Imre Szabó fotograf koji je napravio čuvene fotografije ratišta koje su obišle svet

Fotografije Imreta Szabóa oduvek su budile emocije, one fine i tanane, u tmurnim vremenima upozoravale, uzdrmavale i obilazile svet i nikada nisu bile one lake, do kojih se dolazi samo pritiskom na dugme, uvek je tu bilo nešto više i uzvišenije, uvek je tu bilo srce i glava.

Fotoreporter i fotograf rođen na salašu u Mokrinu 1956. godine, već u osnovnoj školi se zainteresovao za umetnost posmatranja. Vrlo brzo je njegova fotografija našla put do domaćih „Politika“, „Nin“, „Intervju“, „Danas“, „Blic News“, ali i svetskih medija, „Štern“, „Špigl“, „Tajm“, „Mond“, „Herald Tribjun“ i mnogih drugih. Brojne fotografije svedoče njegovo umeće, ipak one koje su nastale tokom rata, bile su možda i najzapaženije.

– Na početku karijere možda sam i maštao o tome da će me, ako postanem dovoljno dobar reporter, možda redakcija poslati na ratište. Nadao sam se Libanu, a nisam ni primetio kada je rat došao na moja vrata. Ne smatram sebe ratnim fotoreporterom, samo sam odlazio na takve zadatke i stekao tu izuzetno iskustvo. Dugo nisam želeo da pokazujem fotografije iz tog perioda, osim dve koje se i nalaze na mom sajtu. Sve do radionice o kriznim fotografijama koja je održana u Sarajevu pre nekoliko godina. Specijalno za tu prezentaciju, preturio sam svoj materijal, što je za mene u datom momentu bilo neprijatno i strašno. Neke fotografije neću nikada ni objaviti – započinje razgovor fotoreporter Imre Szabó za “Princip magazin”.

Zamišljeno i smireno govori, da nije suština fotografije imati izmasakriranog čoveka ili nešto šta se dešava na drugoj strani ratišta, nego da je uvek bilo neophodno nešto više.

– Jeste i to ne samo moja, nego i mojih kolega uloga da ukazujemo na sve te stvari, kako bi neko pomogao ili preduzeo nešto ili u najboljem slučaju kako se takva ratna zverstva ne bi ponavljala u budućnosti – govori Szabó.

Tri puta su mu prislanjali cev oružja na glavu, ali ni to ga nije pokolebalo da odustane. U vihoru rata u Bosni i Hercegovini, ali i na Kosovu i Metohiji napravio je fotografije koje su obišle svet.

– Sedi u ćošku Vojislav Šešelj „Dobar dan“, „Dobar dan“. Predstavim se, a on meni kaže „Znam ja ko si ti. Pitam ga da li mogu da ga slikam, on pristane. Podignem aparat i on kaže „Stani“. Tada sam bio veoma ljut na sebe što nisam okinuo, jer sam mislio da se predomislio. U tom on povika „Brate Nikola daj mi šubaru“ i opet ja dižem aparat, u tom ti opet on „Stani“. Tada sam već bio očajan što nisam slikao, a on viče nekom drugom „Pajo daj automat“. Tako je i nastala ta čuvena fotografija – rekao je fotograf.

Snašao se i na suptilan način odbio da fotografiše Željka Ražnatovića Arkana, jer mu je drugi reporter ispričao šta i kako rade on i njegovi „Tigrovi“ na ratištu.

– U osnovi cilj i nije bio baš odbrana nego pljačka i ja sam nekako mislio da ne treba da učestvujem u tome. Stalno sam ga izbegavao. On je meni ponudio da idemo u mesto Dalj i onda sam se ja dosetio i rekao „Arkane to je noć moraćemo da slikamo blicem, otkrićemo položaj“ i on kaže „Da, da stvarno“ i tako se otkaže snimanje – govori Szabó i dodaje da i kada mu je život bio ugrožen, verovatno zahvaljujući adrenalinu nije osećao strah:

– Strah dođe posle. Imao sam čak i situaciju, ali tek nakon snimanja, da nisam mogao da promenim brzinu i pritisnem kvačilo koliko mi je noga odskakivala u kolima.

Prva fotografija koja je dobila naslovnu stranu bila je „Kuća na prodaju“ na Kosovu i Metohiji. Sa tom je fotografijom, kako kaže, napravio ime.

– Smatram da dobro poznajem prilike na Kosovu i Metohiji i želim da kažem da je tamo  hiperprodukcija porodica sa namerom ili iz neznanja, kako bi se brojčano stanje jedne populacije drastično povećalo. Sa druge strane imate srpsko stanovništvo ugnjetavano sitnim smicalicama. Na primer, namerno vam puste kravu u baštu koja napravi štetu, kako vi ne biste imali kasnije šta da jedete – objašnjava on.

Posebno je čuvena fotografija pretećeg prsta nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića i objašnjava da je ona često korištena u literaturi, kao trenutak kada je on izgovorio „Ovaj narod ne sme niko da bije“.

Međutim kako objašnjava fotograf, ona je snimljena dve nedelje ranije pre tog govora i nije ni danas siguran da li je taj njegov prst pretio ili ukazivao.

– To su svakako bila potpuno druga vremena. Tada je reporter imao potpunu slobodu kakvu će fotografiju da napravi ili pak samo kad čuje da Milošević ide na Kosovo i Metohiju, sedne u automobil i sjuri se dole. To sve danas je nezmislivo – objašnjava on.

Nikada pancir nije nosio na snimanju, iako je bilo i raznih situacija izazvanih ljudskom glupošću koje su ugrožavale živote.

– Sećam se kada je pijani vojnik pokušavao da pogodi Izvršno veće iz ose ili zolje pa nije uspeo ili kada su iz topa od tenka pokušavali da pogode stub od zgrade u kojoj su živeli ljudi u Sarajevu – govori fotograf.

Kroz šalu dodaje da je prvi put shvatio da možda nije normalan u Vukovaru, kada su ga smestili u vinariju da prespava.

– U toku noći sam u jednom trenutku čuo „cangr, cangr“ zvuk od granate. Logično bi bilo da ustanem  da nađem granatu i da je bacim od sebe, međutim ne. Ja sam pomislio sada je kasno bilo šta da uradim i samo nastavio da spavam. Vojnik me je probudio ujutro da se pomerim i kada sam ga pitao šta traži, on je rekao „Ma noćas me je žuljala granata, pa sam je gurnuo  tu negde“. Tek tada sam shvatio šta se dešavalo – govori Szabó.

Od 1995. godine njegov objektiv se primirio, radi kao slobodan umetnik i bavi se primenjenom fotografijom. Ima zvanje Majstor fotografije i kako kaže, osuđen je na fotografiju. Danas u digitalno vreme mnogo više fotografiše. Nekada se štedeo film, a sada su prsti brzi na okidaču kao u vestern filmovima.

– Inspriše me sve, ja kroz objektiv uvek tražim i nađem život –  objašnjava proslavljeni fotograf Szabó.

Autor: Lena Sladojević