Sreten Božić, poznatiji kao B. Wongar (Banumbir Wongar), pisac i antropolog kojeg je život iz Šumadije, preko Pariza, odveo u Australiju doslovno „trbuhom za kruhom“, bio je jedan od prvih ljudi u svetu koji je javno podigao glas protiv nuklearnih testiranja i razaranja zemlje australijskih Aboridžina. Zbog svojih knjiga i fotografija koje su svedočile o posledicama rudarenja uranijuma, kolonijalne politike i ratova, bio je zabranjivan, progonjen, čak i hapšen u Australiji. Ipak, uprkos pritiscima, njegova dela su prevođena na brojne jezike i čitana širom sveta.
Nažalost napustio nas je 8. marta 2026. godine, ali, ali da krenemo od početka.
Sreten Božić rođen je 1932. godine u šumadijskom selu Gornja Trešnjevica nadomak Aranđelovca. Odrastao je u porodici u kojoj su se cenile knjiga, pripovedanje i narodna tradicija, ali je detinjstvo obeležilo i teško vreme posleratne Jugoslavije. Njegov otac bio je politički neistomišljenik nove komunističke vlasti, zbog čega je porodica bila obeležena, a Sretenu je, kako je kasnije govorio, bilo onemogućeno da nastavi školovanje i razvije život kakav je želeo.
Krajem pedesetih godina napušta Jugoslaviju i odlazi u Evropu. Put ga vodi u Pariz, gde ulazi u krug francuskih intelektualaca i sarađuje sa časopisom „Les Temps modernes“, koji su uređivali Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar. Međutim, ni tamo nije imao siguran život. Bez novca i stalnog posla, nastavlja dalje – na drugi kraj sveta.
Deda Andra na Staroj planini: bez nogu i zamora kosi, cepa drva i deli životne lekcije
U Australiju je stigao gotovo bez ičega. Kako je kasnije govorio profesor dr Aleksandar Petrović, koji je priredio njegova izabrana dela i predstavio ih srpskoj javnosti, Božić je u tu zemlju došao samo sa jednim dokumentom. Na papiru koji mu je izdala francuska policija pisalo je:
„Ovaj čovek za sebe tvrdi da se zove Sreten Božić.“
Sa tim papirom i bez novca počeo je život na novom kontinentu, radeći najteže fizičke poslove. Jednom prilikom krenuo je kroz australijsku pustinju na kamili u potrazi za poslom. Ostao je bez hrane i vode i danima lutao pustinjom. Na ivici smrti izgubio je svest.
Spasili su ga Aboridžini.
Taj susret promenio je njegov život. Domoroci su ga prihvatili, naučili ga kako da preživi u surovoj prirodi i upoznali ga sa svojim pogledom na svet. U njihovoj zajednici dobio je ime Banumbir Wongar (B. Wongar), što se tumači kao „glasnik iz drugog sveta“.
Božić je godinama živeo među australijskim starosedeocima, beležeći njihove priče, verovanja i sudbine. Bio je prvi belac koji je dugo živeo u njihovim zajednicama i pokušao da razume kulturu staru desetinama hiljada godina. U tom svetu upoznao je i svoju suprugu, mladu Aboridžinku Đumalu, sa kojom je dobio dva sina.
Ali tragedija ga nije zaobišla.
Prema svedočenjima iz njegove biografije, Đumala i njihova deca preminuli su nakon što su pili vodu za koju se verovalo da je bila zatrovana posledicama uranijumskih rudnika i nuklearnih testiranja na severu Australije.
Ta tragedija ostavila je dubok trag u njegovom životu i delu. U svojim knjigama i fotografijama Wongar je počeo da govori o razaranju koje su rudnici uranijuma i nuklearni testovi doneli Aboridžinima. Bio je među prvima koji su upozoravali na posledice takvih eksperimenata i na sudbinu naroda koji je hiljadama godina živeo u skladu sa prirodom. Pisao je i o ratovima i političkim sukobima savremenog sveta, uključujući i rat u Vijetnamu, kritikujući nasilje i kolonijalne politike velikih sila.
Njegov angažman nije ostao bez posledica. Prva velika izložba fotografija koju je priredio u Australiji, posvećena stradanju Aboridžina, bila je zabranjena. Nakon toga vlasti su mu praktično onemogućile da do kraja života organizuje nove izložbe fotografija.
Pritisci su išli i dalje. U jednom trenutku policija je upala u njegovu kuću, pretresla sve prostorije i ispreturala lične stvari. Prema svedočenjima, policajci su se grubo odnosili i prema njemu i prema njegovim psima dingosima. Pod različitim izgovorima bio je i priveden i zadržan u policijskoj ćeliji.
„Oni će se držati istine samo ako od toga imaju koristi.“
— B. Wongar, Karan: A Novel of Australia
Zbog takvih stavova bio je često zabranjivan i skrajnut u Australiji. Izložbe su mu zatvarane, knjige osporavane, a jedno vreme nije mogao slobodno da se kreće celom teritorijom zemlje. Ipak, njegova dela su dobijala književne nagrade i bila prevođena na mnoge jezike.
Slična sudbina pratila je i njegov književni rad. Kada je radio na romanu Raki – reč koja na jednom od aboridžinskih jezika znači „kanap“ – prvi rukopis mu je u potpunosti oduzet. Zbog toga je bio prinuđen da knjigu napiše ponovo.
U tom delu Wongar nije govorio samo o sudbini Aboridžina. Pisao je i o stradanju srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, o zločinima koje su nad Srbima počinile ustaše i nacisti. Posebno je beležio sudbinu pravoslavnog sveštenstva i on je jedini pisac koji je popisao pravoslavne sveštenike koje je ubila Nezavisna Država Hrvatska. Mnogi od njih su stradali u logorima poput Jadovna.
Ta stradanja upoređivao je sa sudbinom australijskih starosedelaca, smatrajući da oba naroda nose iskustvo istorijske nepravde.
Iako je veći deo života proveo u Australiji, Sreten Božić nikada nije zaboravio svoje rodno selo. Poslednji put je Srbiju posetio 1982. godine, kada je došao da vidi majku. Posle toga više nije dolazio. Govorio je da mu je teško da se vrati jer bi ga zabolelo da vidi kako su srpska sela opustela.
„U Trešnjevici su mi pupak i duša“, govorio je.
U svojim knjigama Sreten Božić često je povlačio paralelu između sudbine srpskog naroda i australijskih Aboridžina. Smatrao je da oba naroda dele iskustvo istorijske nepravde, progona i borbe za očuvanje identiteta.
U njegovom životu postoji i jedan neobičan simboličan detalj. Njegova supruga Đumala, aboridžinska umetnica, jednom mu je naslikala sliku sa četiri bumeranga. Ona nije znala ništa o Srbiji niti o srpskim simbolima – bumerang je bio deo njenog kulturnog nasleđa.
Ali ta četiri bumeranga neobično su podsećala na četiri slova s sa srpskog grba – simbol poznate poruke „Samo sloga Srbina spasava“. Za Wongara je to bio znak da se, čak i na drugom kraju sveta, sudbine i simboli naroda ponekad čudesno prepliću.
Iako je pisao na engleskom jeziku, mnogi su govorili da je Sreten Božić zapravo mislio na srpskom. Profesor dr Aleksandar Petrović često je isticao da je Wongar bio „pisac kakav pisac treba da bude – sam protiv svih, sam protiv cele civilizacije“.
Zahvaljujući Petroviću i izdavačkoj kući „Jasen“, njegovo delo je ponovo predstavljeno srpskoj javnosti. Godine 2010. u Gornjoj Trešnjevici, Božićevom rodnom mestu, organizovana je i projekcija filma „A Double Life: The Life and Times of B. Wongar“ novozelandskog reditelja Džona Maldenberga, na kojoj je govorio upravo profesor Petrović.
Nakon smrti supruge i dece povukao se na imanje nedaleko od Melburna, koje je nazvao „Dingovo leglo“. Tu je živeo okružen poludivljim psima dingoima. Prema verovanju Aboridžina, duše umrlih ponekad se vraćaju u životinje koje same prilaze čoveku. Božić je verovao da u tim životinjama živi uspomena na one koje je izgubio. Kasnije se ponovo oženio i dobio još jednog sina. Njegova druga supruga preminula je 2004. godine. A on 8. marta 2026. godine.
Dugo sam se nadala da ću jednog dana uraditi intervju sa Sretenom Božićem – Wongarom.
Život me, međutim, nikada nije odveo na taj kontinent. Zato neka makar ovaj tekst bude mali kosmički pozdrav sećanja.
Svet je ostao bez izuzetnog čoveka, koji se „imao rašta i roditi“. Ostaje nam njegov podvig i načelo da se moramo boriti protiv sistema koji se nadvija kao tama nad čovekom, da se moramo boriti za pravdu, ma kako to bilo teško.
Ostaju i njegove knjige i priče o ljudima koje je pokušao da spase od zaborava i nepravde.
Zbogom, veliki čoveče. Gurrupan!
AUTOR: LENA KARMAN
Poslednji gorštak Crne Gore Nikola Pavićević: „Danas se više divim vuku nego čoveku“
Filmska životna priča Vukašina Radinovića: od gladi do Luvra
/p>
