Intimna i potresna proza Stefana Simića o ljubavi koja ne prestaje smrću, o društvu koje često ne vidi ono najvrednije – i o borbi koja traje i kada se čini da je sve gotovo:
Najlepše ljubavi su istovremeno i najtužnije,
zato što ništa više ne može da ih prekine.
Ono najgore se već desilo,
ostala je samo ljubav.
Tako su se i njih dvoje zavoleli na studijama.
Oboje pametni, prepametni.
On, zvanično, genije.
Ona, savršena pratilja,
Duša im je plenila, bez da se puno trude.
Nezaboravni, svoji, drugačiji,
Beskrajni u svojim nedokučivim prostranstvima.
Uzvišeni iznad svih niskosti.
Studirali su u Beogradu, onda osvajali Evropu i svet.
Puni, prepuni planova.
Dobili sina.
PROČITAJTE I OVU VEST:
Ništa im nije bilo daleko.
Ništa se nije činilo nemoguće.
Ako je neki par bio za primer,
to su bili oni.
Onda je on iznenada preminuo.
U tridesetoj.
Sećam se, samo je osvanuo članak u novinama,
o smrti srpskog naučnika i genija.
Nedovoljno smo čuli o njemu, i za njega,
da ne propustimo slučajno neku vest o rijalitiju…
Nedovoljno smo čuli o njoj, i za nju,
da nas skandal neke pevaljke, ne daj Bože, zaobiđe…
Ustanovljena je nagrada „Dr Filip Brković“.
Onda su njeni svetovi počeli da se ruše.
Iz velikog sveta vratila se u svoje malo mesto,
u želji da ga učini velikim
i da čuva uspomenu na njega.
Sin, isti on.
Ista kosa, isti osmeh, ista duša.
Nastavila je da ga voli, ali i da se traži.
I da se suočava sa onim od čega je oduvek bežala – primitivizma, osuda.
Skoro sam je sreo na jednom mom nastupu.
Nisam ni znao da je znam.
Iz emisije koju sam odavno gledao – o njemu, njima.
Gde nikada nisam čuo da žena lepše
govori o muškarcu.
Život se nastavio.
Skoro decenija od tada.
Ostao sam nem pred njihovom lepotom,
koja je možda najbliža onom božanskom.
Kao da su živeli u nekom paralelnom univerzumu,
a ne u ovom našem.
Odjednom – kraj.
Odjednom – ništa.
Treba nastaviti.
Njega više nema, a sve podseća na njega.
I njena borba da istraje u misiji
koju su započeli.
A to je da u Srbiji pobedi pamet, a ne glupost,
lepota i sklad, a ne jeftino i banalno,
plemenitost, a ne mizernost.
Videh je skoro za govornicom.
Priča, obraća se, pleni, kao da je u Evropskom parlamentu,
a ne u jednoj od naših malenih provincija.
Da li je neko čuje, vidi, zna?
Ne znam.
Znam samo da me je malo šta
dirnulo kao njihova priča.
Koja se završila, a traje.
Vreme sve može da razori,
samo ne i ideal
koji spoji dve osobe.
I koliko god malo da traje,
pretvori ih u večnost.
Kroz ono što je ostalo.
I kroz dete koje raste.
I kroz ljubav koja raste.
Bez obzira na vreme, godine,
i što nekoga nema.
Nešto je jače od smrti,
a to je beskraj koji dotakneš
bar na trenutak,
bar na trenutak,
bar na…
PROČITAJTE I OVU VEST:
PROČITAJTE I OVU VEST:
