Pametni telefoni, tableti i računari postali su sastavni deo detinjstva, ali sve veći broj naučnih istraživanja upozorava da prekomerna upotreba ekrana može ostaviti ozbiljne posledice na razvoj dečjeg mozga. Profesor razvoja dece i adolescenata Majkl C. Nagel i psiholog dr Rejčel Šarman smatraju da deca koja odrastaju uz previše vremena pred ekranima mogu razviti ponašanja koja podsećaju na simptome poremećaja iz spektra autizma, iako naglašavaju da ekrani nisu dokazani uzrok autizma.
Profesor Majkl C. Nagel, vanredni profesor razvoja dece i adolescenata na Univerzitetu Sanšajn Kost u Australiji, zajedno sa psihologom dr Rejčel Šarman, objavio je knjigu ,,Becoming Autistic“, u kojoj su analizirali brojna međunarodna istraživanja o uticaju ekrana na razvoj dečjeg mozga.
Njihov cilj nije bio da tvrde kako telefoni ili tableti izazivaju autizam, već da ukažu na sve veći broj naučnih radova koji pokazuju povezanost između prekomerne upotrebe ekrana i pojave ponašanja koja podsećaju na simptome poremećaja iz spektra autizma.
– Iz etičkih razloga nikada ne možemo uzeti grupu dece i namerno ih izložiti nečemu za šta sumnjamo da može biti štetno kako bismo dokazali uzrok. Zato govorimo o povezanosti, a ne o direktnoj uzročno-posledičnoj vezi – objašnjava profesor Nagel.
On ističe da nauka pravi jasnu razliku između uzročnosti i korelacije. Dok uzročnost podrazumeva da je nešto direktno izazvalo određenu posledicu, korelacija pokazuje da se dve pojave često javljaju zajedno. Upravo takvu povezanost istraživači vide između veoma velike upotrebe ekrana i ponašanja koja liče na simptome autizma.
Profesor Nagel podseća da ljudski mozak nije u potpunosti razvijen sve do perioda nakon 23. godine života.
– Naš mozak doslovno oblikuju iskustva kroz koja prolazimo. Okruženje u kojem dete odrasta utiče na njega tokom čitavog života – kaže on.
Upravo zbog toga, dodaje profesor, nije presudno samo koliko dete koristi telefon ili tablet, već šta u tom periodu propušta.
Kada dete sate provodi ispred ekrana, ono istovremeno manje razgovara sa roditeljima, manje se igra sa drugom decom, ređe uči da prepoznaje emocije na licima drugih ljudi i ima manje prilika da razvija govor i socijalne veštine kroz stvarne životne situacije.
– Deca uče da komuniciraju tako što komuniciraju. Uče kako da odgovore drugom detetu tako što provode vreme sa drugom decom. Što više vremena provode na uređajima, manje vremena provode u iskustvima koja oblikuju njihov mozak za odrasli život – upozorava Nagel.
Autori knjige navode više naučnih studija koje poslednjih godina upozoravaju na isti obrazac.
Jedno istraživanje koje je 2020. godine sproveo dr Kristofer Hefler sa saradnicima pokazalo je da su jednogodišnja deca koja su bila više izložena televiziji i video sadržajima, a manje učestvovala u igri sa roditeljima i drugom decom, češće ispoljavala ponašanja koja podsećaju na simptome autizma.
Godinu dana kasnije objavljeno je istraživanje koje je pokazalo značajnu povezanost između vremena provedenog pred ekranima i slabijeg razvoja socijalnih veština kod dece uzrasta od četiri do šest godina.
Pojedini istraživači ovakvu pojavu nazivaju „virtuelni autizam“ (Virtual Autism). Međutim, profesor Nagel naglašava da taj izraz nije medicinska dijagnoza, već opis ponašanja koja kod neke dece podsećaju na simptome poremećaja iz spektra autizma.
Prema rečima profesora Nagela, kod dece koja provode previše vremena pred ekranima najčešće se primećuju slabiji razvoj govora, teškoće u izražavanju emocija, manji interes za komunikaciju sa drugim ljudima i sve kraća sposobnost održavanja pažnje.
– Kod dece sa prekomernom upotrebom ekrana primećujemo oslabljene jezičke sposobnosti, teškoće u izražavanju emocija licem, gotovo prazan izraz lica i sve manje interesovanja za interakciju sa ljudima – kaže profesor.
On dodaje da su upravo to neki od pokazatelja koji se mogu javiti i kod dece sa poremećajem iz spektra autizma, zbog čega istraživači pozivaju na dodatna proučavanja ove pojave.
Nagel smatra da posebnu zabrinutost izaziva činjenica da digitalni sadržaji pružaju stalne i brze dopaminske podsticaje.
– Ako aktivnosti koje razvijaju socijalno učenje i međuljudske veštine zamenimo površnim, ali zabavnim dopaminskim podsticajima sa ekrana, malo je verovatno da ćemo razviti društvene veštine potrebne za snalaženje u stvarnim odnosima – upozorava on.
Profesor Nagel smatra da se posledice možda neće videti odmah, već tek kada današnja deca odrastu.
– Tokom poslednje decenije posmatramo generaciju tinejdžera koja je manje tolerantna prema drugima, teže razume tuđe emocije i često svet posmatra kroz stav „ili je po mom ili nikako“. Ako se ovaj trend nastavi, mogli bismo odgajati odrasle ljude kojima će biti mnogo teže da razumeju druge i funkcionišu u društvu – upozorava on.
Dodaje da zdravo društvo ne može da postoji bez sposobnosti ljudi da sarađuju, razgovaraju i razumeju jedni druge.
Profesor Nagel smatra da odgovor nije zabrana tehnologije, već uspostavljanje ravnoteže.
Poziva se i na izveštaj Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) iz 2015. godine, prema kojem učenici koji umereno koriste digitalne uređaje u školi često postižu bolje rezultate od onih koji ih gotovo uopšte ne koriste. Međutim, učenici koji uređaje koriste veoma često ostvaruju lošije rezultate u učenju, čak i kada se uzmu u obzir socijalne i ekonomske razlike.
Isto istraživanje pokazalo je da velika ulaganja u informaciono-komunikacione tehnologije sama po sebi nisu dovela do boljih rezultata učenika iz čitanja, matematike i prirodnih nauka.
– Ne treba da brinemo da deca neće naučiti da koriste tehnologiju. Ona je danas toliko jednostavna da je mala deca vrlo brzo savladaju čak i bez ikakvog objašnjenja. Ono što ne mogu da nauče preko ekrana jesu međuljudski odnosi – kaže profesor.
Profesor Nagel poručuje roditeljima da ne treba da osećaju krivicu ako su njihova deca već provodila mnogo vremena pred ekranima.
– Nemojte misliti da ste oštetili svoje dete. Postoje stvari koje mogu da ublaže ili preokrenu negativne posledice prekomerne upotrebe ekrana. Što ranije počnete sa promenama, to će rezultati biti bolji – ističe on.
Njegova preporuka je jednostavna – više vremena u prirodi, više igre sa drugom decom, više razgovora u porodici i više aktivnosti sa stvarnim predmetima umesto virtuelnih sadržaja.
Naglašava i da roditelji moraju biti primer.
– Deca rade ono što vide. Ako želimo da manje koriste telefone, prvo mi moramo da ih spustimo – zaključuje profesor Nagel.
Izvor: First Five Years; Becoming Autistic (Michael C. Nagel i Rachael Sharman)
