I kad pomislimo da smo sve doživeli, vidimo nešto potpuno novo i šokantno – sedmoro Mikuša, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, ostalo je na ulici, odnosno naselili su se u staru kamp prikolicu. Da stvar bude još gora, otac je prošle godine imao tešku saobraćajnu nesreću od koje se i dalje oporavlja. Nažalost, ne može više da obavlja posao koji je imao, a skromna invalidska penzija nije dovoljna za život tolike porodice, kamoli za rešavanje stambenog pitanja!
No, da krenemo redom. Porodica Mikuš živi u Progaru (opština Surčin), a čine je Zoran, Dragica, Nemanja (18), Jasmina (14), Marijana (7), Milena (7) i Andreja (5). Nije reč o „klasičnoj“ porodici koja se nalazi u stanju socijalne potrebe, već o ljudima koje je bukvalno život doveo do situacije u kojoj su sada.
„Sklupčamo se u dva kreveta u prikolici kao sardine, ali ume da bude hladno. Kad neko hrče, ne možemo da zaspimo, a Jasmina nam uvek stavlja noge u facu“, požalile su se simpatične i druželjubive bliznakinje, dodavši da se najviše boje buba sa deset nogu.
Zbog narušenih porodičnih odnosa, nakon godina strepnje i nemalih problema, ostali su bez kuće koju poseduju Zoranovi roditelji. Završili su tako prvi put još pre nekoliko godina u kamp prikolici koju su natkrili najlonima i tako dobili još malo prostora. Zahvaljujući dobrim ljudima, jedno vreme su bili u kući zarad održavanja, ali je ona prodata. Niko više nije hteo da ih primi toliko, pa su se pre pola godine vratili u svoju prikolicu, jedinu kućicu koju imaju.
„Na početku nas je uhvatio onaj potop, pa je bilo baš mučno. Sad kad je leto, mnogo je lakše. Najteže mi pada što nemamo kupatilo, već moramo koristiti improvizovano u dvorištu. Vodu grejemo u balonima na suncu. Prijatelji s kojima se družim većinom i ne znaju gde živim“, uključila se i Jasmina.
Dvorištance je sređeno cakum-pakum, vidi se da se o svemu marljivo staraju. Tu su voćke, omanja bašta i plastenik, prostor za dečiju igru, hladovina… Bukvalno da uživa čovek, samo još fali ta kuća. I ne sumnjamo da bi ovi vredni ljudi uspeli da je izgrade u nekom trenutku. Čak su i kredit digli za plac, na koji im danas odlazi više od pola penzije (31.700 dinara). Ali…
„Vraćao sam se sa posla, ali se auto pokvario i bio sam prinuđen da stanem u zaustavnoj traci na autoputu. Nažalost, nisam se na vreme sklonio i na mene je naleteo drugi auto, a od siline udarca izleteo sam iz svojih kola. Video sam nečije cipele da mi prilaze i začuo: ‘Jesi li dobro?’ Na to sam samo odgovorio: ‘Gde mene nađe s petoro dece?!’ i tu mi je pala klapna. Onesvestio sam se i više se ničega ne sećam“, ispričao je domaćin Zoran.
Leđa su pukla, rebra su napukla i bilo je raznih drugih preloma, plućno krilo je povređeno i nije mogao više samostalno da diše, imao je unutrašnje krvarenje… Završio je na reanimaciji i brojnim operacijama!
„Ja to sad volim da kažem onako pomalo u šali da je ‘Pera gore’ rekao: ‘Bato, nisi ti još za ovde. Imaš razlog, vrati se nazad!’ Doživeo sam to kao novu šansu i, zapravo, drugi rođendan. Vratio sam se svojoj porodici. Doduše, tek posle par meseci. Usledili su dug oporavak, terapije, vežbe… U početku nisam ni mogao sam da se krećem. Više od bolova me boli što sad ne mogu da pomognem koliko bi trebalo. Ja hoću, ali ne mogu“, nastavio je ovaj nekadašnji dobrovoljac za vreme bombardovanja, iako je mogao lako biti u drugoj zemlji čije državljanstvo poseduje.
Kako su sve to doživeli i proživeli ostali članovi porodice, izlišno je i pričati, čućete ih u videu koji će biti uskoro objavljen. Napomenućemo samo da je supruga Dragica ubrzo ostala bez posla – bojali su se, kako kaže, da će otići na dugo bolovanje zbog supruga. Najstariji sin Nemanja, iako ima svega 18 godina, počeo je da radi na očevoj poziciji kao fizički radnik da bi bar nekako mogli da preguraju.
„Zbog porodice i cele situacije sam sva svoja interesovanja i hobije stavio sa strane, da budu na ‘stendbaju’. Prosto, dok ne vidim da imam ponovo vremena za sebe. Posle posla, bavim se košenjem i održavanjem zelenih površina“, rekao je ovaj momak koji je veliki ljubitelj muzike, crtanja, video-montaže i mnogo toga još i s kojim je prava milina pričati jer zvuči zrelije nego mnogi odrasli ljudi.
Moglo bi se još dosta pisati o Mikušima. S njima smo imali i nikad duže intervjue od svih dosadašnjih porodica za koje smo pokretali akcije pomoći. Ipak, iskoristićemo samo još priliku da vas pozovemo da im zajedničkim snagama pomognemo. Želimo da napokon budu spokojni i da uvek osećaju ono što su najmlađe devojčice odgovorile kada smo ih pitali šta su osetile kada smo se najavili da ćemo doći:
„Srećaaaaaaaa!“
Reč je o porodici koja će sigurno znati da brine o dobijenoj kući i koja će, Bože zdravlja, biti u prilici sutra da pomaže drugima. Zaslužili su da im olakšamo ove teške trenutke i da zimu ne dočekaju u kamp prikolici.
Uključite se zato u novu akciju Humanitarne organizacije Srbi za Srbe!
Svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice.
Svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice.
Svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice.
Svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice.
Svi donatori ostvaruju pravo na poreske olakšice.
