Avantura se često pogrešno romantizuje: kao fotografija na vrhu, kao trofej, kao “čekirana” stavka na listi životnih želja. Ali visine nisu razglednica – one su račun koji se plaća telom, dahom i samospoznajom. Zato i priča Aleksandra Milosavljevića, desetog čoveka iz Srbije koji je stao na Mont Everest (8.848 metara), nije priča o “osvajanju”, već o granici. O granici između ambicije i poniznosti, između sna i cene, između života “dole” i života “gore”…
Njegova ekspedicija imala je i humanitarni cilj: da se prikupi 8.849 novih donatora za UNICEF, namenjenih pomoći deci u Srbiji. U razgovoru za Princip magazin, Milosavljević govori o tome da li je cilj ostvaren, ali i o onome što se u izveštajima retko vidi: o noćima u kojima tišina postaje glasnija od svih pitanja, o trenutku kada euforija prođe, a ostane samo neumoljiva fizika i borba sa sopstvenim “ja”.
Pre „krova sveta“ bio je na tri od sedam najviših vrhova svakog kontinenta (“Seven Summits”), a četvrti je bio Mont Everest. Ipak, u njegovom slučaju Everest nije bio “kraj” jednog puta, već svojevrsna kapija – trenutak kada se planinarski cilj širi i dobija novu dimenziju. Pred njim su, kako kaže, još Antarktik, Maunt Denali u Severnoj Americi i Puncak Jaja u Indoneziji, ali i ideja koja prevazilazi sedam vrhova.
Kada se osvrne na “krov sveta”, Milosavljević ne govori kao neko ko je pobedio prirodu, već kao neko ko je imao sreće da je priroda na trenutak otvorila vrata – i, još važnije, dozvolila mu da se vrati. U startu naglašava da mu je termin “osvajanje” pogrešan, jer planina ne pripada čoveku, niti čovek ikada može postati njen gospodar.
– Ne volim reč „osvajanje“ vrhova, planinu ne možete osvojiti nikad, ona vas samo, ako imate sreće i poniznosti, pusti da na trenutak stanete na njeno teme. Zatim, kako se planinari uvek nadaju, ukoliko imate sreće – pusti i da se bezbedno vratite. Fizička bol je trenutna – promrzline zacele, mišići se oporave. Ali psihološka cena je trajna. Najviša cena je taj komad duše koji neminovno ostane gore, u večnom ledu, kao i spoznaja koliko smo mali i krhki. Kada vidite koliko je tanka linija između postojanja i nestajanja, gubite onaj lažni osećaj besmrtnosti koji nosimo u gradovima. To je skupa, ali vredna lekcija – objašnjava za Princip magazin.
U pričama o Himalajima postoji deo o kome se govori tiše – ne zato što je manje važan, već zato što je previše stvaran. Milosavljević otvoreno kaže da su na njegovim putovanjima postojali trenuci koji su daleko od inspirativnih citata i “herojske” estetike. Jedan od najtežih – gubitak prijatelja, sapenjača, u takozvanoj zoni smrti.
– Zona smrti je mesto apsolutne tišine i istine. Gubitak ljudi tamo gore nije samo tragedija, to je surovi podsetnik na pravila igre koja diktira priroda, a ne čovek. Kako se nastavlja? Nastavlja se sa dubokim poštovanjem prema svakom novom udahu. Svaki korak koji napravim danas, ovde u niziji, nosi težinu sećanja na one koji nisu napravili taj poslednji korak ka povratku. Nosimo ih u sebi kao tihe saputnike – istakao je Aleksandar Milosavljević iz PD Expedition Summits.
Planinari često ponavljaju da vrh nije najteže mesto. Najteži deo je – povratak. Silazak je trenutak kada adrenalin prestaje da bude gorivo, a telo počinje da naplaćuje sve što je prećutano u usponu. Milosavljević kaže da je vrh “lakši deo” jer te vuče ambicija, dok je silazak ogoljena istina o tome koliko čovek može.
– Silazak je borba sa sopstvenim „ja“. Tog 15.05.2025. godine, kada je cilj bio ostvaren i euforija prošla, ostalo je samo iscrpljeno telo i neumoljiva fizika. Taj trenutak me je naučio da je kontrola zapravo najveća ljudska iluzija. Gore ne kontrolišete vremenske uslove, ne kontrolišete nivo kiseonika, često ne kontrolišete ni sopstveno telo. Jedino što kontrolišete je volja da napravite još jedan korak. Tu sam naučio da snaga ne dolazi iz mišića, već iz glave i srca – kazao je planinar.
U poslednjim godinama sve češće se govori o komercijalizaciji Everesta, o sumama koje dostižu desetine hiljada evra, o logistici koja mnogima daje osećaj da se vrh može “platiti”. Milosavljević se tu ne ustručava: novac može pomoći, ali ne može zameniti izdržljivost, prisebnost i poštovanje prema planini.
– Na 8.848 metara, svi smo jednaki pred Bogom i pred vremenskim uslovima. Komercijalizacija Mont Eversta stvorila je opasnu iluziju da se uspon može „kupiti“. Novac može obezbediti najbolju logistiku, kiseonik i šerpase i to je važno, da se razumemo, ali ne može kupiti vaše otkucaje srca, vašu izdržljivost, niti vašu prisebnost u kriznoj situaciji. Granica se pomera onog trenutka kada ego postane veći od poštovanja prema planini.
Nakon što je javno govorio da ovakve ekspedicije mogu koštati i do 80.000 evra, stigle su i kritike: “bespotreban trošak”, “luksuz”, “hir”. Milosavljević priznaje da bez sponzora sve ne bi bilo moguće, ali ističe da takav poduhvat za njega nije rasipanje, već ulaganje – u iskustvo koje menja čoveka iznutra.
– Često se šalim da je to „najskuplja dijeta na svetu“, s obzirom na kilograme koje izgubite, ali istina je dublja. Cene jesu visoke za naše uslove, mere se desetinama hiljada evra, ali pitanje je – šta je alternativa? Da li je skuplje potrošiti novac na iskustvo koje će vam fundamentalno promeniti DNK i pogled na svet ili ga potrošiti na gomilanje materijalnih stvari koje nam na kraju ne znače ništa? Za mene i ljude slične meni, to nije trošak. To je investicija u život, u uspomene koje se ne brišu i u spoznaju sopstvenih granica koje svakom novom ekspedicijom brišemo i pomeramo. To nema cenu – izričit je Aleksandar Milosavljević, a dodaje i da je nakon povratka sa „božanstva neba“ izgubio 15 kilograma:
– Telo se oporavilo, kilogrami se još uvek vraćaju dok se spremam za novi poduhvat, ali taj „drugačiji pogled“ ostaje zauvek urezan. Iako je prošlo tek pola godine, osećaj je i dalje intenzivan. Kada se vratite iz sveta gde je čaša tople vode luksuz, a siguran san misaona imenica, sve ovde dole dobija drugu boju. Kafa sa prijateljima, osmeh porodice, toplota doma – to više nisu rutinske stvari, to su blagoslovi. Svakim povratkom sa Himalaja i uopšte ekspedicija širom sveta postajem mnogo svesniji svrhe života na ovoj našoj predivnoj planeti. Posebno ističem da vas Everest nauči da razlikujete bitno od nebitnog.
Zahvalnost za “male stvari” često zvuči kao fraza – dok je čovek zaista ne zaradi. Milosavljević kaže da ekstremna iskustva, naročito boravak u zoni smrti, mogu čoveka učiniti humanijim i prisutnijim, jer ga primoraju da živi bez maski.
– Apsolutno. Paradoksalno je, ali morate otići na mesto gde život visi o koncu da biste istinski razumeli vrednost života. U zoni smrti nema maski (osim za kiseonik – šala), nema pretvaranja. Tu se čovek ogoli do srži. Kada se vratite, ta svest ostaje. Postajete zahvalni na samom činu disanja, jer znate kako izgleda borba za svaki molekul kiseonika. To iskustvo vas čini ne samo humanijim, već i prisutnijim u svakom trenutku tokom života – istakao je Milosavljević iz PD Expedition Summits.
Pred njim su novi izazovi: Manaslu 2026, nastavak “Seven Summits” izazova, ali i širi san – 14 Peaks, svi vrhovi preko 8.000 metara. Everest, kaže, nije bio samo tačka na mapi, već ulaznica u mnogo veći plan.
– Everest je zapravo bio dvostruka kapija. On nije samo ključna tačka za „7 Summits“, već je zvanično otvorio i moje poglavlje „14 Peaks – 14 najviših“ – životni san da ispenjem svih 7 najviših vrhova na svih 7 kontinenata je sada porastao i postao i izazov 14 najviših svetskih vrhova preko 8000 metara. Ne volim da govorim previše o narednim ekspedicijama, ali svakako da, to je Manaslu u Septembru mesecu. Što se tiče trenutaka… Najopasniji su oni kada shvatite da ste prepušteni na milost i nemilost ledenoj stihiji, kada vetar briše sve pred sobom, a grmljavina glečera donosi nemir u vaš um. A najlepši? To su trenuci svitanja iznad oblaka. Kada vidite zakrivljenje Zemlje i shvatite da ste vi, tako mali, uspeli da dotaknete nebo – rekao je za Princip magazin alpinista iz PD Expedition Summits.
Na kraju, Milosavljević govori o onome što, po njegovom mišljenju, povezuje sve visokogorce: vrhovi su geografske tačke, ali ono što se zaista traži je – razgovor sa sobom, bez buke, bez tehnologije, bez društvenih uloga.
– Tamo gore nema buke sveta da vas ometa. Nema tehnike. Nema ničega i tamo je sve. Ostajete sami sa sobom. Idem gore da bih bolje popričao sa sobom, razumeo ko sam i to onda kada se skinu svi slojevi društvenih uloga. Tražim mir koji se, ironično, nalazi samo u najvećem naporu. Takođe, za kraj citirao bih jednu divnu misao: „Postoje samo dve osobe koje treba da učiniš ponosnim u svom životu: sebe sa 7 godina i sebe sa 77 godina“ – istakao je za kraj avanturista Aleksandar Milosavljević.
AUTOR: LENA KARMAN
