Ben Fogle (srp. Ben Fogl) veći deo života proveo je na mestima na kojima se završavaju putevi, a počinju priče. Britanski istraživač, dokumentarista, televizijski autor, pisac i avanturista osvajao je neke od najviših planinskih vrhova sveta, veslao preko Atlantskog okeana i prolazio kroz najnepristupačnije predele planete. Ipak, njegova najveća otkrića nikada nisu bili vrhovi, reke ili pustinje, već ljudi i njihove životne priče. Oni koji su svesno okrenuli leđa civilizaciji, tehnologiji i komforu, birajući život koji traži više hrabrosti, rada i odricanja, ali često donosi i ono za čim savremeni čovek najviše traga – unutrašnji mir. Više od dve decenije upravo takve priče oblikuju i njega samog, podjednako koliko i milione gledalaca širom sveta koji ih prate.
Nova, 12. sezona serije „Ben Fogle: Sami u divljini“, koja se emituje na BBC Earth-u, donosi još osam izuzetnih priča o ljudima koji su odlučili da život izgrade po sopstvenim pravilima. Ovoga puta Ben odlazi na izolovano ostrvo usred Viktorijinog jezera, u norvešku divljinu i na nepristupačne planinske visoravni, upoznajući ljude koji su mir pronašli tamo gde bi većina videla samo samoću i odricanje. Njihove priče nisu priče o bekstvu, već o hrabrosti da se živi drugačije, da se sreća traži izvan granica koje savremeno društvo često podrazumeva.
U razgovoru za Princip Magazin, Ben Fogle govori o tome zašto ga i posle toliko godina upravo takvi ljudi i dalje inspirišu, šta je naučio od onih koji su napustili ustaljene životne obrasce i zbog čega veruje da je, uprkos svim krizama savremenog sveta, najveća čovekova potraga i dalje ona najjednostavnija – potraga za srećom.
– Mislim da jesmo. Ako bih morao da odgovorim što jednostavnije – da. Svi ljudi koje sam upoznao tokom godina zapravo tragaju za istom stvari, a to je sreća. To je ono čemu svi težimo, ali sreća nije nešto što možete pronaći na nekom mestu ili kupiti. Ona dolazi iznutra. Do nje stižete tek kada pronađete mir i zadovoljstvo načinom na koji ste odlučili da živite. Mislim da upravo zato toliko ljudi voli ovu seriju. U pričama koje donosimo prepoznaju ono za čim i sami tragaju, a to je život koji im donosi istinsko ispunjenje.
– Mislim da postoji jedna zajednička stvar koju su svi ostavili iza sebe, a to je porodica. Mnogi od ljudi koje sam upoznao prošli su kroz veoma teške životne trenutke – izgubili su nekoga koga su voleli, borili se sa ozbiljnim bolestima ili problemima mentalnog zdravlja, koji su danas, nažalost, sve češći. Zato mnogi od njih tragaju za rešenjem, za nečim što će im pomoći da ponovo budu srećni.
Ali ono od čega često pokušavaju da pobegnu jeste obrazac života koji nam društvo nameće. Većina nas živi po unapred ispisanom scenariju – rodimo se, krenemo u školu, polažemo ispite, možda završimo fakultet, pronađemo posao, podignemo kredit, nadamo se da ćemo pronaći životnog partnera, zasnovati porodicu, otići u penziju i na kraju završiti život. To je put kojim ide veliki broj ljudi. Oni koje upoznajem žele da izađu iz tog obrasca i pronađu sopstveni, jedinstveni put.
– Voleo bih da svi pokušamo da živimo malo jednostavnije. Mislim da je upravo jednostavnost ono što nam danas najviše nedostaje. Kada bismo makar malo pojednostavili svoj način života, verujem da bi to bilo bolje za životnu sredinu, ali, što je još važnije, bilo bi bolje i za nas same. Ponekad toliko zakomplikujemo sopstvene živote da zaboravimo koliko malo je zapravo potrebno da bismo bili zadovoljni.
– Iskreno, mislim da sam postao zavisan od ove serije. Zaista je volim. Volim ljude koje upoznajem i činjenicu da je svaka epizoda potpuno drugačija. Nisam mogao ni da zamislim da ćemo i posle dvadeset sezona i dalje pronalaziti nove, jedinstvene ličnosti.
Mislim da je upravo to razlog zbog kojeg serija i dalje traje i zbog kojeg joj se iz godine u godinu vraćam. Na svetu postoji toliko neverovatnih ljudi koji rade izuzetne stvari i toliko priča koje zaslužuju da budu ispričane. Verujem da upravo zbog toga publika i dalje želi da ih gleda, a ja da ih otkrivam.
– Mislim da je to najveća zabluda. Ljudi često veruju da će, ako pojednostave život, on automatski postati lakši. Ali istina je upravo suprotna. Takav život je mnogo zahtevniji. I dalje imate brige, samo su one drugačije. Razmišljate o tome da li ćete imati dovoljno hrane i vode, kakav će biti rod, kako da sačuvate stoku, kako da preživite zimu ili loše vreme.
Ne razmišljate više o kreditu za kuću, kazni za parkiranje ili sigurnosti radnog mesta, ali to ne znači da živite bez problema. Samo ste zamenili jedne brige drugima. Zato mislim da ljudi često romantizuju život u divljini. On nije lakši – samo je drugačiji.
– Mnogo puta. Zapravo, postoje dva odgovora na to pitanje. Nedavno sam upoznao jednu ženu po imenu Randolin, koju će mnogi tek upoznati u novim epizodama. Živela je sa svojim magarcem pored auto-puta. Kada vidite koliko je takav život opasan i neizvestan, shvatite koliko ste zapravo srećni što imate sigurnost, dom i porodicu. To je bio jedan od retkih trenutaka kada nisam poželeo da živim kao neko koga sam upoznao. Divio sam se njenoj slobodi i poštovao njen izbor, ali me je to pre svega podsetilo koliko sreće imam u sopstvenom životu.
S druge strane, putovanja su me naučila da budem mnogo otvoreniji prema ljudima. Oduvek sam bio radoznao, ali što više putujem, sve više shvatam koliko volim da upoznajem ljude koji razmišljaju drugačije od mene. Volim kada me neko natera da preispitam sopstvena uverenja. Mislim da me je upravo to iskustvo učinilo otvorenijim nego što sam bio na početku. Iskreno, voleo bih da više političara putuje svetom, umesto što ostaju zatvoreni u svojim sredinama. Verujem da bi tada mnogo bolje razumeli ljude i svet u kojem živimo.
– Zapravo, upravo sam sebi zadao potpuno novi izazov. Postao sam suvlasnik kompanije ,,Buffalo Systems“, legendarnog britanskog proizvođača odeće i opreme za boravak u prirodi, i pokušavam da vratim brend na staze stare slave. To je nešto sasvim drugačije od svega čime sam se do sada bavio. Nikada nisam vodio kompaniju, nisam biznismen i o proizvodnji znam vrlo malo, ali upravo me to privuklo. Volim da učim nove stvari i da se povremeno nađem u situaciji u kojoj nisam stručnjak. Mislim da nas upravo takvi izazovi teraju da rastemo.
O tom iskustvu snimili smo i dokumentarnu seriju, jer sam želeo da pokažem koliko je teško, ali i uzbudljivo krenuti od početka u potpuno novoj oblasti. Verujem da čovek nikada ne bi smeo da prestane da istražuje i uči, bez obzira na godine ili iskustvo koje ima.
– Mislim da se način na koji gledamo televiziju menja mnogo brže nego sama potreba za dobrim pričama. Ljudi danas sadržaj gledaju kada njima odgovara i na uređajima koje sami biraju, ali verujem da to ne menja suštinu. Ako imate iskrenu, kvalitetnu priču, publika će je pronaći, bez obzira na to da li je emituje televizijski kanal ili striming platforma.
Dokumentarne serije imaju jednu veliku prednost – one nam omogućavaju da zavirimo u živote ljudi koje inače nikada ne bismo upoznali. Mislim da će upravo zbog toga uvek imati svoju publiku. Način distribucije će se menjati, ali ljudska radoznalost neće nestati. Ljudi će uvek želeti da upoznaju druge ljude i njihove priče.
– Kada sve to nabrojite odjednom, zvuči prilično sumorno. Ali ja sam oduvek bio optimista. Možda je to zato što sam imao sreću da tokom života upoznam mnogo ljudi koji svakodnevno čine nešto dobro i pokušavaju da promene svet nabolje. Lako je usredsrediti se na ono što ne valja, ali ja sam video i drugu stranu – ljude koji pronalaze rešenja, koji pomažu drugima i koji ne odustaju.
Verujem da nas je ljudska domišljatost dovela do mnogih problema sa kojima se danas suočavamo, ali isto tako verujem da upravo ona može da nam pomogne da ih rešimo. Mnogi danas strahuju od veštačke inteligencije, ali možda će upravo ona jednog dana pomoći da pronađemo odgovore na klimatsku krizu ili neka druga velika pitanja.
Možda na svet zaista gledam kroz ružičaste naočare, ali ne želim da izgubim optimizam. Uveren sam da su ljudi sposobni za neverovatne stvari i da, uprkos svim izazovima, još imamo razloga da verujemo u budućnost.
AUTOR: LENA KARMAN
