Gospodin Andrejević – lice martovskog pogroma koji traje i danas

Gospodin Andrejević, starica Anđa iz Deviča, mati Makarija iz Sokolice i prognani iz Prištine i Kosova Polja – svedočanstva martovskog pogroma

Ne znam da li postoji zemlja na svetu u kojoj mediji koje narod plaća nazivaju taj narod ružnijim, pogrdnijim i sramotnijim nazivima nego što se to čini u Srbiji. I da li postoji ravnodušniji narod prema delu svog naroda koji je na sopstvenom ognjištu proglašen strancem. I zaprećeno mu deportacijom. A gde? Deportacija je isporučenje iz zemlje u kojoj žive u zemlju iz koje potiču. Da li se desilo da narod bude deportovan iz zemlje u istu tu zemlju, a da to nije grobna raka, i da to ostali deo istog naroda ravnodušno posmatra ili okrene glavu na drugu stranu?

Ali, to smo mi. Zato smo ovde gde smo.

Tog 17. marta  2004. godine goreli su vekovi

Jedan čovek je stigao iz kasarne „Kosovski junaci“ u Prištini. Gleda kroz mene dok mu pričam, ne čuje me i ne razume. Nekoliko puta ponavljam da će za sada biti smešten u sportskoj sali, osim ako ima nekoga da leži na nekom odeljenju u bolnici. Najednom me pogleda i kaže:

– Sve mi je izgorelo.

Taj izraz lica ne mogu da opišem. Potpuno beznađe izmešano sa tugom i nevericom. Čoveku je lice zemljane boje. Volela bih da ne sedim tu ispred njega jer ne mogu da izdržim njegov pogled, a i ne znam šta da mu kažem. Volela bih da nisam morala da vidim taj izraz lica. Mislila sam da će tim ljudima značiti topla reč ili pogled pun saosećanja koji mogu da dobiju od nas, studenata koji volontiramo u kriznom štabu, umesto hladnih formalnih uputstava opštinskih službenika, ali ne znači im ništa. Njima je sve izgorelo. Kažem mu tiho:

– Mnogo mi je žao, gospodine. Razumem Vas. Ja sam otišla iz Prištine još ’99.

Pogleda me potpuno šupljim pogledom.

– Vi ste otišli ’99. Ja sam ostao do sad.

Bolnica puna prognanih

U zdravstvenom centru na ortopediji leži starica od 82 godine koja je zadobila telesne povrede od vojnika KFOR-a dok su je nasilno evakuisali iz njenog stana u Zgradi solidarnosti u Prištini, koji nije želela da napusti. Ima prelom desne ruke i hematome po čitavom telu. Na pedijatriji je smešteno dete od tri godine iz Kosova Polja koje je dobilo opekotine od martovskog sunca, jer je njegova koža po prvi put izložena suncu kada su isterani iz svoje kuće.

Na internom odeljenju leži starica Anđa iz manastira Devič. Starica ima blizu 90 godina, otišla je u manastir još kada je bila devojčica. Kažu da odbija da je zamonaše jer se smatra nedostojnom monaškog zvanja. Bila je u crkvi kada su vojnici KFOR-a evakuisali sestrinstvo pre nego što je rulja došla da zapali manastir. Kada su sestre shvatile da je nema, vratile su se po nju. To je sprečilo rulju da spali sve, mada su ga spalili već jednom 1999.

Mati Makarija iz manastira Sokolica, rođena sa jednom sakatom rukom, žena veoma niskog rasta, bacila se na tenk i vratila vojsku u manastir i sprečila paljenje.

Vita i ja odlazimo u bolnicu da posetimo staricu Anđu. Ona snažno stišće moju ruku, pita nas uporno šta je sa moštima svetog Joanikiја, mi ne znamo. Najednom ona kaže šireći oči kao da gleda u nešto što mi ne vidimo:

– Deco, ne ostavljajte svetinju! Velika je to svetinja, i svetleće opet, mnogo će se naroda tamo okupljati, samo je sada ne ostavljajte, i molite se Bogu da se mošti vrate!

Ljubim joj ruku i odlazimo nazad u kancelariju u koju nam stižu mladi ljudi sa malom decom, skrušeni, kao da se izvinjavaju što su došli, kao da nama njihov dolazak remeti nešto. Odvodimo ih u osnovnu školu u kojoj su već svi kreveti na sprat zauzeti, zovemo centar, kažu nam da ih ostavimo tu, doći će neko da ih odvede u Zvečan u neki kontejner. Ili šator.

Vaskrs je. Nebeski narod pali sveće u šatorima za prognane.

Gospodin Andrejević

Jednog jutra sedim u kancelariji, iz nekog razloga sama. Ulazi visoki gospodin, prosed, sa prosedim brkovima. Na sebi ima odelo krem boje i belu košulju, malo je izgužvan i prljav. U rukama drži belu najlon kesu sa par komada veša u njoj. Seda na stolicu nasuprot meni i snebiva se da mi nešto kaže. Najzad, predstavlja se.

– Ja sam Andrejević, iz Kosova Polja.

– Kako mogu da Vam pomognem? – pitam najljubaznije. On sedi oborene glave, gužva onu kesu na krilu.

– Nađite mi neki smeštaj.

– A gde ste do sad bili smešteni?

– Na kardiologiji. Tamo mi supruga leži već neko vreme.

– Pa ostanite tamo! Tamo Vam je toplo i dobijate sva tri obroka! Ja Vas mogu poslati jedino u sportsku salu, tamo ima već 200 ljudi, duva promaja, užasno je! – kažem mu iskreno. On podiže velike tužne oči prema meni i kaže, skrušeno:

– Molim Vas, smestite me u sportsku salu. Vidite, moja supruga je pre 20 dana doživela težak infarkt i od tada je smeštena ovde u bolnici. Ja sam sada sa njom u sobi već tri dana i ona mi uporno govori da idem kući jer se ona dobro oseća. A ja ne smem da joj kažem da nam je kuća izgorela…

Gutam pljuvačku da potisnem ono što hoće da pokulja iz mene i odvodim ga u sportsku salu, bez reči. Ujutru u menzi gospodin Andrejević stoji ispred mene u redu za hranu. Kada je prišao pultu i uzeo plastičnu tacnu i escajg pojavljuje se šef kuhinje sa druge strane pulta, sićušan čovek, i propinjući se na prste, nakostrešen kao kikirez, viče kreštavim glasom:

– Šta ćete Vi ovde? Jesam li ja lepo rekao da vi izbeglice jedete od 10 časova, kad završe studenti?

Gospodin Andrejević se poguri još više i tiho kaže:

– Ja sam doneo svoje konzerve, došao sam samo po viljušku i nož.

Vidim kako mu plastična tacna sa priborom drhti u ruci, on polako odlazi u svom izgužvanom krem odelu, šef i dalje nešto viče kreštavim glasom, mene preplavljuje nemoćan bes – htela bih da mu kažem svašta, da ga uvredim, ali se uzdržavam jer znam da bi moje mešanje još više ponizilo gospodina Andrejevića. Uostalom, menza je prazna, studenata nema. I studentski dom je prazan. Načuli smo da je na krovu mitraljesko gnezdo. Više nikada nisam videla gospodina Andrejevića.

AUTOR: JELENA KRTOLICA