Postoje ljudi čije reči ne prestaju da žive njihovim odlaskom. Vreme ih, naprotiv, učini još prisutnijim. Akademik, neuropsihijatar, psihoterapeut, profesor i književnik Vladeta Jerotić bio je jedan od njih. Danas se navršava osam godina od njegovog upokojenja, a njegove knjige, predavanja i razgovori i dalje se čitaju, slušaju i dele. Govorio je o ljubavi, braku, porodici, strahu, veri, usamljenosti, bolesti i praštanju, ali se kroz sve te teme provlačila ista misao – čovekov zadatak je da čitavog života radi na sebi.
Ko je imao priliku da sluša Jerotića na nekom od njegovih brojnih predavanja, zna da nije govorio sa visine autoriteta koji ljudima deli gotove odgovore. Naprotiv, govorio je mirno, često sa humorom sa osmehom dečaka, preispitujući i samoga sebe.
„Čovek mora da se vraća malo unazad, kakav je bio. Nisu samo fotografije te koje mogu da kažu kakvi smo bili. Treba videti psihički i duševni život, jer je cilj popravljanje, cilj je usavršavanje“, govorio je Jerotić.
Ljubav je bila jedna od velikih tema prof. Vladete Jerotića. O njoj je govorio kao lekar i psihoterapeut, ali i kao pravoslavni mislilac koji je decenijama pokušavao da pronikne u čovekovu sposobnost da voli drugoga.
„Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge“, govorio je na jednom od svojih predavanja.
O ljubavi nije govorio kao o osećanju koje postoji samo po sebi. Ljubav se, smatrao je, uči, razvija i neguje.
„Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.“
Jednu razliku posebno je naglašavao:
„U ljubavi se ne može preterati.“
Govoreći o svom detinjstvu, opisivao je oca kao strogog, tačnog i preciznog, a majku kao veoma nežnu. Na pitanje može li se u ljubavi preterati odgovorio je odlučno da ne može, ali je upozoravao da ljubav i nežnost nisu isto.
„Nežnost i ljubav nisu sinonimi. Preterana nežnost nije dobra“, govorio je.
Jerotićeve rečenice o ljubavi ostale su među najcitiranijim delovima njegovih predavanja.
„Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.“
Govorio je da ljubav ne može da se svede samo na jednu dimenziju čoveka:
„Ljubav treba negovati. Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram – svaka od tih ljubavi je bitna.“
Posebno mesto u njegovim razmišljanjima imala je čovekova sposobnost – ili nesposobnost – da voli.
„Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako, ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i Zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.“
Jerotić se stalno vraćao najranijem detinjstvu. Smatrao je da ono što dete vidi između oca i majke ostavlja trag koji će kasnije unositi i u sopstvene odnose.
„Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prve tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponovi ono što je doživelo prve tri do pet godina, i dobro i loše“, govorio je.
O značaju roditeljske ljubavi govorio je i iz perspektive psihijatra:
„Ukoliko majka svojom ljubavlju prema detetu, ispoljenom dojenjem, brigom i privrženošću – ne i preteranom brigom, jer je ta briga onda znak neurotičnog straha kod majke – a ovoj majčinoj ljubavi ubrzo se pridruži i otac, ostanu dosledni u ispoljavanju istinskih osećanja prema detetu, ostajući stalno privrženi jedan drugom u ljubavi, stvoreni su povoljni uslovi da vera deteta u Život ostane u njemu trajna.“
Ni sopstveno detinjstvo nije predstavljao kao idilično. Govorio je da idealnog braka nema i prisećao se kako su njegovi roditelji, kada bi se sukobili, umeli dan ili dva da ne razgovaraju. Kao dete teško je podnosio njihovo ćutanje. Mnogo godina kasnije iz tog iskustva izvukao je jednu jednostavnu, ali snažnu misao:
„Treba strogo razlikovati termine ćutanje i tišina. Tišina je božanska stvar. Mir, tišina, opuštenost. Bilo kada ste u prirodi, slušate muziku, kada ste sa voljenim čovekom…“
Iz porodičnog doma poneo je još jednu važnu lekciju – dijalog se uči.
„Dijaloga nema. Nema ga ni u celom svetu, a na Balkanu ga teško da je ikada i bilo. Ali mislim, to je pretpostavka moja, da se dijalog uči u ranom detinjstvu“, govorio je Jerotić.
Otac Momčilo ostavio je snažan trag na njegov život. Kada je Vladeta imao 14 godina, doneo mu je ukoričenu svesku.
„Kaže: Piši. Reko’: Šta? Piši svakog dana šta radiš. I ne samo šta radiš, nego i šta misliš i šta osećaš.“
Jerotić je dnevnik vodio godinama. Kasnije je govorio da mu je pomogao ne samo da razvije stil i počne da se bavi književnošću već i da posmatra sopstvene promene.
„Pročitam šta sam pisao pre godinu dana – eto prednosti dnevnika. Aha, vidiš šta sam ja onda pisao, kakve čudne stvari sam pisao, koje mi se ne dopadaju. Hajde da vidimo kako je sada.“
Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i specijalizirao neuropsihijatriju, a psihoterapiju je usavršavao u Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj.
Više decenija radio je kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“, a od 1985. godine do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Kada je dobio poziv sa Bogoslovskog fakulteta, morao je da bira između nastavka rada u bolnici i odlaska na fakultet.
„Kaže: Jerotiću, ne možete. Ili ćete ići na Teološki fakultet ili ćete ostati u bolnici kao psihoterapeut koga cenimo. Pa nisam razmišljao ni trenutka“, prisećao se.
Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti – Odeljenja jezika i književnosti, član Medicinske akademije i Udruženja književnika Srbije.
Medicina za Jerotića nije mogla da se završi na telesnom simptomu. Decenijama se bavio psihoterapijom i psihosomatikom, pokušavajući da sagleda čoveka kao celinu. Na pitanje šta je psihičko zdravlje odgovarao je:
„Relativno jedinstvo tela, duše i duha.“
A kako se takvo jedinstvo čuva?
„Kako čovek može da održi sebe relativno zdravim? Najviše ipak pomaže ta duhovna dimenzija u nama. Psihosomatika i duhovnost u nama… To morate stalno negovati. Moramo negovati telo, dušu i duh. Stalno, do kraja života.“
I u poznim godinama Jerotić je nastavljao da uči. Više od tri decenije redovno je obnavljao engleske reči. Učio bi dve ili tri, zatim sebe proveravao. Ako ih nije zapamtio, nije dodavao nove, već se vraćao starima. Nije, međutim, voleo da deli savete.
„Savete mnogo ne volim. Srbi vole savete, neprekidno daju savete“, govorio je, a zatim bi ipak ponudio nešto što je više ličilo na životni princip nego na savet:
„Kako će malo da poprave nešto u sebi? Malo, a ne treba mnogo. Samo malo nešto popraviti, pa je već dovoljno.“
Za vežbanje pamćenja preporučivao je ono što je bilo blisko svakom čoveku.
„Ne moraš uzeti neku veliku molitvu. Molitvu malu, ako si religiozan. Uči novu molitvu… Ta molitva ti pomaže kad ti je teško.“
A zatim bi se okrenuo i onima koji nisu vernici:
„Ako nisi religiozan, uzmi pesme Branka Radičevića, Jovana Dučića, Milana Rakića, koga hoćeš… Uči pesmicu neku napamet. Ne mogu da je zapamtim? Čitaj je deset puta.“
Govoreći o životnim odlukama, Jerotić je voleo da citira jednu staru mudrost:
„Neki drevni mudrac je rekao: Kad nešto želiš u životu, najpre moraš razmisliti hladnim razumom, zatim toplim srcem prihvatiti, a potom čistim rukama izvršiti.“
U tim rečima kao da se susreću tri oblasti kojima je posvetio život – razum lekara, unutrašnji svet čoveka i vera. Akademik Vladeta Jerotić napisao je i objavio 32 knjige, a 2014. godine uručena mu je nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo.
Ali teško je njegovo nasleđe sabrati brojem knjiga, zvanja i priznanja. Osam godina nakon njegovog upokojenja, ostale su reči kojima se ljudi vraćaju onda kada pokušavaju da razumeju sebe, svoje roditelje, supružnike, decu, strahove, Život, veru – i ljubav.
A o ljubavi nas je naš dragi profesor Vladeta Jerotić učio jednostavno:
„Ljubav treba negovati.“
AUTOR: LENA KARMAN
