sreo sam na stotine glumica na svojim putešestvijama,
neka je htela da bude anđelina džoli, neka monika beluči, neka sloboda mićalović,
sve do jedne su htele da budu neka lepotica,
a nijedna radmila savićević.
a ubedljivo, od svih naših glumica, na društvenim mrežama
najviše nam iskaču radmiline glumačke bravure iz raznih serija i filmova.
gde god da se pojavila, oplemenila je.
nije morala da glumi narod, bila je narod.
kada priprema ručak u kadru, ti stvarno ogladniš.
gledao si nju, a video si svoje tetke, strine, babe iz komšiluka.
čitav jedan svet, koga odavno više nema, a ona nam ga je sačuvala.
da li je bilo realnije i stvarnije žene našeg filma, mentaliteta i kolektivne svesti?
sve hoće da budu lepotice i da igraju glavne uloge, a ko će da igra babu?
ali upravo ta baba, rodom iz kruševca, unela je više duše i smisla od mnogih lepotica.
rada je čista emocija.
pored takvih žena sam odrastao, a rada je iz mog kraja.
šta god da je igrala, igrala je dobro, nalik na paju vuisića, samo u ženskoj verziji.
nije delila svoje golišave fotografije, nego ajvar i zimnicu sa ljudima.
znala je da ne mora da se skine, da bi se ogolila.
nije osvajala telom, nego dušom.
u njenom glasu si čuo i brigu i utehu.
imala je rame na kome je svako mogao da se isplače.
nije menjala nos, grudi, obraze, menjala je ljude na bolje.
nije se bojala starosti, viška kilograma, sve je znala da nosi.
bila je žena onog vremena, duboko svesna sebe.
svaka u modernom svetu može da postane riba, mogla je i ona,
ali je prihvatila sebe kakva jeste.
da nije, izgubila bi se, lagala i sebe i druge.
ostala bi u provincijskom pozorištu, gde je provela pola života.
nije samo ona težila velikim ulogama, one su vapile za njom.
mnogo može da se nauči od njenog lika i dela, mnogo više od poziranja i fotosešna.
rada, da bi odigrala sve te žene iz naroda, morala je da voli taj narod i da živi sa njim.
život nije samo poziranje i potreba da se bude lep, najlepši.
život su i žene čije su ruke potrošene od pranja, kuvanja i peglanja.
život su i žene koje ne vidimo, sakrivene iza raznih zidova ili kuća, a možda je u njima više ljubavi nego bilo gde na svetu.
radmila nije jurila holivud, ona je osvajala naše sokake.
u njenim očima bila je cela jedna zemlja, koja više ne postoji.
rada je bila upravo to, zagrljaj iz detinjstva,
svih tih dragih žena kojih više nema,
koje su brinule o nama i negovale nam dušu.
nekad bih menjao sve instagrame sveta, samo da mi moja baka mira
još jednom spremi neki od njenih ručkova,
ili da pojedemo komad lubenice na terasi,
ili da izvuče nešto slatko, i kada se čini da nema.
sve je to bila i rada savićević.
i ako je imate u svom okruženju, čuvajte je.
takvih žena je nekad bilo, a danas, u eri samozaljubljenosti,
sve su više unikat.
AUTOR: STEFAN SIMIĆ
