Dr Vlajko Panović: Danas se neguje agresija i roditeljima treba pomoć, a ne kritika

Klinički psiholog Vojnomedicinske akademije doktor Vlajko Panović u toku dugogodišnje karijere sproveo je mnoga istraživanja, u vojsci, u sistemu obrazovanja, imao je i školu roditeljstva na VMA, a njegovi snimci na Jutjubu, stari i po 20 godina, govore o dečjim poremećajima, nasilništvu, agresiji i greškama roditelja.

Decenijama govori i drži predavanja o štetnom uticaju video igara, crtanih filmova, sada i društvenih mreža na dečji mozak. Danas postoji fenomen da su deca počinioci najvećih zločina i mnoge roditelje interesuje šta je uzrok takvog ponašanja. Doktor Panović je za Princip magazin, dao odgovor na to, ali i na mnoga druga pitanja.

 – Nekada u patrijarhalnom vaspitanju porodica je nastojala da instalira u dečja iskustva tri tabua, iliti tri zabrane, i to u najranijem uzrastu. To su tabu agresije, autoagresije i incest. To se sve dešava do polaska u školu, tako da dete nauči da je zabranjeno ili nije dozvoljeno nanositi štetu drugome, niti sebi. Vrlo je važno i naglasiti im da majčino i očevo telo nisu predmet zadovoljavanja. Oni ne stignu da razviju te tabue, a već su ih narušili. Deci su danas svakodnevnica video igre, crtani filmovi, društvene mreže, u kojima je sve nasilno, i zvuk, i brzina, i svetlost, i sadržaji. Kroz taj sadržaj forsiraju se krvave scene ubijanja i kasapljenja. Prema zakonima šta je napolju, to je i unutra, tako da mi u dečijim glavama negujemo nasilje kao jedan dominantni oblik iskustva koji kasnije kad izađe u svet takođe prisutan i na ulici i u politici, sportu, porodici… Odgovor na sve to je „Ne smemo da negujemo nasilje“ – istakao je doktor i dodao da nasuprot tome treba da negujemo hrišćanski model vrline, jer život u vrlini je najbolja odbrana od greha:

 – Ukoliko decu učimo da budu strpljiva, da teže ka lepoti, ka dobroti, ka ljubavi prema bližnjem, sa empatijom za drugog, za drugačije, slabijeg, nemoćnijeg onda ćemo doći do toga da imamo stabilnu i čvrstu ličnost koja će znati šta hoće, šta može, i šta ne treba da radi. Dakle, nemojte se čuditi što imamo ovoliko nasilja jer se nasilje kod nas nažalost neguje.

Hteli vi to da priznate ili ne. Drugo, vi imate stotine projekata koji se sprovode po školama Srbije, a nemate nijedan (bar da znam) koji tretira dobrotu, lepotu, red, rad, empatiju, saosećanje… Zato je moj savet „Život u vrlini je najbolja odbrana od greha“. Ukoliko živimo vrlinski, ako savladamo u sebi sujetu i ljubomoru, da ne dižemo sebe gordo iznad, nego da budemo ponizni, da pomažemo drugima, onda ćemo pomoći toj deci da razumeju svet u koji su gurnuti. Nažalost ovaj svet im ne nudi ništa lepo ili bar ne dovoljno lepo da bi savladali sve one impulse koji idu iz njih u različitim periodima odrastanja.

Radeći dve decenije, kada je govorio o prvim zavisnostima od internet tehnologija, bio je ismevan. Iako nije želeo da bude u pravu, bio je, a shvativši ozbiljnost problema, na VMA je držao školu roditeljstva. Sve se nametnulo određenom dinamikom života, kako objašnjava, koja nije bila primerena snalaženju roditelja. 

 – Zato je bitno da, kada kažemo da je neko ražmažen, ne mislimo da je nevaspitan ili bezobrazan kako to neki kažu. Razmaženost je jedna vrsta individulanosti, to je nespremnost da uključimo empatiju, da razumemo drugog, da se saosećamo sa njim, da pomažemo. Zato što današnja civilizacija preko proizvoda, preko kulture, previše forsira sebičnost, zato narcisoidnost dominira. Ono što je interesantno i to je prosto postala moda, da svaki nesporazum unutar braka jedno drugom prepisuju narcistički poremećaj. Ja nisam tu da kažem da jeste ili nije, ja sam tu da osvestimo. Između toga treba da stoji ljubav, razumevanje, tolerancija, strpljenje, pomirenje i opraštanje. Nema dovoljno opraštanja u ljudskim iskustvima danas, a bez opraštanja mi ne možemo da idemo dalje. Ne možemo da unapredimo svoju vezu i odnos sa decom. Čovek postaje žrtva tog zlopamćenja, a onda se rađa mržnja. Mi živimo u svetu mržnje. Sve to rađa agresivnost koja se ogleda u nasilničkom ponašanju, kako dece međusobno, tako i roditelja i dece, ali i dece prema roditeljima – rekao je doktor Panović i dodao da je najvažnije postaviti granice sa decom na pravi način, a to znači da ono što sme, odnosno ne sme, to važi i danas, i sutra, i prekosutra, kako kod mame, tako i kod tate, pa i babe i dede:

 – Onda će dete imati svest o svemu, o mogućnostima, o pravima ali i obavezama. To je ono što nedostaje u tim nekim zvaničnim relacijama. Deci se danas forsiraju prava, ali ne i obaveze. Zato to sve njih zbunjuje, roditelje čini nesigurnim, uplašenim pa često i agresivnim.

U svojim istraživanjima, na pitanje „Kakav tip ličnosti deca najviše poštuju i uvažavaju?“, uvek je dobijao odgovor: „Stroge, pravične i dosledne ljude“. Roditelj treba da bude strog, čvrst, nikako grub, ne sme da viče, preti, ni tuče, kako objašnjava, ali da bi se to sve postiglo, roditeljima su neophodne smernice.

– Samo ako smo čvrsti u stavu, u mišljenju i ponašanju, a usaglašeni sa drugom stranom, mi dajemo našoj deci jasne, precizne pravce i uputstva kako da idu i šta da rade. Nije lako biti roditelj, a ni dete, sa iskušenjima koje nam život neminovno nameće svakodnevnim bitisanjem. Nama je bitno da mi to negde danas razumemo, ali ne sa idejom da se bilo ko loše oseća ili da nekoga prozivamo kroz kritiku, već sa jednom osnovnom idejom da se razumemo. Nažalost ove teme nisu dovoljno prisutne ni u udžbenicima, ni u medijima. Mediji se bave nekim drugim stvarima, bave se ubistvima i senzacijama, a ne životnim iskustvima – istakao je doktor Panović za Princip magazin. 

Svakog dana mu dolaze roditelji sa istim vapajima „Ja ne mogu izaći na kraj sa mojim detetom“, „Ne mogu da ga namolim“, „Ne mogu da ga nateram“… Roditelji ne znaju, kako kaže, da između toga postoji čitav spektar iskustva i mogućnosti da mu bude putokaz i orjentir.

– To je danas veoma bolna tema, a uglavnom se dobar deo toga odvija u porodičnim kućama. Prisutan je i ekstrem u datoj situaciji, a to je: vika, drama, aktiviranje sujete, gordosti i predrasuda. Čuvene su rečenice: „Dok jedeš moj lebac i dok si pod mojim krovom ima da slušaš!“. Mislim da roditeljsko vaspitanje u tom trenutku zaostaje poprilično u sporazumevanju, u odnosu na razvoj tehnike, tehnologije, ubrzanja života… Sve ovo nije nikakva kritika roditeljima, već apel da se osvestimo i pomognemo našoj deci da se oni snađu bolje u ovom životu u koji su oni gurnuti. Napominjem, ne svojom voljom – istakao je doktor.

Nemoć roditelja se najviše ogleda u prepoznatljivoj situaciji jutarnje drame odlaska u vrtić. Roditelji se nisu dovoljno naspavali, nisu na vreme legli, deca takođe, onda ona ne žele da slušaju i tada vrlo lako dolazi do sukoba. Drama se, kako kaže, uglavnom nastavlja od kuće do vrtića.

– Zato je važno na vreme naučiti decu, da idu sami u toalet, da se oblače, da vezuju pertle… No, roditelji „nemaju vremena“, a onda ni strpljenja i onda im je „lakše“ da sve urade umesto njih, a deca to ne vole. To je linija manjeg otpora, ali to nikako nije dobro jer dete ne zna kasnije da se snađe u realnom životu. Vreme u kojem mi živimo je izuzetno teško, mnogo je kontradiktornih poruka, suprotnih značenja, informacija. Zatim površnih ili kvazi znanja, kvazi iskustava.

Čovek je zbunjen, deca su uplašena, a na internetu predatori upravo čekaju takve nesigurne. Tako da su mnoga deca postala žrtve različitih predatora, o kojima mediji mnogo izveštavaju, ali ne onako kako treba, i ne onoliko koliko se to zapravo u realnom životu dešava – istakao je on.

Nenamerno roditelji prave grešku i kada im dete zaokuplja pažnju samo lošim ponašanjem, a to decu ohrabruje da nastavi i dalje tako. Taj problem se ogleda najviše u porodicama sa dvoje, odnosno troje dece. 

– Rodi se prvo dete, svi su oko njega, maze ga, nose, udovoljavaju mu. Rodi se drugo, i dolazi neko ko prvom detetu „krade roditelja“. On na to nije spreman ili ga roditelji nisu pripremili na pravi način. Starijem detetu ne treba nikako reći „tebi će se roditi brat ili sestra“, nego „mama će roditi batu ili seku koga ćeš ti da naučiš svemu lepom što ti znaš“. Da on negde shvati tu ulogu i prihvati brata, odnosno sestru, ne kao nekoga koga ugrožava, već nekoga prema kome treba da razvije empatiju i da mu pomogne da se snađe u svakodnevnom životu. Međutim, neretko se dešava sledeća situacija: „Kada mali atakuje na stvari ili odraslog, mnogi roditelji kažu starijem pusti ga ti si starijii, pametniji“. To je katastofalna greška, zato što će se među njima razviti rivalstvo do mržnje.

Da je ovo delimično tačno govori činjenica, da je u Srbiji jedne godine tužilo svoje bližnje više od 700.000 ljudi. Nama Gospod kaže: „Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samoga“. Dakle da razvijemo ljubav, a ne tu klicu nesloge, a kasnije i mržnje.

To dete ako ne ume da na najbolji način dobije pažnju, on će roditeljima stalno skretati pažnju lošim ponašanjem. Vi ćete uvek obratiti pažnju na njega, on ne zna, on nema razvijen govor i mentalne sposobnosti  da sve shvati na pravi način – istakao je doktor. 

Posebno se ježi od faza kroz koje prolaze roditelji, bukvalno u nekoliko sati, od sjaja do očaja. U jednom trenutku govore detetu „Ljubavi volim te najviše na svetu“, a već u drugom viču na njega „Konju jedan, koliko puta da ti ponovim!“.

– Izuzetno je važno da razvijemo kod dece emocionalnu stabilnost, ne smemo da ih razmazimo za realan život. Mi ne znamo ni kako će izgledati ova civilizacija za 10 godina. Zato je važno da mi prepoznamo ovu priču i da našoj deci pomognemo da razviju svoje potencijale, da razumeju svet u kom žive, da imaju realnu sliku. Nasuprot tome, često na terapiji imam decu koja imaju jednu virtualnu sliku kao dominantan oblik iskustva. Ukoliko oni desetine sati provode kraj ekrana, sa raznim sadržajima, a malo vremena provode napolju, u prirodi ili sa roditeljima na pravi način, onda takva slika virtualnog sveta, kobajagi sveta, nestvarnog sveta, dominira u dečjim iskustvima i mi danas beležimo povećani broj anksioznosti i depresije kod dece. Posebno kada uzmemo u obzir da nemaju taj uspostavljen ritam spavanja koji je najvažniji za rast i formiranje dece. Zato je važno da oni po ustaljenom ritmu idu na spavanje – objašnjava doktor Panović i dodaje da roditelji uspostavljaju najveći strah tokom školovanja: 

– Uvek nekoliko pitanja „Šta je bilo u školi“, „Da li ima neka ocena“…  Roditelji moraju da shvate, da oni decu ne pripremaju samo za život u školi i za diplome, pre svega oni njih treba da pripremaju da budu dobri ljudi. Samo dobar čovek, može da bude dobar stručnjak!

Savet doktora Panovića je i da decu roditelji ne nagrađuju materijalno, odnosno da se ne služe formulama „ako-onda“. 

– „Ukoliko dobiješ peticu, ja ću ti kupiti to i to“. Ne, nikako! Ova civilizacija je narušila u velikoj meri, ljudsko dostojanstvo kroz odsustvo tog zdravog i normalnog života. Nema dovoljno radosti među ljudima, a ta spontanost u odrastanju kroz zdrav odnos sa prirodom, sa drugim ljudima pomaže detetu da sebe razvija kao jedinstveno biće. Danas deca mnogi liče jedni na druge, bukvalno „copy paste“ generacije i roditelji su često uplašeni „Kako da mu ne kupim ‘iPhone’, da ne bude jedini da nema“. Na taj način roditelji guraju decu u svet koji nije njihov. Nije sramota nemati, nije sramota biti siromašan, sramota je krasti.

Mnogi roditelji su danas prezaduženi, da bi deca imala nešto što im ne pripada. Nagrađivanje ide kroz osmeh, kroz zagrljaj, kontakt očima, nikako materijalno. Ukoliko ga nagrađujete materijalno, stvarate interesdžiju, kojeg ćete najbolje upoznati, onda kada ne budete imali šta više da mu date – kazao je dr Vlajko Panović. 

Naglašava da roditelji treba da kažnjavaju decu zbog ponašanja koje je štetno po njih i okolinu. Nikako zbog toga što nisu nešto dobro naučili, što ne žele da spavaju, ili da jedu.

–  Zato što ljudski mozak funkcioniše tako da kada se ponavljaju određene aktivnosti i radnje, one u mozgu se talože, a na spoljnom planu je to navika. Ukoliko ohrabrujemo dečje ponašanje, ono koje je poželjno i nagrađujemo osmehom, zagrljajem, dodirom to dete će u svom srcu razviti milinu. Pa će ono poželeti da ponovi tu aktivnost, tu radost koja je stvorena roditeljskim srcem. Zato je bitno da to negde usvojimo, da ne vičete na njih i da ih ne kažnjavate.

Nekada je uticaj bio oko 80 odsto vaspitanje i odrastanje dece, danas je taj procenat spao na 20 odsto. Roditelji ne znaju šta deca jedu, piju, slušaju ili kakav sadržaj gledaju na ekranima i onda se jednog dana čude zašto se tako ponašaju. To je taj procenat uticaja – objasnio je za Princip magazin.

Sasvim je logično, prema njegovim rečima, da deca greše ili da prave pogrešne poteze. Od dece, pre svega treba zahtevati samo jednu stvar, a to je da ne lažu. Roditelji prvo opravdavaju njihovo „snalaženje“, a onda kasnije kada deca slažu, ne razgovaraju sa njima danima.

 – Ne opravdavam laganje, ali mi treba da se pitamo šta smo mi tome doprineli. To je najvažnije u celoj priči, zašto se naša deca ponašaju onako kako mi ne bismo želeli. Da razumemo od koga su oni to primili, prihvatili i krenuli da lažu, odnosno psuju. Kada to preraste u ozbiljnije probleme, onda roditelji viču, pa i pretuku dete. Roditelji moraju da znaju, kada povise ton, oni frustriraju decu. Škola roditeljstva se biološki zatvara pred povišenim tonom. Zato je važno da govorimo tiho i da supružnici budu tim, da dele obaveze između dece. Kada su pitali starog kaluđera „Oče ko treba koje poslove da radi u kući“, on je odgovorio „Ko prvi stigne“. Tako i porodica treba da funkcioniše. Ljudi dolaze po pomoć i traže savete jer nemaju usklađene odnose u porodici, prema kupanju, hranjenju, pa čak ni prema zavrtanju sijalice. To je strašno do koje mere mi jedni druge ne razumemo, ili nismo spremi da razumemo – istakao je doktor.

Jedan od većih problema je i to što roditelji nemaju strpljenja za decu, kako kaže, a stalno bi morali da imaju na umu, da deca nisu tražila da se rode, već da su roditelji ti koji su njih želeli. Roditelji danas su „emocionalno nepismeni“ zato što ne dozvoljavaju deci da kažu ono što misle.

 – Neretko čujem „Ćuti, šta ti znaš. Prekini, umukni, dosta, u sobu“. Strašno kako se neki roditelji ponašaju prema svojoj deci, a onda očekuju kada dođu kod mene da im „otvorim“ dete, jer se „zatvorilo“. Ja im uvek objašnjavam da se nije zatvorilo, nego ga je roditelj oterao od sebe. Ne osuđujem ni roditelje, nemaju dovoljno vremena, pa samim tim ni strpljenja, ali napominjem, nisu deca tražila da se rode, nego su ih roditelji želeli – kazao je doktor Panović. 

Kada je kažnjavanje u pitanju, roditelji treba precizno da kažu zašto će dete biti kažnjeno, koliko i šta treba za to vreme da uradi, ili da promeni kod sebe, kako sutra ponovo ne bi bilo u kazni.

– Sećam se jedne porodice, ćerka je nešto pogrešila i otac je rekao da neće celo leto izaći napolje. U pitanju je bila devojka od 16 godina, i to je bio jul mesec. Kada je oca ljutnja prošla, rekao je svojoj ženi „Idi reci joj da popravi biologiju, pa da ćemo smanjiti kaznu“.

Tu je autoritet anuliran i ne samo to, to će dete prema tom ocu ili majci gajiti nepoštovanje i nepoverenje, pa čak i mržnju. Zato je važno da kazna bude i dosledna, adekvatna, učinjena i uvremenjena – rekao je za Princip magazin doktor Panović i napomenuo još jednu roditeljsku grešku: 

– Nikako decu ne ispravljate pred drugima i izbacite to „Nisi bio dobar“, ili „Budi dobar“, jer im pre toga niste objasnili šta to sve podrazumeva. Roditelji danas ne razgovaraju sa decom direktno i precizno. Generalno današnji čovek to izbegava, koristi različite koleterale, igre. Sa decom je važno negovati direktni govor – objasnio je doktor VMA.

Doktor Vlajko Panović ističe da roditelji nikako ne smeju da zaborave da dete nije tražilo da se rodi, već da je to bila njihova želja, i zato je važno da mu majka i otac pomognu da zavoli život. Da zavoli svoje telo, da uživa u životu kroz aktivnosti koje su primerene njegovom uzrastu. Ništa nije važnije, kako kaže, od detetove suze, odnosno radosti. 

 

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ