Животна прича Вукашина Радиновића почиње у црногорском селу Грбавци, које је крило ретко тужну повест – мајка са деветоро деце, стење и камење без обрадиве земље, нешто од живине и коза, трошна кућа и глад. Немаштина која је толико лупала на врата, да је једно дете умрло од глади. Ту ноћ, старији брат Вукашин се заклео да више никада неће бити гладан, да ће се отиснути у свет и да ће помоћи породици како зна и уме. Трбухом за крухом, са фалсификованим документима и једва навршених 14 година, кренуо је пешке за Цетиње. Тамо је мајци написао прво писмо, у којем је навео да се не враћа док не буде у могућности да помогне. Из Цетиња, до Бококоторског залива, па Барија – остало је животна прича која се ретко када пише.

ФОТО: Жарко Мартиновић
На спомињање разлога одласка, врти главом и каже „Сиротиња, сиротиња, сиротиња, било и не поновило се“.
– Три сестре, шесторо нас мушких, на понос рекло би се, али не у нашем случају. Била је велика мука нахранити све нас. Ту ноћ када сам отишао, знао сам да ћу успети. Назад није била опција, нисам се ни окренуо – истиче Вукашин за „Принцип магазин“ и додаје да је неко време провео и у Београду, учећи рестаураторски занат. Мајстор код ког је шегртовао му је рекао да уколико жели да научи боље и стекне више, мора да крене даље.
Претплатите се да бисте прочитали цео текст
Претплата
3 € месечно
30 € годишње · 2,50 € месечно
Неограничен приступ свим текстовима Принципа. Откажите кад год желите.
Претплати се Претплати сеПодршка
10 € месечно
100 € годишње · 8,33 € месечно
Све што доноси претплата, уз већу подршку независном новинарству.
Подржи Принцип Подржи ПринципВећ сте претплатник? Пријавите се·Честа питања



