Nada Pavlović – džez diva između svetskih metropola i Beograda
Rođena u Aleksincu, divu Nadu Pavlović džez je vrlo brzo odveo pod velika svetla Londona, Toronta, Osla i mnogih drugih svetskih metropola. Gostovala je u emisiji Žozefine Bejker, stekla je slavu ne samo u evropskim, već i u svetskim muzičkim krugovima. Hvalila ju je Ela Ficdžerald, a Areta Frenklin ju je pitala: „Gde si naučila tako lepo da pevaš?“ Njene nastupe pratio je i šansonjer Šarl Aznavur; nakon povratka u domovinu nastupala je u hotelu Jugoslavija, gde je upoznala i Tinu Tarner.
Džez divu zatičemo u restoranu „Nomad Bistro“ u srcu Vračara, u Beogradu. Obučena je u prsluk sa štrasom i nosi glamur svetskih diva u sebi. Bar je i dalje praznično okićen, kao da prkosi – šljašti kao Njujork u Beogradu; to im je i moto. Da je ovo film, a ne intervju, sada bismo se retrospektivno vratili iz sadašnjosti u prošlost:
– Tokom osmoletke pevali smo i voleli italijansku muziku, kasnije u srednjoj muzičkoj školi u Nišu, a i jedno vreme u Prištini… Tamo je bila jedna fina diskoteka pri radiju, gde su se puštali samo džez klasici. To me je zaintrigiralo i tu sam počela da slušam tu vrstu muzike – Ela Ficdžerald, Nensi Vilson, Frenk Sinatra… i dan-danas to slušam – istakla je Pavlović i dodala da je dosta vremena provela na Zapadu jer je pevala i u američkim vojnim klubovima i da tamo ne može svako da svira i peva:
– Bila sam jako mlada, tek svršena srednjoškolka – imala sam punih 18 godina. Upisala sam Pedagoški fakultet, ali sam ga zamrzla i otišla u svet. Navodno na šest meseci, a ostala sam mnogo godina duže. Kasnije sam tamo upoznala i svog budućeg muža, Mihajla Jakovljevića, veoma poznatog džez muzičara. Bili smo mladi – ja 21, on 23 – kada smo se venčali. Brzo su došla deca, jedno pa drugo, u razmaku od 11 meseci. Bili smo na turnejama po Skandinaviji, Švajcarskoj… Zamislili smo, kao mladi roditelji, da će deca biti ovde, uz porodicu, uz bake i deke, a da ćemo mi povremeno odlaziti u Nemačku, koja nam je tada bila najbliža. Jedno vreme smo uspevali, ali je to bilo naporno i nije bilo dobro za decu, i tako smo odlučili da se ovde „ugnezdimo“ – objašnjava džez diva Nada Pavlović za Princip magazin.
U to vreme bio je aktuelan hotel Jugoslavija, tek otvoren 1969. godine, i tako su početkom sedamdesetih počeli tamo da rade. Mislili su da će to biti kratko i privremeno, a ostali su mnogo duže. Tada su bili veoma traženi i popularni.
– Uprkos tome, retko su nas zvali na televiziju, a i tada su bila samo dva programa. Međutim, bilo je i bojkotovanja od strane nekih urednika. Hotel Jugoslavija je tada bio najluksuzniji hotel na Balkanu. Tu su dolazile svetske zvezde koje su imale koncerte u Beogradu, pa su nas slušale kako sviramo džez standarde. Neki su čak izlazili na binu, pridruživali nam se i davali komplimente. Svetski poznati umetnici su, zapravo, veoma skromni i prijemčivi ljudi. Imam mnogo lepih sećanja, iako tada nismo imali mogućnosti da se slikamo i snimamo kao danas – istakla je Pavlović za Princip magazin.
Posle osamdesetih godina promenilo se tržište i muzički ukus. Pojavom nekih novih trendova ova vrsta muzike je polako potisnuta. Tako danas imamo veoma malo mesta gde možemo da slušamo neku drugu muziku, a da nije turbo-folk, odnosno da čujemo džez uživo.
– Volim sve vrste muzike koje su kvalitetne i lepe, ali kultura mora da se održava. Smatram sebe svojevrsnim misionarom kulture. Spojila sam razne nacije, ambasadore i strance. Ljudi vole tu vrstu muzike, lepo su se zabavljali, a i danas je tako, kao što vidite – objašnjava džez diva Nada Pavlović.
U pozadini našeg razgovora prelamaju se taktovi kompozicija Darka Kraljića „Kad si meni znala reći, dragi, pričaj mi o sreći…“, ali i džez dive: Nine Simon, Bili Holidej, Pegi Li… Osvrćemo se na to da su džez umetnici živeli tragične sudbine, posebno žene.
– Kada se pomešaju lični život, emotivnost i poroci poput droge i alkohola, to je teška kombinacija. Mi smo umetnici duboko emotivni i lomljivi – nadovezujemo se na to i citiramo Tinu Tarner, koja je na pitanje kako je uspela da svoju karijeru u 40. godini ponovo uzdigne rekla: „Zlatno pravilo – nema droge, nema alkohola!“ Na to nam Pavlović potvrđuje da je i nju upoznala u hotelu Jugoslavija.
– Tinu sam upoznala kada je bila sa Ajkom – davno, u sedamdesetim godinama. Nije se tada mnogo isticala, više je bila u pozadini, kroz ples i energiju, dok je on bio u prvom planu. Nismo se posebno zbližavale, ali sam imala priliku da je vidim i doživim. I eto, Tina je ipak dugo živela – podigla se kao feniks iz pepela. Imala je svoju formulu. A neke druge, nažalost, nisu uspele… Ejmi Vajnhaus je, recimo, prerano otišla i to mi je baš žao zbog toga – rekla je Pavlović.
Svetla svetskih metropola „ugasila“ je zarad jednog cilja – da bi se posvetila porodici, i zbog toga ne žali. Na našu opasku, baš kao u Sinatrinoj pesmi „Moj način“ (My way).
– Kada sam se odlučila za porodicu, morala sam nešto da stavim po strani. Kada se neko „zarazi“ tom muzikom, to je kao neka vrsta zavisnosti. Mora se opredeliti – ili porodica ili potpuna posvećenost karijeri. Sve zajedno je veoma teško – iskrena je Pavlović.
Beograd danas ima dosta novih hotela, ali nijedan nema šarm niti dušu, kao što su pre imali hoteli.
– Ja to ne mogu da prežalim kad vidim ovako lepe, luksuzne hotele, koji se iznajmljuju za neke velike praznike, gde se uglavnom „drma“ narodno veselje. Ostalim danima su spavaonice, jer gosti verovatno idu na razne splavove. Dobra hrana, devojke, alkohol, droga – tu su samo za bančenje – kazala je Pavlović za Princip magazin.
Srećom, postoje mali klubovi koji čuvaju i duh prošlih vremena, ali i džez i soul muziku. Nisu luksuzni, ali imaju publiku, prkose besciljnosti i imaju dušu.
– „Nomad Bistro“ možda izgleda skromno, ali ima dušu. Ivana i Boža, koji su godinama radili u Njujorku, doneli su u Beograd upravo taj njujorški duh – intimnu atmosferu, živu muziku i publiku koja zaista sluša. Ovde dolaze i mladi i stariji, žele da čuju džez standarde, evergrine, ali i domaće klasike. Uglavnom pevam dosta domaćih evergrina, poput pesama kompozitora Darka Kraljića, koji je pomalo zaboravljen, a ima divne kompozicije. Publika sluša kao na malom koncertu, nekad i zapleše – kroz osmeh govori Pavlović.
Uglavnom se sve svodi na entuzijazam pojedinca, slažemo se u tome, dok kvalitet izumire i na to se mnogi žale.
– Urednici su dosta krivi, ne želim da kritikujem, samo apelujem. Ovde se sve svelo na jedan pravac. I taj pravac vlada još od osamdesetih, sa pojavom Lepe Brene i ostalih – sve polako ide u sunovrat. Reći ću, to je užasan pravac! I šta ostaje naposletku? Nekih više nema, polako nestaju. Ja – mi smo u dobrim godinama, pa i Šarl Aznavur je pravio koncerte u Rimu u poznim godinama i ljudi su došli, zato što se godinama negovao kvalitet. A ovde? Eh, ovde… – zamišljeno odmahuje za kraj džez diva Nada Pavlović.
Izvodi autorsku pesmu „Sav moj život, sve moje ljubavi, Beograd samo zna“. Nastup na Dan ljubavi Pavlović završava uz reči: „Živeli, volite se, ljudi, volite“. Napolju pada kiša, noć je kao u režiji Vudija Alena – „Ponoć u Parizu“, samo što je ova ponoć u Beogradu. Opraštamo se od prave dive i zahvaljujemo joj što nas je vratila u neka prošla vremena i što verno čuva duh našeg šmekera – našeg Beograda.
AUTOR: LENA KARMAN
