Rođena kao Katarina Dujanović, Keti Fenslou (Kathy Fanslow) danas vodi jednu od najvažnijih humanitarnih organizacija „Naši Srbi“ koja deluje između američke dijaspore i Srbije. Iako živi u Čikagu, njeno detinjstvo u Beogradu ostavilo je neizbrisiv trag – detinjstvo koje je delimično provela u sirotištu zbog teških okolnosti koje su obeležile posleratne godine.
Keti je rođena na prostoru bivše Jugoslavije tokom burnih i nasilnih godina Drugog svetskog rata. Zbog tadašnjih uslova, njena majka bila je prinuđena da je smesti u sirotište kako bi mogla da radi i obezbedi osnovna sredstva za život porodici. Ta odluka, iako bolna, bila je jedini način da prežive.
Odvajanje od porodice u najranijem detinjstvu ostavilo je dubok trag na Keti. Upravo to iskustvo, kako sama kaže, u velikoj meri je postavilo temelje njenoj empatiji i neugasivoj želji da pomaže drugima.
Nakon što je sa majkom u 12. godini emigrirala u Sjedinjene Američke Države, posvetila se životu u službi zajednice. Tokom četiri decenije bila je angažovana u brojnim humanitarnim inicijativama. Pre nego što se u potpunosti posvetila pomoći ljudima u Srbiji, Keti je 25 godina radila na istraživanju raka, a zatim i u bolnici „Northwestern Memorial“ u Čikagu.
– Moja baka je bila moj stub. Zahvaljujući njoj sam naučila šta znači biti čovek. I sve što danas radim, radim jer me ona tome naučila. Kada sam prvi put posetila sirotišta u Srbiji, sve mi se vratilo. I tada sam znala – neću više moći da okrenem glavu – istakla je Fenslou za Princip magazin.
Pre 20 godina pod pokroviteljstvom princeze Katarine Karađorđević, osnovala je Humanitarnu organizaciju „Lifeline“ a potom 2016. godine HO „Naši Srbi“ čije je delovanje posebno na Kosovu i Metohiji. Počelo je spontano – poziv princeze Katarine Karađorđević, put u Srbiju i susret sa ljudima koji žive u uslovima koje je i sama pamtila iz detinjstva.
– Princeza Karađorđević mi je rekla: „Dođi da vidiš.“ I ja sam došla. Odvela me je u sirotišta. U bolnice. U domove. Nisam mogla da ostanem ravnodušna. I nisam mogla da se vratim u Ameriku, a da ništa ne uradim – istakla je dobrotvorka.
Od tada, Keti ne staje. Iako kaže da nikada ne planira unapred, često dolazi u Srbiju, organizuje pomoć, obilazi porodice. Svojim sredstvima finansira putovanja. Plata uglavnom ide za troškove akcija. Donacije ne dotiču organizaciju – one idu isključivo korisnicima.
– Sve plaćamo karticom. Ne dajemo novac na ruke. Ne šaljemo nikome gotovinu. Kad kupujemo mašinu za pranje, znamo tačno kome ide i koliko košta. Ljudi koji nam doniraju moraju da znaju da je sve transparentno. I jeste. Zato nas podržavaju – objašnjava ona.
Njena priča je i priča o poverenju. Sveštenici širom Srbije i Kosova i Metohije direktno potvrđuju kojim porodicama treba pomoć, šalju dokumentaciju, pečate i potpise. Svaka akcija prolazi kroz više slojeva provere. To je način na koji Keti, sa svojim timom, čuva poverenje zajednice – i dostojanstvo onih kojima pomažu.
– Želimo da pomognemo, ne da dajemo milostinju. Ljudi koji nas mole da im kupimo seme, alat, plastenik – to su ljudi kojima želimo da pomognemo. Oni žele da rade, da stvore nešto. I to je vredno svakog truda – kazala je Fenslou.
U selima širom Srbije obezbedili su staklenike, traktore, alat za zemljoradnju. Jednoj porodici omogućili su da zasade plastenik i krenu sa sopstvenom proizvodnjom hrane.
– Mali dečak je rekao: „Ja sam to napravio.“ A plastenik pun. Toliko ponosa u jednoj rečenici. I to je suština. Da se deca ne osećaju manje vredno. Da znaju da mogu nešto sama i da mogu trudom i radom da izađu iz začaranog kruga siromaštva – rekla je Keti Fenslou.
Pored pomoći porodicama, pomažu i domove, bolnice, parohije. U saradnji sa eparhijama, podigli su objekte, obnavljali domove, organizovali akcije u kojima se ljudi ponovo osećaju viđenima. A sve to – bez kancelarijskih troškova. Keti je pronašla grant koji pokriva sve tehničke i pravne aspekte organizacije.
– Svi znaju da 100% donacije ide u Srbiju. U Americi nas zbog toga poštuju. Ljudi žele da znaju da njihov novac zaista ide onome kome je potreban. I ide. I zato nas biraju – istakla je Fenslou.
Šta je sa onim porodicama kojima su humanitarne organizacije pomogle, a da su oni tu pomoć prodali, uništili, zapustili… Šta ako porodica ne iskoristi pomoć kako treba? Šta ako izneveri očekivanja?
– Možda se to i dogodi. Ali retko. Zato što ih biramo pažljivo. I zato što znamo kome pomažemo. Ponekad se vratiš i ne vidiš promenu. A ponekad dođeš, i plačeš – jer su uspeli – objašnjava humanitarka.
Pored velikih akcija, postoje i sitnice koje se urežu u sećanje. Kao trenutak kada su decu iz siromašnih porodica odveli u prodavnicu i dali im sat vremena da izaberu šta žele.
– U početku su se bojali. Nisu znali da smeju. A onda su shvatili. Niko im nije rekao „ne“. To je bio najlepši trenutak. I najtužniji. Jer vidiš koliko im znači sloboda da požele.
U vremenu kada, prema podacima UN i UNICEF-a, gotovo milion ljudi u Srbiji živi u apsolutnom siromaštvu, Keti Fenslou ne nudi iluzije. Niti konačna rešenja. Nudi ono što ima – srce, veru i spremnost da pomogne.
– Ne znam kad će se siromaštvo završiti. Možda nikada. Ali to nije razlog da ne radimo ništa. Ne mogu da spasim svet. Ali mogu da promenim ceo svet za nekoga – istakla je za kraj razgovora dobrotvorka Keti Fenslou.
I to je ono što već decenijama čini – tiho i neumorno. Iz Beograda – u Čikago. I nazad. Srcem.
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
