Autorizovana reč prof. dr Aleksandra Petrovića, profesora Kulturne antropologije na Univerzitetu u Beogradu, na skupu 30. aprila 2026. u Gornjoj Trešnjevici posvećenom sećanju na Sretena Božića Vongara.
Okupili smo se ovde između svetova, kako je ovaj susret izvrsno naslovila Jelena Simić, u Gornjoj Trešnjevici kod Aranđelovca, rodnom mestu ne samo Sretena Božića Vongara već i cele porodice Božić. Povod je memorijalan jer nas je Vongar napustio u martu ove 2026. godine. To je i prilika da se setimo i drugih iz porodice Božić čije delo ne odlikuje lepo pisanje i zamišljanje zapleta, već dosledno izvođenje života iz svedočenja istine. To je hod po uskoj stazi patnje izvan udobnih širokih puteva opsena i obmana, svojevrsna pobuna jer ništa se ne odbacuje tako lako kao istina i ne lepi tako slepo kao laž.
Vongar je imao trnovit životni put traganja za slobodom koji je bio sve samo ne lak, ali je na njemu ocrtao brazdu istine. On je iz Jugoslavije otišao u Francusku i potom u Australiju ispisujući jednu od najboljih književnih autobiografija XX veka. Na tom putu pokazao je svojim životom i delom da je sve povezano nevidljivim nitima i da se u svakom uglu ovog sveta događa isto. Zato sve što je pisao o australijskim Aboridžinima zapravo je priča o nama. On je tamo i ovde video ubijanje ljudi, otimanje zemlje, brisanje sećanja, iskorenjivanje kulture, razaranje jezika, srozavanje svesti, racionalizovano ropstvo. Sreten Božić je pisao o Aboridžinima da bi nas upozorio šta nas je snašlo i šta nas čeka. Rio Tinto je u Australiji razorio pećinu sa crtežima od pre ledenog doba, rudarske kompanije su u Srbiji uništile ulaz u pećinu Rsovaču kod Aranđelovca. A spremaju se i da bez milosti prekopaju celu zemlju u potrazi za podzemnim blagom. Mnogo je sličnosti koje kroz njegovo pisanje možemo da otkrivamo i da se upitamo gde smo, u kakvom svetu živimo i šta treba da činimo dok nam nuklearna pretnja lebdi nad glavom, a klonovi i klovnovi vode našu i svetsku politiku. On je pišući o Aboridžinima govorio o nama. Njegova dela su kao otvoreno pismo koje nam je uputio i koje smo tek počeli da čitamo. Pored pohlepnog traganja za rudnim sirovinama, linijskim parkovima koji se planiraju duž naših reka oduzeće nam se zemlja, digitalni centri uništiće vodne izvore. Tako će se pripremiti efikasno ropstvo zatvaranja stanovništva u rezervate nadgledanih oskudnih resursa petnaestominutnih gradova iz kojih će se teško izlaziti. Tako su i Indijanci namamljeni u rezervate s obećanjem da će tamo uživati blagodeti civilizacije dok je teritorija kontinenta postala praktično „terra nulius“ (lat: ,,ničija zemlja“) koju su zaposeli osvajači. To razumevanje, otvaranje poruka koje nam je Vongar ostavio tako sve više izgleda kao lomljenje pečata u Jovanovoj apokalipsi.
Kada se Englez, kapetan Džems Kuk, iskrcao u Australiju, on je odmah proglasio za „terra nulius“, nenastanjenu zemlju bez ljudi i civilizacije. Pojam civilizacije je moćno oružje kojim osvajači vladaju. On oduzima samosvest i ono što ljudi znaju o sebi zamenjuje surogatom nametnute istorije. Tradicionalno znanje sakupljeno tokom desetina hiljada godina se obezvređuje i urođenici su u skladu s teorijom evolucije navedeni da sebe posmatraju kao niži oblik života i kulture. Oni su obeleženi kao manje razvijeni, kao divljaci koje treba ideološki srozati na nižu rasu i skloniti da bi se potvrdilo da je zemlja prazna. To je arhitektura ropstva iza maske civilizacije i njenog napretka jer prava hegemonija je ropstvo uma iz koga sledi gubitak jezika u kome leži um zajednice. Bez jezika ljudi postaju slepi i prvo gube svoju kosmologiju, odnos prema poretku, i ne znaju gde žive. Nebo im postaje premreženo istorijom od koje se ne vidi ni izvor ni utok, već samo magla ukrštenih priča. Kada izgube svoje obrede i igre, pod izgovorom da su zastareli, gube vezu sa sobom i svetom. Kad nestane vlastiti tradicionalni odnos prema prirodi i zameni se tehnologijom, postaju potpuno pogubljeni. S druge strane, ljudi koji imaju svest o sebi ne mogu se kolonizovati. I to je zadatak koji je Vongar zacrtao: ne dopusti odvajanje od sećanja, lažne perspektive gde vrednosti postaju ništavne, a ljudi se čine malim pred ideološkim ili vojnim osvajačima. Nametnuta istorija zato nije pamćenje, ona je bunilo bez sećanja, potčinjavanje kroz poistovećenje s agresorom i njegovim vrednostima.
To se i Srbima dogodilo kao i Aboridžinima jer je naše sećanje zamenjeno veštačkim istorijskim pamćenjem malo verovatnog ako ne i nemogućeg masovnog dolaska Srba kao Slovena na Balkan. U tom kolonijalnom igrokazu Srbiji je u prošlosti oduzeta zemlja na kojoj su oduvek živeli, kao i vlastito ime jer su nazvani Slovenima. Taj isti metod primenio je i kralj Aleksandar koji je Srbiju izbrisao s mape nazivajući narod Jugoslovenima. Vongar je već tokom sukoba s komunistima shvatio da je njihov glavni cilj otimanje sećanja. Sva njihova nepočinstva su u funkciji toga. Kako je sećanje kao energija neuništivo, jedino što se može uraditi je da se ta energija plasira u lažne društvene forme i da se prave veštačke istorijske konstrukcije. Zato je za njih najvažnije postaviti forme zaborava umesto sećanja. U tome se komunisti ili titoisti nisu ni malo razlikovali od Turaka i Šiptara, Nemaca i Vatikana, Britanaca i Amerikanaca, Karađorđevića ili žutih demokratskih pučista. Već iz ovog niza se dovoljno jasno vidi koliko je uništavanje sećanja bitno kao najkraći put prevođenja iz postojanja u nepostojanje. Pod takvim vekovnim pritiskom Srbi ipak nisu podlegli, što je čudo samo po sebi, zahvaljujući Gordijevim čvorovima sećanja, koji se nisu mogli razvezati ni mačem raseći. Držeći se nadistorijskih zaveta koje su imali ostali su svoji. Nigde ti čvorovi, osim u Indiji, nisu tako čvrsto vezani kao u Srbiji. Raspadom noćne more Jugoslavije zato Srpska kultura nije nestala, nego se uprkos kaznenim sankcijama čuvara globalnog Panoptikuma vratila sebi. Cena tog povratka u sećanje kao osnovnu energiju života bila je da se sve počne ispočetka. Protiv sebe Srbi su neminovno imali one koji su radili na zaboravu i čija neprekidna vatra sile i prevare je i dalje nastojala da vodi politiku Jugoslavije kao vrhunsku, ali ipak potrošenu formu zabludelosti.
Britanski kolonizatori i Aboridžinima i nama ne priznaju ne samo vekovnu milenijumsku kulturu već i elementarno pravo na postojanje. Kroz koncept civilizacije proturaju jalove istorijske zamisli na čemu grade neku vrstu evolutivne superiornosti nad svima koji nisu oni. Umesto da se poklone pred onima koji su preživeli dva ledena doba, kao i onima koji su vaskrsli u dva svetska rata, oni vide samo greh i nas i Aboridžina što ne želimo da im služimo iako nas u to mame potplaćene i zaglupljene političke i akademske nomenklature. U takvom svetu Sreten Božić je imao hrabrosti da se otme ideološkim fantomima i njihovim nametnutim obrascima i da svedoči istinu. Imao je dovoljno snažnu energiju da u Australiji podigne duhovni ustanak. U jednoj utamničenoj zemlji, utrnulih ljudi zavaranih anestezijom komfora koji se pretvorio u sterilni konformizam, on se jednostavno probudio. Nije želeo da prećuti ono što je video, iako je imao sve razloge da i on pogne glavu i da bude mali, marljivi radnik bez svesti i savesti koji, eto, radi nešto da bi zaradio i preživeo po cenu besmislenosti života. On se implicitno zapitao zašto živeti ako je cilj preživljavanje jer do sada niko nije preživeo? Čemu sve ako je kraj jednako prazan kao i početak? On je takvim postavljanjem pitanja neminovno ušao u otvoreni sukob s kolonijalnom kulturom. Krivica po sebi u ovom svetu je svest ili savest, što je u osnovi ista reč. To se jasno vidi od sufi pesnika Nasimija do Đordana Bruna koji su živi spaljeni, prvi 1417, drugi 1600, jer su obojica govorili da je vaseljena unutar nas i da se svi odgovori i pokretačke sile nalaze unutar čoveka. Čovek je hram koji se ne sme razarati jer kosmički zakon to ne dopušta i stradanjem vraća sve u ravnotežu.
Stoga Vongar među prvima u književnosti piše o besmislenom ratu u Vijetnamu, o nuklearnom istrebljenju Aboridžina u Australiji i bacanju na Srbiju 31 hiljade projektila sa procenjenih 15 do 30 hiljada tona osiromašenog uranijuma. Naravno da je zbog toga imao problema, da se dobrim delom našao usamljen jer književnici su, kako znamo već iz Biblije, mahom fariseji. Oni pričaju o zločinima prošlog režima, nikad sadašnjeg. Nikad ne govore u čemu je sada problem, jer dobro znaju šta treba i mogu da kažu da bi stali u red i dobili nekakva priznanja. Sreten Božić nije bio jedan od njih, već je neposredno svojim pisanjem izazvao imperiju. Zaronio je u sadašnjost i tako došao do slobode od istorije što je među velikim postignućima koje čovek može da ostvari. Ne postoje nikakve kulturne forme koje se s tim mogu meriti, slobodna ličnost je najviše što se može u svetu. Bez nje, koja nam daje horizont i poredak vrednosti, nema ničega, sve ostalo je efemerno, prah i prašina, samo matriks.
Izgleda samorazumljivo da se na životnom putu ide ujutro i vraća uveče, da se radi bez svetla u tunelu i smisla na obzoru. To je prirodno stanje samoobmane. Sužnji su u Australiju deportovani iz Engleske da bi im se pridružili očajnici iz drugih delova sveta. Krenuli su tamo na tragu iluzije boljeg budućeg života. dok taj isti život sada uništavaju jer sadašnjost ne samo da je najbolji već i jedini život. Kako to da Vongar nije prevaren kao i svi drugi? Prvi razlog je drugo rođenje: u pustinji je umro i ponovo se rodio kao Aboridžin što je središnji događaj njegovog života. Drugi je prvo rođenje u porodici Božić. To je posebna porodica koja je bila neka vrsta duhovnog krova svog sela, a na neki način i svog naroda. Njegov otac je sanjao da će kralj Aleksandar biti ubijen i pokušao je se umeša u istoriju i da to spreči pišući mu pismo upozorenja. Kraljev kabinet je verovatno to pismo sklonio što iz loše namere, što iz neznanja, što iz gordosti tako da je kralj završio svoj put u Marseju. Otac je posle rata nastavio svoju misao tako što je 1945. na narodnom skupu u Mladenovcu tražio da prestanu hapšenja i egzekucije seljaka koje nova kripto-ustaška–komunistička vlast izvodi bez suda i objašnjenja, već samo papagajski uzvikujući parole. Završio je zbog toga u zatvoru, ali se otvorio širi obzor razumevanja snage i doslednosti porodice Božić.
Tome treba dodati i Vongarovog brata Milosava koji piše antropološko- istorijski spis „Povest, priče i dokazi – Gornja Trešnjevica kroz vekove“. On je ceo život posvetio toj knjizi. Ona je kao neka vrsta drevnog odnosa prema reči: nemoj da žuriš, nemoj da istrčavaš, nego sačekaj da sve prođe i onda reci sve što imaš. Tako su nastajale velike knjige. Milosav Božić je potpuno uveren da se mi pulsiramo u ritmu ciklusa koji deluje relativno nezavisno od naše volje. Posmatrajući Gornju Trešnjevicu, video je ciklus od 354 godine kao društveni i istorijski vek. Kada se ciklus navrši dolazi do katastrofe, što na grčkim znači potpuni obrt. Sve tada postaje inverzno dok se nama čini da se sve ruši i propada. On tu periodičnost prati upravo ovde i navodi prelomne istorijske događaje: 1105. 1459. i 1813. godine, dakle ritam od tačno 354. godine. To je viša ravan razumevanja, jer kulture koje imaju svest o ovim ciklusima nalaze se na višoj ravni za razliku od modernih kultura, prvenstveno anglosaksonskih, koje nemaju nikakav osećaj za cikluse. Zato i uništavaju prirodu koja je u osnovi otelovljeni ciklus.
Ruski matematičar Anatolij Fomenko s Moskovskog državnog univerziteta takođe nalazi ciklus od 354 godine, ali analizujući rimsku imperiju. Na taj način, ono što je osnovno hermetičko načelo, malo i veliko, udaljeno i blisko su povezani u celinu koja i jeste osnovni cilj mišljenja koje nije zapalo u pukotinu podeljenih stvari. Već iz toga se vidi da je Milosav stvarnost gledao otvorenim očima, izbavio se krhotina stvarnosti i došao do mogućnosti prevazilaženja privida i izlaska iz tame na svetlo. To je bio pravi put do sećanja identiteta zabravljenog zahvaljujući prevarnom obrazovanju kome smo bili izloženi. Takvo obrazovanje, mahom uvezeno, samo je brisanje sećanja i ništa više. A viđenje ciklusa je analogno otkrivanju zakopanog blaga.
Mi valjda i ne možemo da izgubimo identitet jer više i ne znamo šta je. Pozivamo se u potrazi za identitetom na neke istorijske krhotine koje bismo hteli da lepimo prepričavanjem onoga što je bilo. Ali identitet se tiče celine stvari, a ne bilo kog istorijskog isečka. Ono što ima identitet je krug, jedino mesto gde se početak i kraj i sve druge suprotnosti spajaju. Van kruga ne možemo da nađemo identitet. I zato su ciklusi o kojima govori Milosav temelj koji treba da otkrijemo. Mi smo ili pun krug ili nismo jer istina može da bude samo kružna. Ovi ciklusi su ono što nas nosi i održava ukoliko ne ostanu spolja, već ih uvidimo i osetimo iznutra. Tu pripadaju, da proširimo priču, i Milankovićevi ciklusi koji daju širu, kosmičku sliku našeg postojanja. Milanković je kanonski tragao za zapisima ciklusa koji su ostali na Zemlji kao tragovi vekovnog osunčavanja. Milosav govori takođe o ciklusima, kao o glavnoj meri stvarnosti s tim što naglasak stavlja na istorijske, a Milanković na kosmičke obrte. To je, šire gledano, zapravo isto na različitim skalama stvarnosti. Stoga u pravom smislu možemo da delujemo tek kada preuzmemo svest o ciklusima što je bitan deo ne samo naučnog već i tradicionalnog znanja.
Možemo iz ovoga da zaključimo da se Milisav Božić uzdigao više na lestvici stvarnosti i odbacio konstrukcije istorije kao toka koji zna samo za odvojene suprotnosti i imaginarni istorijski put koji će u utopijskom, nikad ostvarenom vremenu da napravi njihovo jedinstvo. On ne veruje da će tok vremena sam po sebi nešto da donese, jer ljudi takvi kakvi su mahom veruju u ono što nije. A ono što jeste ih plaši, napuštanje opsena i prividnih suprotnosti, osećanje ritma koji se ne pokorava njihovoj volji, pravi je put do vlastitog identiteta.
Vođen takvim razmišljanjima i oslonjen na saznanja do kojih je došao on je dovoljno spreman da osmisli drugo tumačenje istorije. On navodi apokrifne reči vlastelina Novaka Belocrkvića, vekovni odjek glasa naroda, koji govori despotu Stefanu da ne zida gradove, nego da jača konjičke odrede i razvija metalurgiju, što je naša najveća prednost. Srbija je od neolitske Rudne glave, rudnika iz petog milenijuma pre Hrista, kolevka metalurgije koju drugi ni do Srednjeg veka nisu mogli da dosegnu i preuzmu. Novakova ideja je bila metalurgija, jer uspon kulture se pre svega ogleda u odnosu prema preobražaju metala, a konjički odredi to treba da odbrane. To se dobro videlo i u samom Kosovskom boju koji je, uprkos vekovnim lažnim istorijama, završen srpskom pobedom. O tome pored pisanih dokumenata svedoči monumentalna tapiserija „Kosovski boj“ iz XVI veka koja se i danas nalazi u francuskom dvorcu Šenonso (Château de Chenonceau) u dolini Loare. Na njoj je prikazana pobeda srpske vojske nad turskim osvajačima.
Bitan razlog pobede srpskog oružja bila je nadmoćna metalurgija. Teška srpska konjica bila je opremljena najboljim oružjem i opremom tog vremena, a njenu zastrašujuću pojavu turski pisci upoređivali su sa železnim bregom. Jedan od njih, osmanski istoričar iz XV veka, Mehmed Nešrija, u delu „Ogledalo sveta“ (Kitab-ı Cihan-nüma) opisao je juriš srpskih konjanika. „Niko se ne može pred njima održati i zaustaviti ih. Koga god dohvate, raspale ga i prerežu nadvoje. Nikad se ne razdvajaju niti znaju šta je odstupanje. Kad u masi naiđu, valja im se sklanjati s puta.“ U bici kod Nikopolja 1396. juriš srpske oklopne konjice despota Stefana je odlučio borbu.
Čak i kada je vojska sultana Bajazita izgubila bitku kod Angore 1402. Stefanovi oklopnici nisu bili poraženi što je zadivilo Tamerlana. Ovde vidimo dva elementa o kojima Milosav govori, snagu metalurgije i silu vojnih odreda, upravo ono što je shvatio kao glavnu srpsku strategiju. Tome treba dodati da je srednjevekovna Srbija najveći proizvođač i izvoznik srebra u Evropi. Prema nekim izveštajima čak su i krovovi kuća u Novom Brdu bili pokriveni srebrom. Na toj osnovi Milosav iznosi razložnu kritiku kojoj nema mesta u zvaničnoj istoriji, a koja deluje danas potpuno trezveno. Iako se Srbija vojnički i politički oslobodila Vizantije, kolonizacija je ostala iznutra kao pogled na svet. Slično je danas i sa Evropom i Amerikom koje propadaju, ali nastavljaju da vegetiraju u srpskoj svesti.
Da bi potvrdio svoje uvide, Milosav se ne zadržava samo na opštim pogledima, već se okreće portretima ljudi koje je znao ili za koje je čuo izlažući ih sa strašću pravog antropologa. On odmereno i sadržajno analizuje njihove životne priče kao prvorazredni egzistencijalni materijal. Zbog toga nije zatvaran kao njegov otac, ali nije dozvoljena promocija njegove knjige u Parohijskom domu u Gornjoj Trešnjevici tako da se ni duhovno nije mogao vratiti kući. Razlog za tu zabranu mogle bi biti njegove reči iz pomenute knjige. „Dok su Srbi slavili svoje uspešne Srbe, Srbi su živeli u blagostanju, a otkad slavimo Jevreje i učimo Stari zavet i jevrejsku istoriju sve nama Srbima naopako ide.“
Ove reči svedoče da Božić nije poštedeo ne samo svetovnu već ni sakralnu vlast. Teolozi bi mu jamačno zamerili etnofiletizam, posebno ako su predani savremenom ekumenizmu jer za njih hrišćanstvo nije nacionalna, već internacionalna religija. Možda je njegov stav previše korenit, ali u svakom slučaju navodi na razmišljanje. Kada je knjiga objavljena 2022. godine moglo se razumeti da revnosni sveštenik Parohijskog doma nije shvatao ono što je Milosav Božić poput svog oca s unutarnjim mirom jasno sozercavao duboko zagledan u prirodu stvari. Ali posle svirepog izraelskog uništenja naroda u Gazi, Siriji, Libanu i Iranu, u brutalnom stilu komunističke internacionale, postalo je sasvim jasno da nema nama sreće sa Starim zavetom, kao što nije bilo ni sa prorokom Marksom i njegovim Najnovijim zavetom izabranog naroda proletera. Ima među jevrejskim prorocima izvesno valjanih ljudi, ali ispravne stvari u pogrešnom kontekstu su rđave, jedna tačka crnila zamrljaće bilo kakvu belinu. Milosav nas upozorava da ne uvozimo proroke, već da se okrenemo svom izvoru koji očito snažno izbija, ali uzalud dok se ne umijemo u njemu i progledamo. Dok to ne učinimo, bićemo u žrvnju između rimske i jevrejske istorije.
Dakle, Vongaru je bilo moguće da učini nemoguće jer je dolazio iz porodice Božić. Zato je naš dolazak ovde u Gornju Trešnjevicu neka vrsta hodočašća. Reč je o tome da bi trebalo da razumemo to što je uradio Vongar i nađemo tragove svog identiteta. Idimo na hodočašće na ona mesta koja će nam vratiti energiju koja je nama potrebna sada više nego ikada jer smo okruženi mrakom spolja, a još više iznutra. To je mrak rudarskih demona koji su izobličili duh Rudne Glave i pokušavaju ne da preobraze i oplemene zemlju, već da joj prekopavanjem iščupaju srce. Za rudarskim sledi mrak crnih ogledala od kojih više ne vidimo sebe. Otuda je zrak svetla što smo došli ovde da bismo se oteli, da bismo rekli da smo shvatili značaj životnog dela Vongara i da smo razumeli kakvu su nam poruku i zaveštanje Božići ostavili.
Ono prvo što ne treba zaboraviti jeste da je Sreten Božić pisao o Aboridžinima, ali to nikako nije samo priča o njima. Aboridžini su samo metafora jer osvajači postupaju isto s njima kao i s nama ne dopuštajući pravo na život, već nas daveći svilenim gajtanom navodno napredne civilizacije. I njima i nama uskraćuje se pravo na identitet i korene koji se posmatraju samo kao prošlost koju treba napustiti u ime tumaranja po maglama budućnosti. Osvajački demonizam pokušava da sve što je lepo, dobro, sve do čega se došlo tokom vremena obezvredi i poništi da bi se sve pretvorilo u pustinju. Zato je Vongar glas vapijućeg u pustinji, i nije slučajno, već simbolično umro u pustinji. I to je poruka njegovog života – umrećete u pustinji ako neko ne dođe da vas spase. Njega je spasao Aboridžin koji ga je vaskrsao tako što ga je poškropio živom vodom iz žabe. I mi ako ne nađemo žabu s čistom vodom, umrećemo od žeđi jer su skoro svi izvori, prirodni i duhovni, zagađeni. Britanci, o kojima Vongar piše u romanu „Karan“, injekcijama su ubrizgavali otrov u pomorandže i bacali ih žednim Aboridžinima da bi umirali u mukama. Nama se to isto radi na drugi način, zato smo došli ovde u Gornju Trešnjevicu da bismo se podigli malo više, da bismo shvatili zaveštanje i da bismo razumeli duh prirode i snagu čiste vode života.
Ako ne shvatimo da je voda središte života i da one ne može biti sluškinja tehnologije, naš život će biti do te mere olakšan da će se pretvoriti u smrt. Moramo zato da uvidimo dublje povezanosti, odvojimo bitno od nebitnog, sublimno od sirovog, istinito od lažnog. U tom cilju treba se ovde u Gornjoj Trešnjevici podići iznad i prisetiti se porodice Božić koja je imala proročki naboj, energiju oslobađanja, jer to je prava srpska porodica. Kao i što i samo njihovo prezime kaže, to je božja i pobunjena srpska porodica koja ne pristaje na forme ropstva ma kako bile ulepšane. Jer naša prava istorija je traganje za slobodom. Gornja Trešnjevica je slična kao Marićevića jaruga gde su se skupili neki poput nas i podigli ustanak. Možda ni oni tada nisu sebe shvatali do kraja ozbiljno, ali su krenuli, ustanak je podignut i tako je nastala sloboda. Okupljamo se da bismo se oteli obrascima ropstva koji sada pokušavaju da od Srbije naprave nekakvu Palestinu ili Gazu gde će se nastaviti istrebljenje slično onom u Prvom i Drugom ratu. Aboridžini su još pre toga pretrpeli tu strašnu sudbinu. Da bi ih istrebili, oteli su im jezike da bi od nekoliko stotina jezika, koliko se govorilo pre iskrcavanja Britanaca, ostalo samo dvadesetak koji nisu na putu izumiranja. Kada zajednici uzmu jezik ona presušuje jer je odsečena od energije koja dolazi iz njega.
Zato sada kada je sve krenulo inverzno za nas je proučavanje Vongara više od tumačenja književnosti. Njegova usamljena borba je lekovita jer se vidi kako neko ko je sam protiv svih može da nađe put izlaska. Vongar nije imao umišljaje da će mu Englezi pomoći, da su civilizacija i napredak dobro samo po sebi. Naprotiv, oni su oružje u rukama onih koji ne podnose slobodu. Civilizacija i njena desna ruka istorija ne donose slobodu. Čak bi se moglo reći da je u svim okolnostima slobodna misao bila progonjena. Vongar je to znao i zato rešenje nije tražio u civilizaciji i istoriji, jer ga tu nema, već na samom izvoru postojanja o čijoj prirodi svedoče Aboridžini. Oni nisu bili civilizovani jer nisu imali reč za rat. Zato su živeli na minimumu entropije, stvaranja nereda u svom društvenom sistemu. Kako je civilizacija maksimum entropije Vongarova ideja bila je da proučavajući kulturu Aboridžina uđe u energiju prirodnog ciklusa i da onda ta prirodna, kosmička energija radi za, a ne protiv nas. Sada vidimo da je čovek na vrhuncu civilizacije zbog entropije neminovno ušao u rat, ali ne sudar civilizacija, kao što piše Hantington, ili u opšti sukob država kao što svakodnevne gledamo. On je ušao u sukob s nevidljivom, nadmoćnom silom protiv koje ne može ništa, a to su prirodni ciklusi. Oni naravno nisu neprijatelji po sebi, ali čovek je svojom gordošću i bitnim neznanjem od njih načinio smrtne neprijatelje. On sada ratuje za naftu, a da ne zna kakva je svrha energije koja se iz nje oslobađa. Kako ne zna svrhu i pokušava da je svede samo na sredstvo, ona se neminovno okreće protiv njega. I nafta, i virusi i klima rade protiv nas. Aboridžini takav stepen neznanja sebi nikada nisu dopustili. Ako bismo poput njih ušli u energiju ciklusa, stvari bi se vratile u sklad. Na taj način bismo mogli da pretrajemo mnoge hiljade godina jer bismo napustili niže, linearne forme kulture koje u neznanju dolaze sa Zapada.
Vongar nam pomaže da se raziđemo sa svetom laži od koga dolazi samo pretnja i patnja. Mada zapadni svet širi hipnotički privlačnu predstavu o sebi, da bi naša deca piljeći u crna ogledala odlazila tamo glavom bez obzira, ne može se sakriti da je to zemlja ni živih ni mrtvih gusara s Kariba i njihovog plena investiranog u masku udobnog života. Ali to je dobar život za mašine, ne za ljude. To je svima koji su se spasli crne magije ogledala potpuno jasno dok gledaju posmrtni marš robota i veštačke inteligencije koji okupiraju svet pretvarajući ga u tehnološki konclogor. Ne možemo reći da nam Vongar nije to govorio gledajući aboridžinskim očima na mašine koje kopaju i razaraju zemlju, i nuklearne bombe koje uništavaju svaki trag života. Sve je rekao onima koji imaju uši da čuju.
Ustajući protiv istrebljenja Aboridžina Vongar je stoga stao protiv velikog zločina nad celim ovim svetom. Za to neće dobiti zasluženu slavu i hvalu, ali je energija koju je oslobodio i danas živa. Zahvaljujući tome i mi smo danas ne samo duhovno živi. Mislim na onu drevnu misao da ceo svet počiva na nekolicini pravednika bez kojih bi se urušili stubovi koji ga drže. Dok njih ima i svet je tu. Vongar je svakako jedan od njih od kojih se svako na svoj način bori u svom vidu delanja. Međutim, mi smo to potpuno zaboravili jer tehnološki poredak vodi računa samo o brojevima i statistici. Šta više, mi smo u potpunom zaboravu, ne znamo ko smo, posrćemo jer je naš igrokaz postao vetrokaz koji nas okreće kako vetar duva.
Tome pomaže masovna hipnoza crnim ogledalima gde čovek zaboravlja sebe. Još Sveti Sava nas upozorava na magiju ogledala. On u Hilandarskom tipiku piše o „čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se i otide i odmah zaboravi kakav je bio.“ Drugim rečima, pogledaju se u ogledalu, prepoznaju se, odu negde i odmah zaborave ko su. Sveti Sava nas upozorava na ogledalo jer je prozreo njegovu magiju. Danas mnoštvo zuri u ogledala i neminovno zaboravljaju ko su. Ne znaju ni da bi trebalo da znaju ko su. I kako ne znaju, onda se gube i postaju neko drugi čiji identitet je izgrađen na zaboravu. I to je izgleda naš jedini zadatak – biti sam protiv svih. Stoga je Vongar simbol našeg puta koji se ne menja ni u drugom prostoru ni u drugom vremenu. On je to uradio s pravom merom, a mi smo se zaboravljajući sebe kao narod zaleteli da oslobađamo porobljenu braću projektom Jugoslavija koji nam se olupao o glavu. Prihvatili smo lukavog i pokvarenog neprijateljskog vojnika za vladara te projektovane države i okrenuli se sami protiv sebe. To znači živeti u ogledalu i biti senka sebe samog. Kao da je jedini cilj da se udešavaju u ogledalu, da budu uvek prigodni i da u tuđim očima steknu privid svog identiteta. Ogledalo je i danas najmoćnije oružje jer kada neko nema sebe, a to je opšti slučaj, prvo što se pita je kakva mu je slika u ogledalu. Šta kaže ogledalo bitnije je pitanje od toga šta je istina. Stoga je na putu oslobođenja bitno da se vrati suverenitet sećanja tako što će se razbiti ogledalo.
Karađorđe je razbio ogledalo, iako mu je otac govorio: Sine, vidiš kako živimo sa Turcima. Trgujemo, zarađujemo, šta ti još hoćeš? I onda je Karađorđe, kao u nekoj antičkoj tragediji pogubio oca, da bi iz smrti oca, kao Zevs koji je svrgnuo oca Krona, dao život narodu. Tako su se i Indijci oslobodili osvajanja Aleksandra Makedonskog, jer su ubili svog nesposobnog vladara, zatim su primili borbu i porazili Aleksandra. To je i danas zanimljivo kada Iran, vrata dalekog istoka, Epstinovi klovnovi napadaju kao bastion slobode, koji je preuzeo ulogu čuvara vrata. Uvek će pored sve surove sile neko braniti slobodu što svedoči da je energija neuništiva i da bez odbrane slobode nema života. Prividno je život srećnog roba nešto manje bolno i jednostavnije. Ali problem je u tome što u udobnom životu sužnja nema energije, jer u krajnjem smislu energija i sloboda su sinonimi. Kada nema slobode, nema ni energije. Otuda tako žestoki ratovi za naftu i resurse jer nema slobode i onda se mora otimati energija spoljašnjeg sveta da bi se to nadomeštalo. Vongaru je svakako bila jasna razlika carstva zemaljskog i carstva nebeskog, uostalom to razlikovanje je bitan deo srpske kulture, i on je načinio svoj izbor. I pokazao da je svaka nevolja kada se ne odstupi od sebe vodi u pobedu.
Na tom tragu on govori o tajni preobražaja koju su znali Aboridžini. Oni su ciklusima novog rađanja oslobađali svoje pravo biće. Njihova kultura je usmerena samo ka jednom – tajni stvaranja. Sve njihove priče u različitim oblicima govore samo o tome. Njima je u središtu pažnje, kako čitamo u Vongarovim Aboridžinskim mitovima, svedočenje o stvaranju, čistoj svesti o tome, o energiji, kretanju, osećanjima koja proizilaze iz sećanja. Sve to čini jednosušno jedinstvo koje je zapravo pravo stvaranje. Bez tog jedinstva postojanje je ili beživotni skelet ili haos. Zadatak čoveka je da uskladi ta dva vida postojanja u jedno stvaranje koje dolazi kroz čoveka, a ne izvan njega. Tako svest postaje energija, a energija stvaranje.
Nama je veliko zlo skriveno iza maski civilizacije otelo i rasparčalo misao jedinstva. Iako Crnjanski govori smrti nema, samo seobe, mi smo svedeni na imaginarno ništa, ono pre rođenja i ono posle smrti. Bez imanentnog stvaranja, neprekidnog preobražaja, ritma energije, mi i ne znamo šta radimo, ništa nas ne nosi, jer između dva ništa ne može biti istine i smisla. U Aboridžina, to nam govori Vongar, postoji tajna preobražaja životnih formi čime se može ovladati u graničnim stanjima svesti. Ali mi smo žrtve evropskog prosvetiteljstva XVIII veka u kome je racionalizmom život iskidan na delove i raspet u istoriji za koju ne znamo otkuda i kuda ide. Zato nismo u stanju da vidimo smisao jednostavne prirodne činjenice rađanja i preporađanja i metamorfoze što to nam Vongar pripoveda nadajući se da će neko shvatiti. Ali ideološki lobi se ne osvrće dok uvozi i širi ideje Zapada i pokušava da sistemom obrazovanja ubedi decu da je tehnologija isto što i znanje. Sve je to indoktrinacija, gotove formule, a znanje je nešto drugo jer ako se ne postavljaju pitanja, imamo samo odgovore koji okupiraju izolovanu, atomizovanu svest. Tako se život pretvara u nekakvu sliku u ogledalu i na taj način nestaje, jer svet ne može da opstane ako se pretvori u sliku kojom upravlja drski bezobzirni kapital koji ne želi nešto određeno, već samo robovanje do poništenja u ničemu. Jedino što ostaje je da shvatimo da budemo li robovi ogledala bićemo prikovani i nigde nećemo stići ma šta nam se bude pričinjavalo. Ogledalo je najmoćnije oružje jer u ogledanju ljudi traže odgovore, a ne u živoj energiji sećanja. Prvo što pomisle nije moralna vrednost učinjenog, već kako ono izgleda u ogledalu. Oni tako postaju površni, gube dubinu postojanja i manje više postaju prikaze koje se u odsustvu moralne dimenzije pretvaraju u demone. I o tome na svoj način govori Vongar. Drugim rečima, ako kao Aboridžini ne ulaze u živi svet, ljudi će neminovno, s tankim izgovorima, postati deo demonskog sveta koji će lancem preslikavanja pokretati tokove uništenja. Demoni se zapravo rađaju iz površnosti života svedenog na ogledalo.
Na toj osnovi sprema se tehnološka zamena stanovništva migrantima i robotima. Manji problem je etnički – divlja horda koja je indukovana da traži bolji život u drugim zemljama, a veći je veštački roboti i njihova pragmatičnost napravljena isključivo da rešava površne probleme. Roboti su migranti kapitala jer posle svega nismo dovoljno dobri za one koji pred nas postavljaju nove istorijske uslove. Kapital neumorno pravi nove revolucije da time održava svoju moć. Naše je da to shvatimo, odupremo se i prođemo između. Na tom putu važno je da pre svega sebe ne zamenimo, da se ne zbunimo i ne prodamo sebe za sliku, da ne idemo putem postistine i da se ne predajemo onima koji nas najviše lažu. Na nama je da shvatimo aboridžinsko iskustvo i da ne dopustimo da budemo zamenjeni. Zamena je moguća samo ako se zbunimo i zamenimo sebe za svoju sliku i tako kao Juda budzašto prodamo svoj život i izdamo svoj svet.
Mahatma Gandi je pokazao kako se spasava svet jer je bez ispaljenog metka pobedio britansku imperiju zla, koja je cinično zabranila narodu da uzima so iz okeana pored koga živi. Uprkos zabrani on je uzeo zrno soli što je napravilo lančanu reakciju pobune. Bilo je to dovoljno, a slično tome Vongar je u svojoj borbi protiv rasprodaje života omogućio da shvatimo da je zrno, makar i najmanji oblik postojanja, jednako kao celi svet. On u pripovedanju napušta antropocentričnu viziju života, ulazi u svest mrava i piše ceo roman „Gabo Đara“ o istoimenom mravu i njegovom pogledu na život. On je tako ušao unutra u sam život. Njegova poruka je da je u nekom višem smislu ambijenta života so isto što i okean, a mrav isto što i čovek. To je prava borba za smisao. Treba da shvatimo da je malo jednako velikom i da stanemo iza zrna i mrava i pustimo da ovaj identitet deluje svojom snagom. Ako to uočimo, nećemo se kockati s životom i nećemo stavljati život kao ulog za sliku.
Mi smo svojim posebnim mesto izvora Vongarove misli pozvani da shvatimo da smo kroz Aboridžine zapravo opisani mi. Vongar piše o Aboridžinima, ali govori o nama, ide s nama, gazi našim tragovima koji su i njegovi. Iako je u trenutku slabosti na filmu „A Double Life“ Džona Mandelberga rekao da je australijski pisac, njegovo delo ne bi moglo da se ostvari unutar australijske kulture same po sebi. Ono ne bi bilo moguće bez srpske kulture koja se kao energija uliva u njegove rečenice jer srpska kultura pre svega počiva na ideji slobode. S druge strane, Engleska je „Terra Australis“ napravila kao ogroman zatvor sa koga zatočenici ne mogu da pobegnu. Taj veliki projekat bio je moguć jer je Engleska zapravo samu civilizaciju, ceo ovaj svet, zamislila kao kažnjeničku koloniju kojom oni upravljaju. Ideja je došla od filozofa Džeremi Bentama koji suštinski sledi ideju Nove Atlantide Frensisa Bekona gde Bensalem, utopijsko ostrvo u čijem središtu je Solomonov hram nauke, upravlja celim svetom kontrolišući vremenske prilike, biljni i životinjski svet, medicinu… Bentam je analogno osmislio svoju novu Atlantidu kao džinovsku zgradu zatvora, hram neslobode koji je nazvao Panoptikon. To je kula okružena prstenom zgrada s velikim simetričnim staklenim zidovima kroz koje čuvari nadgledaju osuđenike, ludake, bolesnike, radnike ili učenike u ćelijama.
Ovaj savršeni prozirni zatvor Bentam je skicirao 1787. godine samo 17 godina otkada je Džems Kuk otkrio Australiju. Očito je da su to dva blisko povezana događaja. Pogled stražara zarobljava i vlada bolje nego zidovi i rešetke jer zatvorenici znaju da su stalno pod nadzorom. Vidljivi su bez prestanka i nemaju gde da se sakriju, a blesak kontra svetla u stražarevim očima ih pretvara u senke. Taj ropski sistem su posle razradili engleski pisci poput Orvela ili Hakslija, ali i današnji anglosaksonski tehnolozi u korporacijama poput Palantira, Randa, Tesle ili Antropika koji su okupirali zatvorenike ne samo spolja već i iznutra. Ove korporacije su suštinski napredak civilizacije Panoptikona jer su usavršeni čuvari logora, a njihov glavni cilj da sve što je unutra postane spolja. Kada se to dogodi, zlo koje živi od površnosti počinje da vlada. Koncept je danas toliko uspešno razrađen da stražar skoro nije ni potreban jer zatvorenik pomoću sistema crnih ogledala i univerzalne vidljivosti nadgleda sam sebe iznoseći ceo svoj život, misli, reči i dela pred oči rigorozne kaznene moći koja nema drugi cilj do podređivanja i gutanja energije slobode. Ali treba primetiti da ni čuvari nisu pošteđeni jer oni koji nadgledaju po svom položaju ne pripadaju ljudskom svetu, ni donjem svetu tela, ni gornjem duhova. Za njih ne važi ni ljudski ni božanski zakon, njima je ostala samo tehnologija u kojoj ne mogu da pronađu sebe izvan svoje uloge. Oni su pogubljeni više nego zatvorenici u Panoptikonu koji imaju slobodu kao nedostižni cilj dok čuvari ni to nemaju. Vrte se u krugu gde ne mogu da spoje kraj s početkom i zato neminovno propadaju u puku tehnologiju koju u očajanju besmisla pokušavaju da obogotvore.
Zato kada se danas s puno patosa priča o zapadnim vrednostima, njihov koren je pre svega u Panoptikonu na koga se mora pristati da bi se živelo ne samo u Australiji. Izvanredno je čudo kako se Vongar nije razočarao i moralno slomio u toj kažnjeničkoj koloniji i izgubio pojam slobode što je prvi korak ka komfornom životu. I još više, nije se strmoglavio ni sam u sebe odmeravajući koliko se njegovo ponašanje uklapa u ono što rade svi u toj velikoj kažnjeničkoj koloniji. Njegov veliki podvig je što se nije ogledao sa senkama i što je razbio to ogledalo. On je to mogao jer je taj zatvor već video u konclogorima Drugog svetskog rata koji su Vatikan, Englezi, Nemci i Hrvati napravili za nadgledanje i istrebljenje Srba koji su remetili njihovu istoriju. Vongarova istina zato je gotovo religija jer je svojim rečima i delima podneo žrtvu za sve nas. Pokazao je da srpski duh neuništivo lebdi ponad Trešnjevičke kotline i celog ovog sveta, kao što je duh Božji lebdeo nad vodama odakle je sve nastalo i da se ne treba osvrtati na stakla i ogledala. Postojanje pripada onima koji su izvan laži i privida i imaju volje, energije i svesti o ciklusima, i to je rodno mesto Vongara, duh snova, koji je preživeo smrt u pustinji. Na tom tragu možemo u isti mah sledeći i napuštajući cikluse kroz svest o njihovoj prirodi da se izbavimo zabluda i stranputica. Govorimo ovo jer je pitagorejac Alkmeon iz Krotona uočio da ljudi propadaju jer ne mogu da povežu početak s krajem. A Gete tu misao sledi svojim simetričnim uvidom da je najsrećniji onaj koji može da kraj svog života spoji s početkom. U oba slučaja reč je o ciklusima kao smislu života i stoga ovde kraj Vongarovog života pokušavamo da spojimo s izvorima odakle je počeo njegov životni i duhovni put.
I to je ono što sam hteo da ovde kažem i neka o tome bude toliko rečeno. Kada ste se već popeli ovako visoko i daleko od glavnih puteva, znači da ste spremni da to čujete. Treba se buditi, od nečega početi, a taj početak za nas sada može da bude Vongar. Čovek je oduvek okružen morem zaborava koje se povremeno pretvara u potop. Zato je važna svaka oštra hrid sećanja, ma koliko izgledala izgubljena u moru, jer se na nju može pristati kao na Ararat i sačekati da se potop povuče. Upravo je takva stena Vongar koji je odsanjao istinu na koju možemo da se oslonimo jer se diže u snovima gde Panoptikon ne dopire. Izgleda da postoji samo jedna delotvorna medicina ovog sveta, a to je san. Hvala stoga braći Božić, hvala njihovom ocu kao velikoj odbrani ovog naroda spram svih pojavnih oblicika imperijalnog Panoptikona. Srpska duhovni „axis mundi“ (lat: ,,osa sveta“) je potkopan zaboravom i treba da ga ponovo dižemo, po zna koji put, što nije lako, ali kada se toga prihvatimo, nismo više u nigdini. Da bi se Duh ponovo spustio u Gornju Trešnjevicu, savladajmo malodušnost, potištenost, pogubljenost, neznanje. Hvala porodici Petrović koja nas je u svojoj kući ovde ugostila. Imali smo priliku da koliko-toliko, makar za zrno soli i korak mrava, izađemo ka nepobedivom Suncu, da se ne vrtimo u staklenim tvrđavama, već da pokušamo da vidimo svet svojim očima uprkos svemu što pretvara ljude u senke.
AUTOR: PROF. DR ALEKSANDAR PETROVIĆ – profesor Kulturne antropologije Univerziteta u Beogradu
Pročitajte i ovaj tekst:
Pročitajte i ovaj tekst:
Pročitajte i ovaj tekst:
