Milica Mandić Đuričić za Princip o Olimpijadi, osvojenom zlatu i novim šampionima tekvondoa

“Srbija je osvojila prvu zlatnu medalju u tekvondou na Olimpijskim igrama u Londonu” bila je vest koja je obojila sve ekrane te 2012. godine kada je Milica Mandić, danas Đuričić dobila zlato. Obradovala nas je Milica i sa zlatnom medaljom na istom takmičenju ali u Tokiju 2021. godine. Osim Olimpijade ona je višestruka prvakinja sveta u tekvondou, a Olimpijski komitet ju je proglasio najboljom sportistkinjom. Zahvaljujući njoj i mnogim drugim takmičarima, ali i Taekwondo klubu “Galeb”, ta vrsta borbe bez oružja, koja vodi poreklo iz drevne Koreje – ušla je u naše dvorane i živote na velika vrata.

FOTO: Privatna arhiva

Dragan Gale Jović koji je nekoliko puta do sada poneo titulu “najuspešnijeg trenera godine” prilikom ispraćaja na ovogodišnje Olimpijske igre rekao je da te 2011. godine ljudi nisu ni znali šta je ta borilačka veština, te su mešali naziv sa “mekondo”, “arakondo”… Napomenuo je i da je danas tekvodno uz vaterpolo najtrofejniji srpski olimpijski sport u našoj zemlji.

Oličenje te borilačke veštine su dame, Milica Mandić sa dve zlatne medalje, Tijana Bogdanović sa srebrnom i bronzanom, a njima se pridružila na ovogodišnjim igrama i Aleksandra Perišić sa srebrnom medaljom. Milica Đuričić je za Princip magazin podelila utiske pred polazak u Pariz.

FOTO: Privatna arhiva

– U drugoj sam funkciji na ovogodišnjoj Olimpijadi, a to je komentarisanje. Tim koji nas predstavlja je mlad i perspektivan i ja sam ih ispratila uz najlepše želje. Radujem se svim njihovim uspesima, jer smo mi svi tim Srbije i sve te medalje idu u istu kasu. Stvari idu zaista dobro jer imamo Aleksandru Perišić. Ona ima neverovatan kontinuitet u poslednje tri godine, evropske, svetske i gran pri medalje. Nastavili smo kontinuitet i to najbitnije – istakla je Đuričić za Princip magazin.

Tekvodno turnir je jedan od najspecifičnijih takmičenja Olimpijskih igara. Traje samo jedan dan i četiri borbe vode do zlata, pa je tako jasnija težina takmičenja, ali i borbe. “Tae” znači noga, udariti nogom ili uništiti nogom, “Kwon” je ruka, udariti rukom ili uništiti rukom ili pesnicom, a “Do” znači put ili metod. Milica je imala samo 11 godina kada se upoznala sa osnovama ovog sporta – koji je brz, kontaktni sport, vrlo dinamičan.

FOTO: Privatna arhiva

– Uživala sam u treninzima, od samog početka mi se sve svidelo. Važno je i da napomenem da sam imala veliku podršku i svakom bih preporučila da proba, ako ne taj sport, onda bilo koji drugi.

Iz godine u godinu strast prema tom sportu je rasla, stizale su medalje i rezultati, i ja sam u svemu tome ostala do danas – istakla je ona.

Ta borilačka veština je poznata po tome, osim što jača telo i um, jača i duh i energiju. Tekvodno klub “Galeb” osim olimpijce, uči i one najmlađe, i disciplini, i autoritetu.

– Trener je na treningu i mama, i tata. Iskustvo u samostalnoj borbi je dragoceno, ali pre toga treba imati trenera koji te vodi kroz tu samostalnu borbu. Dragan Gale Jović je najviše uticao na moj razvoj kao sportiskinje i ne postoji način da mu se za to odužim. Tekvondo klub “Galeb” je mene odgajio, mnoge stvari sam naučila od trenera i od ljudi u klubu – rekla je Đuričić.

FOTO: Privatna arhiva

Osim dobrog trenera i poštovanja autoriteta, malo ko zna, kako kaže, da je za svaki sport potrebno dosta volje i strpljenja, pogotovo u nekim odlučujućim momentima. Isto tako “treba umeti i sa porazima”.

– Neki porazi su teški za prihvatanje. No, na samom kraju zaista nije važan sam taj poraz, već način na koji si se borio, ono što si ostavio na borilištu. Kada si tu nezadovoljan, to je jako teško prihvatiti. Tu treba tražiti korenje, zašto je to tako, šta se sve dogodilo, koja su se osećanja probudila… To je višemesečni, višegodišnji period u životu, ali svakako vredan truda – istakla je ona.

FOTO: Privatna arhiva

Istrajnost je kako kaže najvažnija stvar u sportu. Dodaje i da nikada u sebi nije imala misao, niti preispitivanje koje bi za rezultat imalo – odustajanje. To kod nje nikada nije bila opcija.

– Mislim da u današnje vreme u svakom poslu, ne samo sportu, fali istrajnosti i strpljenja. Svi sve želimo instant i odmah, odnosno nakon nekoliko meseci. Poruke o neodustajanju, su prava priča i put kojim deca treba da idu.

Svi znamo onu rečenicu “Uspeh ne dolazi preko noći”. Uspeh je višegodišnji proces i to svi treba da imaju na umu kada dođu porazi i teški momenti. Sve prođe, pa i to – objašnjava Milica za Princip magazin.

Šampione uvek pažljivo gledamo na tronu, sa svetlucavim medaljama, i sa uglancanim peharima, ali retko kada ih gledamo, uvažavamo i priznajemo na treningu, u bolu, u znoju, u krvi… Zato smo i pitali Milicu da li je takav odnos publike pomalo nepravedan?

FOTO: Privatna arhiva

– Sve mi to brzo i prihvatimo i sa tim naučimo da živimo, sav taj trud koji drugi ljudi ne vide. Sve nekako držimo u sebi, to je naš posao, to je naš izbor. Teško je doći do najvećih medalja, ali je to na kraju krajeva put kojim želimo da idemo. Kad shvatimo šta je sve potrebno i koliko to vredi i znači u životu, već smo nekako pobedili. To je ono što nas istinski vuče i motiviše. Da li će to neko da vidi i ceni, to je već druga stvar, na nama je da dajemo 100 posto i to je glavni deo posla – kazala je Milica Đuričić i dodala da je sportiste oduvek uvažavala i da se kao dete i tinejdžerka divila muškoj odbojkaškoj reprezentaciji Srbije:

– Obožavala sam Ivana Miljkovića, Vasu Mijića, Nikolu Grbića i Vladimira Grbića. Osim njih pratila sam i Milorada Čavića. Miljenici su mi i Dejan Bodiroga, Žarko Paspalj, Vlade Divac, cela ta generacija. Svi u porodici volimo sport i to je jedan od razloga zašto sam krenula tim putem.

I dan, danas rado dolazi na treninge, ali u pojačanom sastavu, kako smo je i zatekli u klubu sa sinom Matejom, kojeg je dobila sa kolegom Markom Đuričićem. Kako kaže, majčinstvo je za nju najlepši period života.

FOTO: Princip magazin

 – Sa jedne strane podvukla sam crtu i došao je neki totalno drugačiji život, i na svemu tome sam posebno zahvalna. Sve je u životu lakše i sve je moguće uz pomoć i podršku. Ja mogu da kažem da je sve lako stići, i zaista stižem mnogo, ali to je isključivo zato što me suprug podržava. Zajedno delimo brige, i osim nas dvoje, tu je i moja, i njegova porodica. Meni je najbitnije da je Mateja srećan, zadovoljan i da uživa – istakla je ona.

Odrastanje nije nimalo naivan proces i zato će se truditi da kod sina ublaži neka osećanja koja je negovala kod sebe kao dete. Maloj Milici, iliti mlađoj verziji sebe, svom sinu, ali i svoj drugoj deci, poručila bi, da ne moraju sve da preispituju, da je uspeh i prepuštati se momentu.

– Jer sam ja ta osoba koja se na kraju dana uvek preispituje “Da li je to dovoljno dobro?”, “Da li sam ja dovoljno dobra?”.

Mislim da to u nekim momentima, u mojoj karijeri, pa i životu, nije bilo toliko potrebno. No, dobro to je sve deo odrastanja – rekla je Đuričić.

FOTO: Princip magazin

U svemu tome, sport je izuzetno važan, prema njenim rečima, i to je ono što ponavlja svim polaznicima i mladim sportskim nadama.

– Ljubav prema sportu je presudna, ali ako neko dete ne voli određeni sport, ili ako ne ide na trening sa uživanjem, to nije dobar put. Pogotovo ne onda kada roditelji teraju decu, da idu na nešto što im ne predstavlja zadovoljstvo. Važno je na vreme se pronaći.  Zato sam ja zahvalna, što sam se nekako na vreme pronašla. Ljubav prema sportu je nešto najzdravije što može da se desi, tako da je to za mene i dalje broj jedan – objasnila je za Princip magazin Milica Đuričić.

AUTOR: LENA SLADOJEVIĆ