Princip intervju Alen Islamović: Na Balkan se obrušavaju orlovi i sokolovi, a ja se borim sa krokodilima i nilskim konjima

– Svaka istina o kojoj se piše ima smisla, nebuloze su kratkog fitilja. Ljudi vole lepe stvari, ne majmunijade i laži koje se plasiraju da bi neki portal skrenuo pažnju na sebe. Biti pametan, a glup kao točak magarećih kola, to ljude više ne zanima – kaže u intervjuu za magazin Princip Alen Islamović, zvezda regiona koja traje i ne bledi.

Nekadašnji pevač „Bijelog dugmeta“ i „Divljih jagoda“, čiji karakteristični glas i pevljive numera teraju dušu da zapeva sa njim, i seća na neka srećna vremena, odavno je okrenut solo karijeri. Našli smo na turneji po Severnoj Makedoniji, Srbiji, Hrvatskoj, zauzetog svirkama na gradskim festivalima i moto skupovima. 

Prve Alenove rečenice u ovim redovima podstaknute su našom konstatacijom da Princip magazin neće dati prostora ljudima ukaljanih biografija i karijera i sa puterom na glavi, već samo časnima i sa obrazom. 

Dok tabloidi „otkrivaju“ tvoje pravo ime, senzacionalno kao rešavaju Da Vinčijev kod, a niko ne pita kako je Alen Islamović. Kao u pesmi „A i ti me iznevjeri“ gde kažeš „a ti ne pitaš kako mi je“.

Bolesnim ljudima, koji uvek traže neko smeće ili neku senzaciju ne preostaje ništa drugo nego da se uvaljaju u vlastito blato koje ne mogo nikako saprati sa sebe. Te izmišljotine koje lepe oko mog imena su u stvari bolest mozga, ono kad čovek misli da je jako pametan pa počne pisati gluposti. Na žalost, takvih novinara danas ima, koji svojim izmišljenim tekstovima ne  nanose meni ništa. Ja sam stena ili granit čije je ime uklesano debelim slovima u enciklopediju rokenrola i to njih boli. Žalim ih što crkavaju u svom bednom jadu. 

Koliko je današnje vreme teško ostati neukaljanog obraza i van domašaja tabloida, a pritom se baviti javnim poslom, naročito nositi breme legendarnog muzičara?

Ovaj posao prvo treba voleti i profesionalno ga raditi. Ako sam roker ne moram se drogiratai, napijati, tući po kafanama, imati iza sebe slomljenih nekoliko brakova, mrzeti svoje fanove što se žele slikati sa mnom. Ja sam kontra od sveg ovog što sam naveo, pa mi dobro ide i čega se god uhvatim. Muzika je dar, ona se ne može naučiti napamet, kao pesmica, nju upijaš godinama i postaješ zreliji i pametniji. Za nju ne treba fakultet, samo trebaš graditi osećaj i usmeravati i dozirati sebe. Nisam izmislio recept muzike, ali zato je iskreno volim i ponašam se prema muzici profesionalno. 

Načuli smo da se baviš proizvodnjom lešnika u rodnom mestu kod Bihaća. Kako ide posao i otkuda ti u njemu?

Plantažu sam formirao 2016. godine i u vreme korone spasila mi je zdravlje, razum i osećaj za lepotu. Priroda je bogatstvo! Imam 2.000 stabala koji se odlično razvijaju, a količina plodova se iz godine u godinu povećava i na pravom sam putu. Leska rađa do 100 godina, ne brinem se za moje unuke. 

Treba li nam svima malo više meraka? Poneseni jurnjavom za parama, zaboravljamo li da živimo?

Ne jurim za parama! Iškolovao sam kćerke i udao ih, dobio unuke, sad radim samo za sebe i svoju suprugu Marjanu. Imamo stanova, kuća, vikendica, i ne treba nam ništa osim malo muzike i mira u porodici. Svi smo, hvala Bogu, živi i zdravi i uživamo u našim druženjia na moru, u Bihaću, u Zagrebu i na planinama na skijanju. 

Iz ugla nekoga ko je sa njim tesno sarađivao, kakav je čovek Goran Bregović?

Moj kafić je bio u Bihaću, kada sam 1987. zaradio prve pare sa Bregovićem i tad sam na njegov savet otvorio sebi to. Brega je znao reći: „Nemoj biti kao ovi moju gulanferi, potrošili su brdo para, svako od njih na gluposti, pa onda mene napadaju kako imam vikendicu, stan, kuću“. Uloži, rekao mi je, idi u Bihać i kupi sebi lokal, i reci koliko ti treba para, dobićeš. Tako je i bilo. To mu nikada neću zaboraviti. On je čovek velikog srca i zbog tog na svaki njegov poziv idem da radim sa njim. Sa Bregovićem se nikada nisam osećao prevarenim, niti sam pomišljao da će me prevatiti. Kod njega odradim pošteno svoj deo posla i on to voli i ceni.  U stalnom sam kontaktu sa njim, čujemo se da vidimo jesmo li sa zdravljem dobri. 

Oslušnuli smo šta ima novo u Bihaću, pa čuli da se u tvom rodnom gradu sve masovnije igra tenis?

Teniski klub „Unagem“ u Bihaću sam osnovao ja, i danas broji oko 200 članova – dece, omladinaca, seniora i veterana. Jako puno danas ima reketa u Bihaću, a pre 15 godina bilo je možda dva tri komada. Kad bi nas malo gradska vlast pomazila i izgradila zimsku tenis-halu napravili bi čudo u regionu. 

Kad je već tako, zašto nema te hale?

Zna se ona stara „što baš on, to treba uništiti“. Onda se ja borim sa krokodilima i nilskim konjima, jer te zveri sistemski godinama uništavaju sve gradske lepe sportove – tenis, košarku, rukomet, fudbal, karate, boks… Kažu da je demokratija kolevka države, a ja kažem da je to izvor najvećeg kriminala gde se kote iz dana u dan novi hajduci, lopovi i kriminalci. Njihove zadnjice ne može začepiti ni Apolo raketa. 

Da li rokenrol još živi na prostoru koji se nekada zvao Jugoslavija, ili su ga totalno pregazili novi muzički pravci koji starijim generacijama ne ulaze u uši?

Rok još živi i živeće dok smo mi tu, a kad odemo Bog zna šta će biti. Novi klinci se igraju nekom drugom muzikom koja se ne svira nego proizvodu u kompjuteru. Nisam za to. 

Zapevaš li „Moja Jugoslavijo“? Za čim najviše žališ i šta se više nikada neće vratiti iz njenog doba?

Voleo bi iz onog vremena da se vrate dobri ljudi, a loši da nestanu. Da ih dobri spakuju u zatvore. 

Gde je danas ptica malena iz istoimene pesme koja se i danas rado sluša?

Ptice malene treba vratiti na ova nebesa, jer danas celim Balkanom kruže i obrušavaju se orlovi i sokolovi. 

Bebek, Tifa, Alen – sva trojica ste dali svoj muzički pečat „Bijelom dugmetu“, po čemu ste se razlikovali?

Svako je imao svoje vreme, i po vremenu nas treba deliti. Šanse se pružaju hrabrima, to treba iskoristiti. Ostavili smo zlatno doba iza sebe. Mržnja ne vodi nigde, jer nema ni razloga da je bude. Ipak smo mi ta trojica koja su obeležila zlatne godine rok muzike. Želim svima mnogo sreće i zdravlja ma gde bili. 

Šta je nekada bilo, a šta je danas „Bijelo dugme“?

„Dugme“ je mašinerija koju je kreirao Goran Bregović i znao je kako to treba raditi. Usput imao je i ostale članove koji su mu verovali. Ostale su pesme uz koje i dan danas vrište nove generacije. 

Kao izvođaču rok i metal muzike, kako ti zvuče pesme koje si pevao u „Dugmetu“, a koje danas prati zvuk trube?

Volim muziku! I trube prave muziku, smo se trebaš prilagoditi toj artiljeriji. Ja sam to savladao i nemam problem sa trubama, a i ide mi to od ruke. 

Za manje od četiri mesta tvoj singl „Znak“ je imao preko milion pregleda. Otkuda ideja da se uradi u formi stripa?

Čudna pesma, kao rođena za mene. Svidela mi se i napravili smo je. Autor je Voja Dragović i želeo mi je napraviti takvu pesmu. Na kraju je sve ispalo kako treba, i spot i muzika. 

Šta danas fascinira Alena Islamovića?

Dobrota!

Autor: Vladimir Lojanica

REČ OSNIVAČA: Imali smo tu čast da je za magazin Princip pisao i čuveni novinar Vladimir Lojanica, kralj reportaže i životnih priča. Nažalost prerano nas je napustio, dok magazin Princip nije ni ugledao svetlost dana. Čast nam je bila velika što je takva gromada od novinara pisala za magazin Princip. Slava mu.