Deda Andra na Staroj planini bez nogu i zamora kosi, cepa drva i deli životne lekcije

Zarija Tošić ili deda Andra živi sa suprugom baka Rajnom u selu Dandžalovica na 1.400 metara nadmorske visine na Staroj planini, i ovo bi mogla biti slična priča o poslednjem stanovniku sela, ali to nije jer on uprkos tome što nema dve noge, kosi, cepa drva, vozi kvad, štaviše  i nama putnicima namernicima kuva odličnu kafu.

Uprkos hendikepu koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, deda Andra se blagotvorno igra rečima kako treba razvijati izdržljivost u nepopustljivoj prirodi, da je život lep i kada nosimo teško breme, koliko se nikada ne smemo razarati i gaziti teškim mislima, da se može biti celovit i onda kada si u kolicima.

– Samo napred i ne podaj se. Čovek kad hoće nešto sve može. Siđem sa kolica, krećem se na rukama, namestim se i kažem “ajde Bože pomogni” pa krenem u poslove, da cepam drva, da kosim, da radim baštu.

Celu livadu ja ovako pokosim. Ma meni je dovoljna ova lepota gde živim, ovaj vazduh, planinski potoci, bistra voda, lekovito bilje – objašnjava deda Andra za Princip magazin i dodaje da mu teško pada što nema više ljudi na Staroj planini:

– Vidite koja je ovde lepota, a opet je pusto i prazno. Mladi samo grad, pa grad, a tamo je lepo samo ako imaš gde da živiš, ako imaš dobar posao. Nije dobar grad za decu, nema ni ko da pričuva, grad ga vaspitava, a ne porodica. Može lepo i na selu da se živi, ali mora čovek da bude vredan i uporan. Rajna i ja sada nemamo stoke, stari smo, ali smo pre imali bikove, krave, telad, ma imali smo sve.

Radio je i u firmi, i na polju, i decu obezbedio da žive lepo u Knjaževcu, ali ga je taj naporan rad toliko koštao da je izgubio obe noge. Uvek je imao problema sa cirkulacijom i retko je odmarao, iako ga je doktor savetovao drugačije. Tako je izgubio obe noge pre 16 godina.

– Čuvaj zdravlje dok ga imaš. Radiš, pa odmoriš, pa lepo jedeš, pa opet odmoriš i samo tako. Već teško bolestan umeo sam da nakupim 1.000 kubika drva. Noge bole, ja vučem sa volovima. Doktor je rekao da sam na vreme otišao kod njega, spasio bih se, ovako ništa. Da sam imao kameru da snimaš šta ja radim sa obe ruke bi se krstili. Na ruke vučem, vučem, dovatim za zapregu da ga zakačim ali evo do čega sam došao. Od rad ide, bez rad nema ništa, ali umereno, pa se radi danas i sutra i prekosutra – ističe deda Andra.

Sa osamdeset leta i šest razreda osnovne škole, ima bistrinu uma i shvata život na retko viđen način. Dok vozi i upravlja kolicima, ukoliko se i može napisati vozi, jer je ispod točkova, trava, blato i kamen, deda Andra zbija šale da mu je gust saobraćaj i da mora polako da ide. Kad je nezgodno siđe sa kolica, na rukama, pa ih pregura gde treba, a iz tog razloga ruke često pere. Kako kaže, dobro ga služe, mora da ih čuva. Nije naivno živeti tako, pogovoto kada ste poslednji stanovnik sela, zato ga i pitamo da li se boji?

– Ne plašim se vukova, imam keru i kada se ulaje, ja imam pušku, izađem opalim neki metak i rasteram divljinu. Više se plašim nekih drugih stvari, ma mislim nije da se plašim nego mi je tužno to što nema ljudi.

Nekada je bilo i 300 đaka u selu, a sad nikog. Nemaš sa kime ni popiti kafu, ni prozboriti, podeliti duvan koji gajim, ma ništa – kazao je deda Andra.

U njegovom ratobornom duhu optimistično i predviđa da tako neće uvek biti. Vremena se menjaju, kako kaže, i kao što sada ljudi beže iz sela u grad, doći će dan kada će bežati iz grada u selo.

– Kao što su ljudi željni domaće hrane, pića, mirisa kuhinje, kuvanja, zimnice, vatre, razgovora, tako su i naše planine, potoci, reke, jezera, njive, livade željne ljudi – poručuje za kraj razgovora deda Andra za Princip magazin.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ