U malom mestu Danijel, u saveznoj državi Vajoming u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), krajem februara 2024. godine, lovac Kodi Roberts (Cody Roberts) motornim sankama namerno je pregazio sivog vuka – mladu vučicu staru svega nekoliko meseci. Umesto da je usmrti, prema navodima svedoka, brojnim video snimcima i izveštajima američkih medija, vezao joj je njušku lepljivom trakom, omamio je medikamentima, odvukao u lokalni bar „Green River“, pozirao sa njom za fotografije pred mnogobrojnim gostima, ljubio je u usta, mučio elektrošokovima, dok je to sve snimala njegova ćerka, da bi je na kraju izneo iz lokala i ubio.
Za sve to, u prvom trenutku, dobio je samo 250 dolara kazne – ne zbog mučenja, već zbog „nelegalnog posedovanja živog primerka divlje životinje“. Taj podatak stoji u dokumentima organa zaduženih za zaštitu divljači u Vajomingu, koji su slučaj dugo držali iza velom tajne, pozivajući se na zakone koji štite anonimnost „legalnih lovaca na vukove“.
Fotografija iz bara – čovek sa pivom u ruci, osmehom na licu i ranjenom vučicom kojoj je njuška obmotana crvenom trakom – obišla je svet. Nakon teksta u britanskom Gardijanu, peticija na internetu prikupila je desetine hiljada potpisa sa zahtevom da se Roberts krivično goni zbog zlostavljanja životinja.
Tek godinu i po kasnije, pod pritiskom javnosti i nakon što je okružni tužilac odlučio da slučaj preda velikoj poroti, podignuta je optužnica: Roberts je avgusta 2025. zvanično optužen za krivično delo okrutnosti prema životinjama. Preti mu do dve godine zatvora i novčana kazna do 5.000 dolara. U novembru 2025. pred sudom se izjasnio da nije kriv, a suđenje je zakazano za mart 2026. godine.
Organizacije za zaštitu životinja su vučicu nazvale Teja (Theia), po boginji svetlosti. Dobila je ime tek posle smrti – kao simbol pokušaja da se na njenom primeru „osvetli“ mrak u kojem se često odvija odnos čoveka prema predatorima.
Vukovi na nišanu, planeta u šestom izumiranju
Slučaj iz Vajominga nije izolovan incident nego vrh ledenog brega. Vukovi su u mnogim delovima Severne Amerike i Evrope decenijama sistemski istrebljivani, proglašavani „štetočinama“, trovanjem, lovom bez ograničenja i uništavanjem staništa. U Vajomingu je ubijanje vukova u ogromnom delu države dozvoljeno tokom cele godine, bez posebne dozvole – zakon ih tretira kao „predatorske životinje“ koje se mogu usmrtiti gotovo bilo kojim sredstvom, od vatrenog oružja do motornog vozila.
Naučnici, međutim, upozoravaju da nestanak velikih predatora više nije samo moralno pitanje, nego ekološka bomba sa odloženim dejstvom. Jedna obimna međunarodna studija o predatorima, lavovima, vukovima, pumama, ajkulama… pokazala je da se više od tri četvrtine njihovih populacija smanjuje širom sveta.
Kada nestanu oni na vrhu lanca ishrane, ne gubi se samo „još jedna vrsta“. Ruši se čitav sistem. U zapadnom delu SAD, na primer, drastičan pad broja puma doveo je do eksplozije populacije jelena. Jelena je bilo toliko da su ogolili vegetaciju, promenili tokove pojedinih vodotokova, a biodiverzitet čitavih područja se urušio.
U morima, industrijski izlov velikih riba i morskih sisara primorao je orke da menjaju ishranu – sada se pretežno hrane morskim lavovima, fokama i morskim vidrama, gurajući i te vrste ka ivici opstanka.
Šesta velika epizoda izumiranja
Planeta Zemlja je u geološkoj istoriji prošla kroz najmanje pet masovnih izumiranja živog sveta. Mnogima je najpoznatije – nestanak dinosaurusa. Današnji naučnici tvrde da se nalazimo u šestoj takvoj epizodi, ali sa jednom ključnom razlikom: ovog puta uzrok nije meteor ili vulkani, već čovek.
Prema WWF-ovom Living Planet izveštaju, populacije divljih kičmenjaka (sisara, ptica, riba, gmizavaca i vodozemaca) u proseku su opale za oko 70 odsto od 1970. godine do danas. Ne znači da je 70 odsto vrsta nestalo, ali znači da u šumama, rekama i morima danas živi jedva trećina jedinki koje su postojale pre pola veka.
A možda je i gore. Najnovije istraživanje tima koji predvodi ekolog Luka Santini sa Univerziteta Radboud pokazuje da je oko 600 životinjskih vrsta na IUCN Crvenoj listi verovatno pogrešno označeno kao „neugroženo“ ili sa „nedovoljno podataka“, iako statistički modeli ukazuju da su na ivici nestanka. Ovaj rad objavljen je u časopisu Conservation Biology i poziva na hitno preispitivanje statusa velikog broja vrsta. Drugim rečima: čak i kada se oslanjamo na zvanične registre, podcenjujemo razmere problema.
Crvene liste, crne knjige i naše dvorište
IUCN Crvena lista globalno rangira vrste u kategorije – od „najmanje zabrinjavajuće“ do „kritično ugrožene“ i „verovatno izumrle“. Ali u mnogim slučajevima, podaci su stari, oskudni ili potpuno nepostojeći, posebno za životinje u zabačenim, teško pristupačnim područjima. Mnoge vrste će nestati pre nego što ih nauka uopšte opiše.
Srbija, iako mala na mapi sveta, ima iznenađujuće bogat biodiverzitet: od šest evropskih bioregiona, čak pet je prisutno kod nas. Više od 400 životinjskih vrsta nalazi se pod nekim vidom stroge zaštite – među njima 273 vrste ptica i 66 vrsta sisara, od beloglavog supa i orla krstaša do vidre i retkih vrsta slepih miševa.
Istovremeno, četiri biljne vrste koje su postojale samo u Srbiji – poput Pančićevog sleza iz okoline Kragujevca – već su zauvek izgubljene sa lica Zemlje i zabeležene u „crnoj knjizi“ izumrlih organizama.
Lovci ubiju svu divljač, pa vukovi napadaju stoku
U Srbiji vuk nije potpuno zaštićen – na većem delu teritorije može da se lovi tokom cele godine, uz određene kvote i pravila, dok je u pojedinim zaštićenim područjima njegov status stroži. Istovremeno, u delu javnosti demonizovan je kao opasnost za stoku i ljude, iako podaci govore da su napadi na čoveka izuzetno retki, a sukobi sa stočarima najčešće rezultat gubitka prirodnog staništa. Tu krivica pada najviše na lovce, jer su u tom području ubili svu divljač, čak i male životinje, te vukovi nemaju čime da se hrane.
Na jednoj strani tako imamo beloglavog supa, kog danas ponosno promovišemo kao simbol Uvca i primer uspešne zaštite – a devedesetih je bio na ivici nestanka zbog trovanja i uništavanja staništa. Na drugoj, vuk kojeg i dalje tretiramo kao „problem“ – iako znamo da predatori čuvaju ravnotežu ekosistema, sprečavaju prekomerno razmnožavanje biljojeda i utiču na zdravlje čitavih šuma i planinskih područja.
Lov ili mučenje – gde povlačimo liniju?
Čak i među lovcima u SAD i Evropi postoji jasna razlika između onoga što se smatra „lovom“ i onoga što je čisto mučenje. U izjavama za američke medije, mnogi rančeri i lovci iz Vajominga otvoreno su rekli da ih je sramota onoga što je Roberts uradio i da to nema nikakve veze sa etikom lova. Podizanje optužnice za krivično delo okrutnosti prema životinjama u ovom slučaju nije samo pravni gest, već i kulturni signal – da je „zabava“ nad mučenom životinjom neprihvatljiva.
Slučaj Teje, mlade vučice iz Vajominga, može da utiče na to da li će sledeće generacije uopšte znati kako zvuči zavijanje vuka u planini, ili će ga slušati samo iz arhivskih snimaka, baš kako danas gledamo mnoge izumrle vrste, poput tasmanijskog tigra, delfina sa reke Jangce, karipske foke…
AUTOR: LENA KARMAN
