Princip intervju: Patrik Lazić “Pisanjem i režiranjem predstava, bavim se sopstvenim strahovima, dilemama i nagonima”

Talentovani pozorišni reditelj i autor Patrik Lazić predstavom “Naš sin” osvojio je srca publike i kritičara. Kroz intimnu i emotivnu priču, autor gledaoce vodi kroz sopstvena iskustva i promišljanja o porodici, ljubavi i prihvatanju. Njegov rad je prevazišao tradicionalne teatarske okvire, donoseći nam jedinstveno iskustvo koje spaja umetnost i aktivizam. U razgovoru za Princip magazin otkriva ideju kako je nastala predstava “Naš sin”, koliko je priča zasnovana na ličnim iskustvima, i kako je publika reagovala na ovu potresnu i inspirativnu predstavu.

FOTO: Promo – Milena Arsović

Kako je nastala ideja za “Naš sin”? Da li je to bila trenutna inspiracija ili rezultat dugotrajnog promišljanja o tvojim ličnim iskustvima?

– Mislim da je ono što nazivamo trenutnom inspiracijom uvek rezultat dugotrajnog promišljanja i ličnih iskustava. Ako je nešto i bilo trenutna inspiracija, to je bio poziv Hartefakta da sarađujemo. Za razliku od drugih pozorišta u kojima sam radio, ova ponuda je bila specifična jer sam ih interesovao ja kao ličnost i autor, imao sam slobodu da biram kako ću pristupiti temi, kojom pričom ili tekstom, s kojim glumcima, čak i na kojem mestu. Hartefakt tada nije imao svoju stalnu scenu i mogao sam da biram koji bi to bio idealan prostor da se izvede moj komad “Naš sin”.

U razgovorima smo došli na ideju da bi bilo fenomenalno kad bi se ta predstava igrala kamerno, u stanu, gde bi i glumci i publika bili oko jednog trpezarijskog stola, mesta gde porodica započinje i razrešava mnoge sukobe, mesta koje može biti najmirnije i najsigurnije mesto na svetu, ali može da prouzrokuje i najgori grč u želucu.

FOTO: Aleksandar Alempijević

Tako smo našli stan na drugom spratu zgrade u Despota Stefana 7 i sad to više samo stan, nego Hartefakt Kuća gde je posle Našeg sina izvedeno još šest premijera i kojom je za dve godine postojanja prošlo desetak hiljada ljudi.

Koliko je priča “Naš sin” zasnovana na tvom životu i iskustvima? Kako si se odlučio da podeliš tako intimne delove svog života sa publikom?

– Umetnik ili umetnica je po meni neko ko nema problem da iz večeri u veče deli s potpuno nepoznatim ljudima stvari koje ga najviše bole, koje ne razume, kojih se stidi. I da onda nekako svi zajedno prođemo kroz ta teška osećanja. Odluka da delim intimne stvari iz svog života je u mom sistemu došla onda kad sam se odlučio baviti ovim poslom, pre te predstave u nešto manjoj i manje direktnoj meri, a sa “Sinom” tu više nije bilo nikakvog odmaka.

FOTO: Jakov Simović

Naravno da je reč o spoju fikcije i stvarnosti, ali moji najbliži ljudi su nedvosmisleno bili sigurni da je to priča o nama. Možda je baš to odgovor na tvoje pitanje koliko je priča zasnovana na mom životu.

Kakav je bio tvoj odnos sa roditeljima tokom odrastanja i kako su oni reagovali na tvoju odluku da se autuješ? Da li su tvoja osećanja i iskustva direktno uticala na kreiranje likova u predstavi?

– Verovatno ne postoji roditelj koji kad mu se dete outuje prvo što pomisli bude: jupi! Ta reakcija dolazi iz različitih razloga: iz nagonske potrebe da se produži loza, iz straha od nepoznatog, iz izneverenih očekivanja da će dete biti onakvo kako je roditelj zamislio, iz straha s koliko teških i mučnih situacija da će se dete zbog toga u životu susresti. Ta kombinacija faktora ume da inhibira, da roditelje potpuno blokira i parališe jer ne umeju da u glavi poslože kako se na to reaguje, šta se radi s tom informacijom da ti je dete gej. Neminovno je da roditelji prvo krive sebe, traže u čemu su oni pogrešili, ima čitav prvi deo predstave u kojem roditelji analiziraju sebe i sinovljevo odrastanje kako bi našli “klicu” homoseksualnosti, od toga da je slušao “Spice Girls” kao mali, preko depiliranja nogu u pubertetu, do činjenice da nije kršten. To u predstavi izaziva mnogo smeha, na momente mučnog jer zapravo ide iz činjenice da kao što gej osobi često trebaju godine i godine da prihvati sebe kao gej osobu s kojom nije ništa pogrešno, isto to vreme je potrebno roditeljima gej dece da prihvate sebe kao roditelje s kojima nije ništa pogrešno. Svako taj proces prolazi onako kako najbolje zna, ali bitno je biti dovoljno jak da tokom toga dodatno ne povređuješ bliske ljude i da potražiš pomoć onih koji znaju malo više ako ne možeš sam. 

FOTO: Promo – Milena Arsenić

Predstava se bavi preispitivanjem granica prihvatanja i odbijanja. Kako si pristupio ovoj kompleksnoj temi i šta si želeo da postigneš kod publike?

 – Granice prihvatanja i odbijanja mogu da zazvuče apstraktno pa evo šta je to kad prevedemo: najteže je pustiti blisku osobu da se ostvari nezavisno od tebe. To često vredi i u prijateljskim i partnerskim odnosima, ali u ovom konkretnom slučaju predstave „Naš sin“ odnosi se na to da je roditeljima najteže da prihvate da dete ima svoj put, a da je na tom putu srećan i ispunjen, pritom svojom srećom ne nanosi štetu ni sebi ni drugim ljudima. Dosta je to frustrirajuće po roditelje, to da je dete srećno i ispunjeno i bez njih, i da mu ne treba njihovo aminovanje da bi nastavio da bude srećan. U tom smislu predstava “Naš sin” nudi malo drugačiji ugao gledanja na ovu temu, prikazuje sina koji nije više u očajničkoj potrazi za roditeljskom ljubavlju i prihvatanjem, nego roditelje koji su u očajničkoj potrebi da sin živi onako kako su oni zamislili, a to im ne uspeva.

Kod publike sam hteo da postignem ono što i uvek: da se manje plaše, u ovom konkretnom slučaju da se manje plaše otpustiti svoja očekivanja od osobe koju vole.

Voleti nekoga znači voleti onako kako njemu ili njoj odgovara da bude voljen, a ne kako nama odgovara da volimo, jer onda to nije ljubav, nego jednosmerno zadovoljavanje naših potreba.

Spomenuo si da predstava prevazilazi tradicionalne teatarske okvire i nudi intimno iskustvo. Kako si postigao taj efekat i zašto ti je to bilo važno?

– Na to je pre svega uticalo što je predstava premijerno izvedena u Hartefakt kući, salonskom stanu u centru Beograda u koji stane sedamdesetak gledalaca i koja je nedavno proslavila drugi rođendan. U samo dve godine od kada smo premijerno izveli “Našeg sina” i time otvorili novu pozorišnu scenu u gradu, taj prostor je postao prepoznatljivo gradsko mesto za drugačije predstave koje nude dublje bavljenje temama različitosti, spoj umetnosti i aktivizma na način da ni jedno u toj simbiozi ne pati, ni umetnost i ni aktivizam. Sasvim je specifičan doživljaj gledanja predstava u tako intimnom ambijentu, na svega nekoliko metara od glumaca, bez klasičnog pozorišnog mraka, a privilegija je moći tako gledati npr. Jasnu Đuričić (predstava Prst), Svetozara Cvetkovića (predstava Kako sam naučila da vozim), Draganu Varagić (Naš sin), u spoju sa sjajnim mladim glumcima i glumicama poput Amara Ćorovića, Marte Bogosavljević, Andreja Nježića (predstava Klimaks)…

FOTO: MIlena Arsenić Petrović

U svom radu koristiš različite psihološke i parapsihološke teorije. Možeš li nam objasniti koje teorije su te inspirisale i kako su one ugrađene u predstavu?

– U svom generalnom radu koristim teoriju o umetnosti kao sublimaciji. Umetnik kopa po sebi, vadeći kao kofom s dna ono čega u svakodnevnom životu možda i nije potpuno svestan. Pisanjem i režiranjem predstava, bavim se sopstvenim strahovima, dilemama, nagonima koje ne razumem, i tako ih prvo razjasnim i olakšam sebi, pa se onda nadam da će i gledalac proći taj isti proces unutar sebe. Nekako verujem da je pretenciozno verovati da ako smo mi kao stvaraoci tokom procesa ostali isti, odakle nam pravo da očekujemo da će publika da doživi katarzu, promenu, kako god to nazvali.

Kako je publika reagovala na predstavu? Da li si dobio neke posebne povratne informacije koje su te iznenadile ili dirnule?

– Dobio sam i dobijam ih stalno. Iako ne volim da me nepoznati ljudi grle, nakon predstave mi je to okej, jer ljudi imaju potrebu da zagrljajem iskažu neko razumevanje, i saosećanje. Često mislim da je taj zagrljaj potrebniji njima, nego meni. A i nisu potpuno nepoznati pošto se tokom predstave i čestih razgovora s publikom posle predstave nekako i upoznamo. Možda si ne znamo imena, ali skontamo ko se čega plaši, zar nije to suštinskije poznavanje?

FOTO: Hartefakt

Najlepša iskustva u reakcijama s publikom nosim s Hartefaktovog karavana po malim mestima u Srbiji kada smo “Našeg sina” igrali u mestima poput Barajeva, Niša, Pirota, Arilja, Užica, i nastavljamo na jesen i u drugim gradovima.

Često čitava publika ostane na razgovoru posle predstave, i ima potrebu da podeli s nama na koje svoje iskustvo u životu su “prebacili” gledajući predstavu. I to je reakcija koja mi mnogo znači, komentar ljudi da gledajući te neke slike iz mog života, vide svoj život, nevezano uz to da li su gej ili strejt.

Kako su kritike i nagrade koje je predstava dobila uticale na tebe i tvoj rad? Da li su ti one pružile dodatnu motivaciju ili možda pritisak?

FOTO: Hartefakt

– Lagao bih kad bih rekao da mi nisu značile. Svaka validacija rada je značajna, na raznim životnim poljima, pogotovo što je ova predstava na neki način bila i moja potreba da kažem sebi i drugima da je sa mnom sve okej. Tako da svaka reakcija, nagrada i validacija, imaju i taj nivo značenja. Više od zvaničnih festivalskih nagrada su mi značajne reakcije gledalaca, znam mnogo primera kada su deca dovela svoje roditelje i autala im se preko predstave. Koliko suza smo se nagledali u Hartefakt Kući! I koliko razgovora se pokrenulo u nekim drugim dnevnim sobama kada su izašli iz ove naše.

Šta možemo očekivati od tebe u budućnosti? Da li radiš na novim projektima koji se bave sličnim temama ili potpuno drugačijim?

– Pišem novu dramu. Tema je naravno opet lična i intimna. Nije da ne želim da kažem o čemu je, nego još uvek ne znam u potpunosti kako će se završiti.

AUTOR: PROF. VLADIMIR PUVAČA