Vladimir Cvetković Cvele — model, putopisac, fotograf i neumorni tragač za pričama koje se pamte. Od modnih pista i svetskih brendova, preko 115 zemalja, do objektiva koji priča ono što oči vide, a srce beleži.
Izložba „Cvele oko sveta“ otvara se 19. jula u 19.00 časova u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada i traje do 11. avgusta — a Cvele za Princip magazin otkriva šta ga pokreće, zašto i dalje traži „liniju na duši“ i kako publiku vodi od Centralne Amerike do ličnih tragova.
Dugo ste Vi bili ispred objektiva — na pisti, za svetske brendove (Hugo Boss, Tom Ford – Gucci, Levis…). Šta Vas je nagnalo da stanete iza objektiva?
– Sve je počelo još krajem ’95, s prvim kalendarom za ICN Galeniku. Onda Fashion Week u Beogradu, pa rad za Hugo Boss, Tom Ford – Gucci, Levis, Nestle, Benetton, Ellesse, Toyota, Tag Heuer, HVB banka, Raiffeisen, Grand kafa, Plazma keks… Mnoga snimanja otvorila su mi oči za svetlo, senku, uglove. To se uči usput. Danas, s tehnologijom, filterima, čak i AI, svako može napraviti dobru fotku, ali „oko“ je ono što se ne kupuje.
Zato biram spontane kadrove, detalje, centriranje, uličnu fotografiju. Studijska je druga priča. I da, moj prijatelj, profesionalni fotograf, kad sam ga pitao koji aparat da kupim, rekao mi je: – Kupi dobar telefon!
Ipak, telefon ne može da zameni optički zoom, zato volim svoj Nikon P900 s 83 puta zoom-om. Sada radim i sa Sony RX10.
Nakon modelinga, nastavili ste putovanja kao putopisac, fotograf, avantursta… Šta Vas i dalje nosi da iznova pakujete kofere?
– Putujem više od 25 godina. Sve je počelo kroz modeling, ali sam putovanja toliko zavoleo da sam nastavio i posle pisti. To je za mene posebna vrsta energije koja traje od trenutka polaska do povratka. Nije to samo kratkotrajna euforija, već osećaj stalne sreće dok sam na putu. Iskreno, često sam usamljen — ali to je deo svakog umetnika. Samoća je i privilegija i strah, ali ko ume da je nosi, razumeće. Moj savet je: putujte s nekim — lakše je u svakom smislu, i emotivno i finansijski.
Koja mesta su ostavila najjači utisak na Vas?
– Teško je izdvojiti, jer svako mesto ima nešto posebno. Amerika, na primer, vrlo je laka za putovanja — SIM kartica, auto, sve je dostupno. Avioni između država su jeftini, sve ide glatko. Uživao sam u toj slobodi kretanja.
Ali Južna Amerika sa svojim drevnim civilizacijama je nešto posebno. Centralna Azija, poput Uzbekistana i Tadžikistana, podseća me na Jugoslaviju osamdesetih. Japan — disciplina, preciznost, funky omladina, neobični restorani. Koreja — zemlja s najmanjom stopom nepismenosti. Tamo sam proveo tri godine. Ali Kambodža, Gvatemala — to su mesta koja me vraćaju u prošlost.
Volim stare delove gradova, arhitekturu koja ima dušu. Moderne metropole poput Dubaija su sjajne, ali me ne zadržavaju dugo. Daleke destinacije poput Aljaske, Uskršnjih ostrva, Galapagosa, Havaja — to su iskustva koja se pamte zauvek.
Koja su Vas mesta šokirala i promenila Vaš pogled na svet?
– Šokirale su me Indonezija i Indija. Tolika količina prljavštine za nekog ko je, recimo, poput mene „devica“ za takve prizore — bila je previše. Reke su toliko pune smeća da ni kamen ne biste imali gde da bacite. A opet, tamo deca skaču u tu vodu i smeju se. To vas natera da se zapitate koliko nam zaista malo treba za sreću.
Plutajuće ostrvo na jezeru Titikaka u Peruu mi je zauvek ostalo u sećanju. Ljudi tamo žive na ostrvu od trske, sade povrće, prave rukotvorine od vune i tkanine, žive bez struje i vode, ali su nasmejani i spokojni. Taj osećaj nosim sa sobom — koliko god da imamo, malo nam je, a tamo ljudi sa malo imaju sve.
Na koje ste fotografije posebno ponosni — i šta publika može da vidi na izložbi?
– Zanimljivo je to što nikada nisam slikao misleći da ću praviti izložbu. Tako je i s ovom — Centralna Amerika nije bila planirana tema. No, slike nose priču, edukativne su, svaka ima opis. Poseban deo su moji saputnici Robert Čoban i Žikica Milošević, koji će iz svog ugla ispričati delove ove regije.
Ovo je samo prva u nizu izložbi koje planiramo s Gradom Novim Sadom i Kulturnim centrom. Ima još mnogo priča koje ćemo pokazati.
Hoće li publika sada upoznati pravog Cveleta vrednog, mudrog, svestranog, odnosno drugačijeg od onog kako su ga predstavljali opskurni mediji?
– Mediji u Srbiji često napišu ono što će doneti više klikova i pregleda, pa tako prave iskrivljenu sliku o mnogima. Mnogi pokušavaju i da uruše vaš renome raznim podnaslovima koji nisu afirmativni. Verujem da su ljudi koji to pišu uglavnom veoma nesrećni. Na primer, u Koreji, ako vas je troje ili više u kolima na autoputu, ne plaćate rampu jer štedite prostor i manje zagađujete — to se tamo poštuje.
Kod nas, ako podelite vožnju preko aplikacije „bla bla“, napišu da „vozite taksi za 500 dinara“ i pokušaju da vas omalovaže. To po meni može da napiše samo neko ko nikada nije izašao dalje od svog sela i ko ima kompleks koji leči ponižavanjem drugih. Ako ne može da bude u vašim cipelama, podmetnuće vam ekser pod noge da stanete na njega — figurativno rečeno.
Oni koji su mi bliski i koji su hteli da me upoznaju — oni me već znaju. Šira javnost i dalje misli da se bavim modelingom i da samo putujem, a zapravo već 17 godina vodim ordinaciju za transplantaciju kose AHT metodom, prvu u Srbiji s tom tehnikom. Prva smo ordinacija u Srbiji koja se bavi pojedinačnim prebacivanjem folikula što nam svakako daje kredibilitet i prednosti u odnosu na nove klinike koje se otvaraju.
Da, nisam taksista ali možda ću biti — pa ću javiti unapred, čudni su putevi Gospodnji!
Koja je sledeća destinacija i imate li nedosanjan put?
– Sledeća destinacija je Australija i Okeanija, nadam se uskoro. Pokušaću da obiđem neke od tih država, iako sve neću stići. Nedostižni san? Možda Afrika, svih 54 države. Grenland, Japan ponovo, Tibet, Nepal, Butan, Turkmenistan, Novi Zeland, Bora Bora…
Svet je velik, a moja je glad neutoljiva za novim prizorima, prostranstvima i saznanjima.
AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ
