Život meštana Jablanice, najvećeg sela u Srbiji

Spolja je izgledalo ili da Jablanica u crkvenoj sali slavi seosku slavu, ili da su stolovi postavljeni u pomen nekom pokojniku. Mukla tišina i čovek koji se pojavio na vratima, od glave do pete u crnini, daleko bilo, ukazali su na ovo drugo. 

– Nije slava, nije ni daća… Pop danas odmara.  O Ilindanu se, ko zna koja godina za redom, okupljamo mi penzioneri da se družimo, ispričamo, proveselimo – pružio je ruku i predstavio se kao Dragomir Kokorović. 

Ručak je bio spremljen za 45 duša. Čuj, selo, još planinsko, daleko, zabito, a svečare penzioneri? Otkud penzija mučenom seljaku kad je njegov radni vek traje od malih nogu do groba? Da je skup rabadžija, stočara, zemljoradnika, lakše bi neupućeni razumeo svetkovinu. 

Jablanica se brdima i dolovima pružila preko 101 kvadratnog kilometra severnog ruba Zlatibora, onog dobrog-starog, sa razglednica, zaklonjenog od svetala, betona i glamura srca planine. 

Nema u Srbiji većeg sela od Jablanice. Čajetina se njenim atarom međi sa Pribojem, Novom Varoši, Užicem, Rudom i Goraždem. 

Ni konfiguracijom sličnijeg. Njenoj kapiji te dovede put koji otud iz Ribnice pod Tornikom prvo krivuda kroz špalir četinara, pa naglo iznese na čistinu visova, čini ti se deset metara ispod neba. Pa joj se spuštaš vijugavim asfaltom na koji se otiska kamen, onaj tvrdi, što je poprimio boju posne zemlje. Levo, desno, okuka nad okukom, nikad stići. Centar Jablanice je kao u dnu lonca. Mučno je njim bilo proći na Ilindan. 

Slaba vajda što ovde i kroz zatvorena stakla automobila namirišeš borovinu, kad ni na puškomet ne vidiš čoveka. Džaba torovi kad je u svakom desetom poneko jagnje. Badava idilične, stare brvnare kad će ih trule i poljuljane porušiti prvi veći sneg. 

Čemu tišina kad od nje bole uši. 

Opustela je Jablanica, ali ono preostalih gorštaka još drži do običaja da neznanca prvo ugoste kafom, rakijom i svim rednim, pa tek pitaju ko je i otkud. 

– Rudnik magnezita je imao 400 radnika, zapošljavao narod iz celog ovog kraja i istoka Bosne. U zadruzi je radilo 120 Jablaničana, u šivari 70, na železnici 60 – krenuo je da nabraja Dragomir Kokorović dok penzioneri još nisu počeli pristizati. 

Poljoprivrednik je, nekadašnji radnik rudnika. 

Sredina u kojoj čovek živi i muka koju je preturio preko glave nepogrešivo se oslikavaju na licu čoveka. Kokorovićevo je tvrdo, izborano, potrošeno, mnogo starije izgleda nad onom crninom. 

Podaci koje je prosuo kao iz rukava rastumačili su odakle penzioneri među seljacima i dali smisao ilindanskom okupljanju. 

– Ima penzionera, doduše sve manje i manje, i sve se plašim da su brojniji od mladog sveta. Šta je moglo pobeglo je u gradove. Naša škola brojala je 450 đaka, sad ih ima 15. Od 500 kuća ostalo je 280, u mnogima od njih više niko ne živi. Voda, struja, telefon, asfalt… Kad prođeš selom rekao bi raj, a ono pustoš – umešao se u priču Milosav Bakić, penzionisani šumar. 

Sve ćeš očekivati od jablaničkog seljaka, još u trećem životnom dobu, osim da zapodene priču o društvenim mrežama. Bakić njima dobro barata, pre neku noć pobrojao je „lajkove“ pod njegovim fotografijama Jablanice i na proslavu doneo vest da su prijatelji oduševljeni lepotom sela. Bele patike, pantalone na ivicu, košulja iz čijeg džepa viri telefon… Ležerno se obukao Milosav za seosku priredbu, još metnuo naočari za sunce, ni na varošansku ovakav da ode ne bi se postideo. 

Da ga seda kosa ne odaje rekao bi da mladolik još nije stasao za penzionera. Sedeli su jedan naspram drugog i čekali penzionere. Ušuškana među brdima, lepa Jablanica kao da je namerno skrivena od centra Zlatibora i neprohodna kamionima kojima stižu džakovi novca za hotele, zgrade, svakojaka turistička čuda. Ako poneki i prođe ponese samo jeftin kusur. 

I na ovom parčetu planine živi običaj da će ti domaćin, ako pristaneš na prvu, bez pitanja sipati i drugu, treću, sedmu rakiju, dok šakom ne prekriješ čašicu. Moraš imati dobar razlog da opravdaš što ne možeš osmu, devetu. Pred portu jablaničke crkve-brvnare, podignute u slavu Pokrova Presvete Bogorodice, počeli su pristizati penzioneri.  Jednog po jednog dočekivali su Radomir i Milosav, ali se jezici razvezali. 

– Ko je kriv što je selo zamrlo? Pa, naša politika – tvrdio je Kokorović. 

– Ne, nego belosvetska – replicirao je Bakić. 

Jedan je pohvalio Tita, drugi potegao argument protiv. 

– Nekada smo odavde išli po 30 kilometara peške na vašar na Oko, u nedelju po Ilindanu, da igramo fudbal na turniru sela, i nije nam bilo teško. Za savindansku igranku i lutriju u Jablanici prodavalo se i po hiljadu karata, dolazili su mladi iz okolnih mesta – okrenuli su se priči koju niko nije mogao da porekne. 

– Sa srećom nam bilo druženje i ovaj sveti dan – pozdravljali su penzioneri kako je koji ulazio u salu. 

Jedan donese vest da je u komšijskoj Dobroselici ilindanski vašar i da se iz ovog sela konačno čuje muzika. 

Radomir je govorio da su svadbe u Jablanici retkost, Milisav je tvrdio da i nije baš tako, spomenuo je da je onomad jedna bila.

– Kako da se mladi žene i udaju kad od četvoro njih za stolom niko nikome ne pogleda u oči, svi blenu u telefone – Bakić je pričao, a Kokorović klimao glavom.  

– U selu najviše posla ima pop! Kad svi kukaju on peva! Radi i u školi kao nastavnik veronauke – sad je Radomir držao reč, a Milosav bio saglasan. 

Ilindan je već dobrano bio odmakao, a crkvena sala se punila.  Ko će u njoj biti za deceniju, baš na ovaj dan, kad se svadbe i rođenja broje na prste jedne ruke, a bandere i tarabe se crne od umrlica. Malo-malo pa pogrebna povorka zamakne prema groblju. 

– Teško reći… Mora biti neko… Nećemo svi pomreti za deset godina… Valjda će biti neko – tražio je Kokorović po sali ko će da ga podrži. 

I kome je čašica prazna. Takvih je bilo više. 

Autor: Vladimir Lojanica

REČ OSNIVAČA: Imali smo tu čast da je za magazin Princip pisao i čuveni novinar Vladimir Lojanica, kralj reportaže i životnih priča. Nažalost prerano nas je napustio, dok magazin Princip nije ni ugledao svetlost dana. Čast nam je bila velika što je takva gromada od novinara pisala za magazin Princip. Slava mu.