– Mišljenja sam da onlajn nastava ne može da nadomesti klasičnu. Volim živu reč, da u pogledu učenika vidim da li su razumeli gradivo i koliko su zaista zainteresovani za nova saznanja. Kroz neposredan razgovor najlakše se prepozna ko koliko zna. Tokom onlajn nastave svi su bili odlični, ali kada smo se vratili u učionice, pokazalo se da ipak nije baš tako. Deca se vrlo lako snađu – na računaru ili mobilnom telefonu brzo pronađu tačan odgovor – zato sam definitivno pobornik tradicionalnog, neposrednog načina predavanja – započinje razgovor za Princip magazin učiteljica Snežana Tomić Sladojević.
Pola veka provela je u učionici, posvećeno prenoseći znanje, ali i temeljne životne vrednosti generacijama đaka. Njena želja da uči i vaspitava podjednako je snažna i danas. Poslednjem odeljenju koje vodi posvećena je možda i više nego ikada – iskustvo sabrano kroz decenije rada i iskrena ljubav prema učiteljskom pozivu učinili su da je deca doživljavaju kao omiljenu učiteljicu, onu kojoj se veruje, koja ume da sasluša, posavetuje i usmeri, kako bi izrasli u odgovorne i čestite ljude.
– Ovaj posao radim već 37 godina, a ljubav prema deci nosim u sebi odmalena. Još u osnovnoj školi znala sam šta ću upisati i čime ću se baviti. Životne okolnosti usmerile su me ka Srednjoj pedagoškoj školi „Dušan Vukasović Diogen”. Posebno me je inspirisao moj razredni starešina, nastavnik geografije Obrad Jakovljević. On mi je pomogao da napravim odlučujući korak ka učiteljskom pozivu. I danas mi odzvanjaju njegove reči da ćemo jednog dana biti kolege.
PROČITAJTE I OVU VEST:
– Radila sam i u isturenom odeljenju u selu Šuljam, gde sam izvela sedam generacija. U gradu potom još šest, a pred kraj karijere još jednu. Ukupno – četrnaest generacija. Rekla bih da to nije malo.
– Ono što se nekada podrazumevalo pod „dobrom školom“ danas se, nažalost, promenilo. Da bi škola zaista bila dobra, neophodna je zdrava i otvorena komunikacija između učenika i nastavnika, kvalitetan odnos sa roditeljima, ali i međusobno poštovanje unutar kolektiva. U našoj školi međuljudski odnosi su izuzetni – kolege se uvažavaju i dopunjuju, a stručna služba pruža nesebičnu podršku i doprinosi unapređenju rada. Upravo zbog takvog zajedništva često nosimo titulu najbolje škole u Sremu.
– Pripadam starom kovu učitelja. Volim red i disciplinu, ali do njih ne dolazim nametanjem, već poverenjem – najpre zadobijem poverenje dece, ali i roditelja. Učitelj mora da prenese znanje, ali i toplinu. Igra, razumevanje i bliskost jednako su važni kao i lekcija. Često im kažem: „Lepo smo se ispričali, hajde sada, gospodo, da počnemo sa radom.” Deca vas poštuju onda kada osete da ih poštujete.
– Sve zavisi od sadržaja časa. Nekada pustim muziku, nekada učenici sami osmisle deo nastave ili pripreme prezentaciju. U poslednje vreme sve češće koristimo i savremenu tehnologiju, jer je to svet koji je njima blizak. Ako žele da podele nešto što ih zanima, uvek im dam prostor. Umem da se našalim, ali i da podviknem kada je potrebno. Tada im kažem: „Kada vi odgovarate, ja vas ne prekidam – nemojte ni vi mene.” Deca uče da slušaju tako što vide da i vi slušate njih.
– Ne zadajem. Smatram da je raspust vreme za odmor. Iskustvo mi govori da bi se čitanje svakako svelo na poslednje dane pred polazak u školu, što stvara nepotreban pritisak i deci i roditeljima. Tokom školske godine moji učenici redovno posećuju biblioteku, čitaju i knjige koje nisu deo lektire, a često pomažu i bibliotekarki tokom velikog odmora. To mi je mnogo važnije od obaveznog spiska za raspust.
– Pored naših velikih pisaca, posebno ističem Desanku Maksimović, Branka Ćopića, Dobricu Erića, Dragana Lukića i Ljubivoja Ršumovića. Od stranih autora rado preporučujem Braću Grim, Renea Gijoma i Džeka Londona. Važno mi je da deca kroz knjige upoznaju različite svetove, ali i da razviju osećaj za lepotu jezika.
– Smatram da je to sastavni deo vaspitanja. Učestvujemo u svim humanitarnim akcijama u gradu. Prikupljali smo novčanu pomoć za bolesnu decu, pomagali učenicima slabijeg materijalnog stanja, nosili garderobu, obuću i igračke u Svratište za decu i omladinu u Beogradu. Uključeni smo i u akciju „Čepom do osmeha“, a sarađujemo i sa Humanitarnom organizacijom „Svi za Kosmet“. Trenutno prikupljamo školski pribor. Želim da moji učenici odrastaju svesni da nije svima isto i da je solidarnost vrednost.
Nedavno ste bili inicijator posete učenika iz Kosovske Gračanice, iz Osnovne škole „Kralj Milutin”, Vašoj školi. Kako je protekao taj susret?
– Bila sam na hodočašću na Kosovu i Metohiji i tada sam razmenila telefonske brojeve sa tamošnjim prosvetnim radnicima. Još tada sam imala viziju koliko bi bilo lepo da se susretnu mališani iz naše i neke od njihovih škola. Po povratku sam deci tu ideju predložila, a oni su je s oduševljenjem prihvatili.
Posetu smo nedavno realizovali i uverila sam se koliko je ta ideja bila dobra. Razvilo se lepo prijateljstvo i, što mi je najdraže, i dva meseca nakon susreta učenici se i dalje redovno čuju, iako su zajedno proveli samo jedan vikend.
Moj cilj – da se približe i bolje upoznaju deca iz Srema i sa Kosova i Metohije – definitivno je ostvaren.
– Danas je ta uloga možda i veća nego ranije. Potrebno je usmeravati decu da biraju kvalitetne sadržaje, da ne provode previše vremena uz igrice i telefone, da vode računa o bezbednosti na internetu. Nije lako ni roditeljima ni nastavnicima, ali trudimo se. Organizujemo odlaske u pozorište, Muzej Srema, Carsku palatu Sirmium, galerije – jer deca moraju da dožive kulturu, ne samo da o njoj slušaju.
– Ne može. Ništa ne može da zameni živu reč i pogled u kojem vidite da li je dete razumelo lekciju. Razgovor najbolje pokazuje ko koliko zna. Tokom onlajn nastave svi su bili odlični, a povratak u učionice pokazao je da to baš i nije tako. Deci je danas lako da pronađu odgovor na internetu. Zato sam definitivno pobornik klasične nastave. Učionica je prostor u kojem se ne prenosi samo znanje – već i odnos, disciplina, strpljenje i poštovanje.
Saradnja sa roditeljima važan je deo Vašeg posla. Ipak, roditelji su često na strani svoje dece, čak i kada ona nisu u pravu. Kako tada postupate?
– Roditelji ponekad dođu uznemireni i puni emocija. Tada ih zamolim da sednu, da se smire i da najpre ispričaju svoju verziju događaja. Uvek ih pažljivo saslušam. Nakon toga pokušam da objasnim kako stvari zaista stoje. Tokom studija imali smo i dečju i opštu psihologiju, i danas sam zahvalna na tom znanju jer mi pomaže da razumem i decu i roditelje. Svesna sam da roditelji danas žive pod velikim pritiskom – trude se da obezbede sve što je njihovoj deci potrebno, a to neretko nosi dodatni stres. I to treba imati u vidu.
Osnovna škola „Boško Palkovljević Pinki“ je obrazovna ustanova sa visokim kriterijumima i dugom tradicijom. Njeni zaposleni ponosni su na činjenicu da se u ovoj obrazovno-vaspitnoj ustanovi neguju rad, kreativnost, disciplina, drugarstvo, saradnja, istrajnost, samokritičnost, sloboda mišljenja i poštovanje različitosti. Učenicima se pruža mogućnost da steknu kvalitetna znanja iz svih nastavnih oblasti.
Škola obuhvata matičnu ustanovu sa sedištem u Sremskoj Mitrovici, kao i izdvojena odeljenja u selima Grgurevci i Šuljam. U Grgurevcima se nastava realizuje kroz osmorazrednu školu, dok se u Šuljmu odvija četvororazredna nastava sa dva kombinovana odeljenja (prvi i treći, drugi i četvrti razred).
U izdvojenim odeljenjima, pored osnovne škole, funkcionišu i posebni objekti sa predškolskim odeljenjima.
Matična škola ima najdužu tradiciju među osnovnim školama u Sremskoj Mitrovici. Osnovana je školske 1953/54. godine, a u sadašnjoj zgradi nalazi se od 1959. godine.
Imate li savet za kolege koji su tek na početku karijere?
– Mladim kolegama bih poručila da poštuju učenike kao ravnopravne sagovornike, da uvažavaju njihovo mišljenje i da pokušaju da razumeju njihove emocije. Svako ima težak dan – pa i dete. Važno je graditi odnos poverenja i sa roditeljima, jer bez dobre komunikacije nema ni uspešnog rada. Za ovaj posao potrebno je mnogo strpljenja, ali i istinska ljubav prema profesiji. Ako tog osećaja nema, teško je istrajati.
Šta biste poručili svojim đacima?
– Ono što ne želite da čujete upućeno vama, nemojte govoriti drugima. I zapamtite – život je čudo. Verujte u sebe.
AUTOR: JELENA KOMARICA
PROČITAJTE I OVU VEST:
PROČITAJTE I OVU VEST:
