Novi film reditelja Gorana Radovanovića “Bauk” sinoć je otvorio filmsku manifestaciju Dunav film fest u Smederevu, dok je svetska premijera bila u Moskvi u glavnom takmičarskom programu 46. Međunarodnog filmskog festivala. Radovanović je rekao za Princip magazin da je na ideju da snimi film čija se radnja dešava tokom NATO bombardovanja, došao na osnovu ličnih iskustava. Antiratna drama govori o viđenju rata sa tačke gledišta dečaka Save, a Radovanoviću je pišući scenario bilo prikladno da iskoristi kao uvod Geteovu pesmu “Bauk”. Beogradska premijera je zakazana za 3. oktobar ove godine.

FOTO: Promo Radoš Đurić

Zbog čega je izbor prikazivanja pao baš na festivale u Vrnjačkoj Banji i u Smederevu?

-Svoju prvu filmsku nagradu osvojio sam u Vrnjačkoj Banji za film “Oktoberfest” davne 1987. godine. Potom sam dobio na istom festivalu i Grand Prix za film “Enklava” tako da je za mene bio logičan izbor da srpska premijera mog najnovijeg filma bude održana na ovom festival. Dunav film fest je inovativan, dinamičan i moderan festival o kome sam čuo sve najbolje. Posle ovih festivala sledi bioskopska distribucija početkom oktobra.

FOTO: Promo Radoš Đurić

Koliko će ovaj film možda dati i odgovore na neke stvari koje nismo znali o bombardovanju naše zemlje 1999. godine?

-U nekom spoznajno-informativnom filmu neće biti novih momenata.

Ali duh vremena naše najveće nacionalne tragedije s kraja XX veka biće zanavek zabeležen i to putem čistog poetskog izraza. Govorićemo o našoj traumi bez roptanja ali sa ponosom: putem ljubavi i lepote.

Radili ste na scenariju dve godine i imali 19 verzija teksta. Koliko je priča lična a jednim delom i autobiografska?

-Ovog puta proces pisanja odista je bio dug. Preciznost pisanja teksta nastajala je uporedom sa traženjem lokacija. Konačnu verziju scenarija oblikovala je čista poetska slika. Dogodilo se da su naš najveći scenograf Vladislav Lašić i veliki ruski direktor fotografije Vladislav Opeljanc (Mihalkov, Serebrenikov) uticali i na konačnu verziju scenarija. Ja uvek inspiraciju tražim u bolnim ali lepim slikama sećanja na taj period. Autobiografska pozicija prikrivena je u scenariju brigom za život bližnjih i to u ponekom scenografskom detalju, rečenici dijaloga, lokaciji, telefonskoj poruci i, generalno, u doživljaju vremena.

Koliko će ova antiratna drama pokrenuti neka pitanja koja su već dve i po decenije “ispod tepiha”?

-Ne znam, ne mogu to da predvidim. Meni je važno da sam ja kao umetnik zabeležio na platnu jednu od najvećih tragedija i trauma u novijoj istoriji našeg naroda. S obzirom na to da sam i svedok, moj umetnički postupak imaće dodatni kredibilitet u smislu svedočenja “iz prve ruke”. Takvo umetničko delo, naročito ako je značajno i na estetskom planu, može da bude ozbiljan istorijski izvor za buduće generacije.

FOTO: Promo

Mi moramo da svedočimo i interpretiramo istorijske događaje jer ako ih mi ne svedočimo i ne interpretiramo, bićemo prinuđeni da se o njima obaveštavamo iz stranih izvora i tumačenja.

Da li je i Vama i glumcima bilo teško da se tokom snimanja prisetite svih strahota koje smo kao narod u Srbiji preživljavali?

-Stvaranje filma je poprilično autonoman čin zatvoren u jedan sistem koji je prilično imun na spoljni svet. Reakcije te vrste postojale su više tokom čitanja scenarija. Naravno da smo se svi prisećali svog sopstvenog doživljaja bombardovanja koji je ostao duboko pohranjen u nama. Moguće da je taj doživljaj delovao kao neka podsvesna motorika koja je ponekad kao bujica nekontrolisano izlazila na površinu! Ali, kažem, tokom samog snimanja nismo pričali o tome.

Glavnog junaka dečaka Savu igra Jakša Prpić. Kako se snašao na snimanju?

-Reč je o izuzetno osećajnom i nadarenom dečaku. Blagosloven sam da sam ga upoznao i da je igrao u filmu. Njegova majka Anđelka puno je pomogla da se dečak oseća komforno na snimanju. Ona je bila i njemu i nama velika podrška.

FOTO: Promo Radoš Đurić

U filmu se pojavljuje i Davor Janjić kome je ovo bila poslednja uloga koju je snimio…

-Na žalost, tako je. Poslednji put sam ga video u postprodukciji filma u sinhronizaciji: mesec dana pre njegovog kraja. Velika tuga i velika bol. Njegova poslednja rečenica koju je izgovorio u filmu bila je upućena Vojinu Ćetkoviću i glasi: “Pope, ti ispovedaj a ja ću da se molim”. Ostalo je da se mi molimo za pokoj njegove duše…

Da li će svojom ulogom u filmu iznenaditi gledaoce Miloš Biković?

-Mislim da hoće. Pre svega retke su uloge na filmu bez teksta, a ova uloga je takva. Dalje, koliko ja znam, ovo je jedina uloga u srpskom filmu gde Miloš koristi samo svoje lice i pogled kao poetsko-dramsku glumačku formulu.

FOTO: Promo Radoš Đurić

Smatrate li da ste ovim filmom uspeli da otkrijete i sačuvate jedno viđenje bombardovanja naše zemlje za večnost?

-Ne znam. To će reći buduće generacije kada nas više ne bude. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da smo napravili unikatan antiratni film koji počiva na lepoti vizuelnog izraza, sa vrlo malo dijaloga. I to na fonu najveće tragedije srpskog naroda posle Drugog svetskog rata.

Šta su vas pitali oni koji su bili u prilici da pogledaju film?

-Sa filmom sam bio samo bio na velikom filmskom festival u Moskvi gde je posle projekcije sve bilo potresno. Film je počeo da obilazi svet ali bez mene: Montevideo, Panama, Lisabon, a pozvan je u Sao Paolo, Trento, Luku, Atinu, Sofiju…

Na nedavno završenom festivalu Avanca FF u Portugalu film je dobio pet nagrada: najbolja muška uloga Jakša Prpić, najbolja ženska uloga Anđelija Filipović, najbolja fotograija Vladislav Opeljanc, specialno priznanje za režiju i zvuk…

Vs0k9kpTURBXy9lNWJjYTVlN2JiMGYzZmJjMDY0MDNmNTdlZWIzNjMzNy5qcGeRkwLNAcIA3gACoTAFoTEC

FOTO: Promo Radoš Ružić

Uvek se kroz filmove bavite temama i datumima od kolektivnog značaja – 5. oktobar 2000. (“Hitna pomoć”), 17. mart 2004. (“Enklava”) i sada 24. mart 1999. (“Bauk”). Koji je sledeći projekat?

-Film o najvećem našem slikaru druge polovine 20. veka, Petru Lubardi pod naslovom “Lubarda, gavran ti na kuću pao” sa Anicom Dobrom, Vojinom Ćetkovićem i Vajom Dujović.

AUTOR: DAFINA DOSTANIĆ