Željko ima što ni muzej nema

Da je tako odeven prošao prestoničkim bulevarom, ulicom nekog drugog grada gde je tuđe uvek slađe, a naše, izvorno, sramotno i izlizano, rekli bi da je zatucani seljak koji je nekim poslom zalutao po varošanskim četvrtima. I gledali ga podrugljivo, vratove bi iskrivili okrećući se za njim. 

No, Željko Utvar (45) niti je zatucan, niti je sa sela. Beograđanin je, po zvanju diplomirani inženjer arhitekture. 

Okretali su se za njim i u Guči. Ali sa oduševljenjem, i naši i stranci. Ovde, naročito ne u dane sabora trubača, nije neobično proći u srpskoj narodnoj nošnji. Na glavi šajkača, preko vezene košulje jelek, ispod tkanog pojasa bridž pantalone od šajka. Na nogama vunene čarape i opanci šiljkani. 

Željko se ponosi time što je jeste i odakle potiče. Ne mari mnogo šta za njega kažu oni što sikću i sipaju drvlje i kamenje na sve što je srpsko. Samo, koliko voli svoje toliko uvažava i tuđe. 

O tome je pričao na dragačevskim ulicama posetiocima 61. Sabora trubača i pozivao ih da svrate u gučanski muzej. Tu je bio prikazan samo mali deo njegove privatne kolekcije narodnih nošnji sa Balkana u koje su bile odevene izložbene lutke. 

-Ovo je originalna vojvodska, ustanička nošnja iz Bosne, teška 18 kilograma, rađena početkom 19. veka. Tržišna vrednost joj je 15 hiljada evra, a muzealska tri-četiri puta skuplja – upirao je prstom u bordo nošnju od čoje, za čiji pas je bila zadenuta kubura, svilen gajtan i srmu. 

Kako? Otkuda? Neobično li je da čovek ima u svojoj kolekciji ovoliko vredno ethološko blago za kojim vape i mnogi muzeji? Zapravo, Željko je u Guči prikazao samo deo svoje zbirke, 480 od preko 5.000 predmeta  – delova narodnih nošnji – koje poseduje, a među kojima ne postoje dva ista. 

Nezaposlen je. Posle fakuleta je 15 godina radio u Narodnom muzeju, Arheološkom institutu i još dvadesetak muzeja širom Srbije kao arhitekta-crtač tehničke dokumentacije na arheološkim iskopavanjima. Na terenu kod Petrovca na Mlavi 2003. našao je stare predmete od metala i drvenih kuća. Niti se u etnologiju imalo razumeo, niti je bio svestan da je upravo pustio koren u pasiju koja će postati više od hobija. 

Ko je svratio u gučanski muzej od njega je mogao da čuje da je etnografsku zbirku začeo sa 43 predmeta koja je doneo kući sa terena i da se do 2006. sve svodilo na iskopane eksponate. 

S ulice je grmela muzika. Pitko i silno istovremeno je svirala truba, kao namenski komponovana za Utvarovu izložbu. Sve je prštalo od tradcije. 

-Dobar prijatelj moga oca, sada pokojni Rusomir Zdravković iz Knjaževca, je navratio kod nas u Beogradu. Kada je video moju zbirku odlučio je da mi pokloni sve stare predmete koje je imao u kući u selu Zubetinac, a koju su izradile njegova majka i baba. Tu je bilo oko 230 komada narodne nošnje koja je pravljena dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Bilo je i muških i ženskih košulja, mnogo pojaseva, dvopređih čarapa, jeleka, bridž pantalona, nekoliko pari opanaka – pričao je Željko Utvar.

Svako malo poneko je ulazio u muzej da ohladi uši i vidi gde je zamakao čovek u narodnoj nošnji. 

O zbirci su se interesovali i posetioci Guče iz Hrvatske. Govorio im je Željko da u Guču u narodnoj nošnji dolazi redovno od 1998. godine, i da ga ne interesuje samo etnografija svog naroda. 

-Ne sakupljam samo etnografiju Srba, nego i nacionalnih manjina. Pored toga imam i nošnje iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore. Nikoga ne mrzim i svakome željim najbolje, ali svoje volim najviše. Protivnik sam korišćenja originalne narodne nošnje na folklornim manifestacijama jer se habaju, uništavaju i netragom nestaju. Zato smo moja devojka Aleksandra Jotović i ja krenuli ozbiljno da se bavimo restauracijom i konzervacijom nošnje – slušali su saboraši. 

Žalio im se Željko da svuda više poštuju srpsku kulturu i tradiciju nego u Srbiji. U nošnji koju je nosio na saboru prošao je Italijom, Švajcarskom, Austrijom, i svuda pobrao simpatije ljudi oduševljeni njenom raskoši. 

Truba je jače zagrmela, ali se načulo šta je Željko izustio. Spomenuo je da je komunizam isprao ljudima mozak, da je mnogima kod nas milija beretka nego šajkača, da su opanci ogledalo seljaka u pogrdnom smislu. 

Pitali su ga posle koliko vredi njegova kolekcija i za kolike pare bi je prodao. 

Samo se nasmejao i nakrivio šajkaču. Trube su lomile Dragačevom. 

Autor: Vladimir Lojanica

REČ OSNIVAČA: Imali smo tu čast da je za magazin Princip pisao i čuveni novinar Vladimir Lojanica, kralj reportaže i životnih priča. Nažalost prerano nas je napustio, dok magazin Princip nije ni ugledao svetlost dana. Čast nam je bila velika što je takva gromada od novinara pisala za magazin Princip. Slava mu.