragutina i sagrađen u drugoj polovini XIII veka po tradiciji raške škole. Više puta je spaljivan, rušen i pljačkan.
Bio je centar srednjovekovne srpske prepisivačke književnosti. Godine 1785. obnovio ga je Hadži-Melentije Stefanović, ali su ga Turci Memis-age iz Srebrnice do temelja srušili 1813. godine. Ponovo je izgrađen 1828. godine i posle toga je nekoliko puta popravljan i obnavljan. Unutrašnjost manastira bogato je freskopisana i ikonopisana, a ikonostas se smatra jednim od najlepših u Srbiji. Manastirskim kompleksom dominira kula sa zvonikom, visoka 12 metara. Skriven pod liticama Jelenskih stena, u šumama koje su ga nekada okruživale, manastir Rača ostao je do danas sedište duhovnosti i kulture naroda ovog kraja.“
„One godine kad Đurđevdan padne na Veliki petak, Drina će poteći uz Taru.“ Mitar Tarabić. Kako reče Mitar Tarabić, tako i bi. Početkom osamdesetih godina prošlog veka, u samim nedrima Tare, u selu Zaovinama, napravljena je prva reverzibilna hidroelektrana u Evropi. Akumulacija Beli Rzav nije samo vizija kremanskih proreka, već i pravo graditeljsko čudo. Nekako s godinama, ova ljudska tvorevina stopila se sa ovim prekrasnim ambijentom.
A Drina vekovima dole vijuga li, vijuga. Doduše, i nju je čovek ukrotio za svoje potrebe. I to šezdesetih godina prošlog veka izgradnjom hidrocentrale u Perućcu. U stara vremena imala je ime Drinos, a narod joj je, zbog specifične smaragdne boje, dao naziv Zelenka. Vekovima je dubila kanjon u krečnjačkim stenama, ostavljajući iza sebe monumentalne kamene skulpture. Kanjon Drine po veličini je treći u svetu, posle Grand kanjona i kanjona reke Tare, ali im po lepoti nimalo ne zaostaje.
U doba splavarenja, stranci su je prozvali srpska Nijagara zbog mnogobrojnih kamenih pregrada-katarakata, koje su stvarale predivne bukove. Danas je Drina ukroćena branama, jezera su prekrila mnoge splavarske znamenitosti i progutala dobar deo kanjona, ali upkos svemu i dalje nosi epitet naše najlepše reke.
Evocirajući uspomene na bajkovita vremena splavarenja Drinom, svakog leta organizuje se čuvena drinska regata, koja je odavno uvrštena u kalendar najpoznatijih sportsko-turističkih i zabavno-rekreativnih manifestacija u našoj zemlji, koju pohode i brojni gosti iz inostranstva. Drina je uvrštena u najčistije vodene tokove Srbije. Kao takva, ona je prirodno stanište salmonida, kraljica ihtološkog sveta: mladice, lipljana, pastrmke. Užitak i doživljaj na ovoj reci, zaista je jedinstven. Ali ono što zasigurno oduzima dah, je pogled na kanjon Drine sa vidikovaca. Bilo da je to Banjska ili Bilješka stena, pogled odozgo dugo se sanja. Jer ova mesta su najsličnija raju.
„Čeznula sam da zadržim svu lepotu koja se pojavila preda mnom i napokon je ta čežnja zadovoljena.“Julija Margaret Kameron
Kamenje obraslo u gustu mahovinu odavalo je presahli tok bujice u julskoj žezi. Taj prizor kao da je u suprotnosti sa imenom najkraće reke u svetu. Vrelo je dugačko 365 metara, i u tom odnosu metara i dana, u toj nesvakidašnjoj podudarnosti, Vrelo je poznato kao Reka Godina.
U svom kratkom, ali veoma burnom putu, Vrelo nema vremena za vijuganje. Jednostavno, sa malim odstupanjima od pravolinijske putanje, protiče kroz Perućac, mesto koje se naslanja i na desnu obalu reke Drine. Zaista, u ovom jedinstvenom trouglu, Tara, Drina, Vrelo, čovek ne može da ostane ravnodušan. Dve reke i planina, daju čitavom ovom kraju čudesnu notu nestvarnosti koja prožima sva čuvstva.
Snagom diva, gotovo sumanuto u veličanstvenom prizoru, Vrelo se prelepim vodopadom obrušava u Drinu, dajući tako sliku za sećanje zaprepaštenom posmatraču. Nema mnogo krajeva u našoj zemlji koji su nekim slučajem ostali sačuvani od sve češćih nasrtaja samozvanih ljubitelja prirodnih lepota.
Na svu sreću, ova boginja među planinama odolela je najezdi pomodara koji su u gubitku sistema vrednosti pokušavali da unište sve što im je dolazilo pod novčanik. Ova lepotica ostala je sačuvana i samom činjenicom da je od 1981. godine proglašena za Nacionalni park, pa se od tada naša najlepša planina nalazi pod zaštitom države.
Velika geomorfološka i geološka raznolikost, sa specifičnim hidrološkim karakteristikama naturalnog i antropogenog porekla, kao i klima, uslovili su bogatstvo flore sa velikim brojem endemskih i reliktnih vrsta biljaka koje predstavljaju prave prirodne retkosti. Pre svih, Pančićeva omorika, čije je Tara jedino prirodno stanište. Tragajući uporno, ali bezuspešno čitavih 20 godina za četinarom za kojeg je od meštana čuo da ni jela, ni bor, a ni smrča nije, a da negde u okrugu užičkom raste i postoji, obreo se najzad Pančić na Ilindan 1875. godine u selu Zaovine na planini Tari. Tada su, zajedno, Pančić i omorika jedno drugom dali ime. Po njemu ovaj tercijerni endemo-relikt, nosi svoje ime.
Kao rezultat povoljnih životnih uslova,na Tari se do danas održala po vrstama i prilično brojna fauna sa 53 vrste sisara i 153 vrste ptica. Za medveda i divokozu, kao veoma retke vrste, odgovarajući delovi Nacionalnog parka imaju ulogu pribežišta u kojima im je osiguran kontinuitet autohtonog postojanja.
Meda je zaštitni znak ovog kraja i susret sa njim nije isključen. Služba nadzora Nacionalnog parka Tara koju čini 12 ljudi, danonoćno kontroliše 10 rezervata u prvoj zoni zaštite na površini od 19 hiljada i 200 hektara, koju obnavljaju i unapređuju stručnim radom. Tokom zimskog perioda jedan od zadataka je prehrana srneće divljači. Na hranilištima se prati njihovo brojno stanje, kao i eventualna oboljenja. Kitnjaste su i živopisne slike koje nam Tara pruža u letnje doba, išarana bojama i puna mirisa šume i rascvalih livada. Između jave i sna umivena jutarnjom rosom i prvim zracima sunca, pomaljala se bez stida u svoj svojoj raskošnoj lepoti i veličini.
Ali, zimi je i još lepša. Njene zatalasane padine pokrivene snežnim pokrivačem, pretvaraju se u vilinsko carstvo fantastičnog sveta iz bajki. Inje, snežni kristali, smrče i omorike, pognute pod težinom belog plašta koji ih pokriva, sve se, pod zracima sunca preliva u bojama duge, blista i zasenjuje oči. Ipak, Tara je najlepša nekako s jeseni. Podsticaj putniku namerniku daje ova čudesna lepota kojoj se on zauvek predaje i ponovo vraća, svakog puta opijen i ponovo zaljubljen na prvi pogled. Beskrajan ciklus povratka i novog susreta sa lepoticom. Jer na Taru se ne dolazi na sat-dva, dan-dva. Ko samo jednom kroči na Taru, ostaje njen doživotni zaljubljenik i uvek joj se vraća. Ona verno čeka, kao Penelopa.
U Perućcu kada sunce sine
i vetrić se spusti sa planine,
pogled mi se gubi u beskraju,
u odsjaju vijugave Drine.
Ima li đe takve miline?
Gde se Vrelo vodopadom sruči
u smaragdnu Drinu
Što vekovima huči
uzdah me u visine vine
na vr’ Tare
đe su Zaovine.
Ima li đe takve miline?
Kada Tara s jeseni zablista
sjajem zlatnim svakog njenog lista,
zagledam se sa Kozije stjene
u beskrajne ćudi njene.
Nad ćilimom vijugavim,
budan snu se često javim-
svoj zavičaj da proslavim.
Perućac podno Tare, ukraj Drine-
mili Bože, ja Miline!
AUTOR: DRAGAN PANJIĆ PANJA
