Princip kolumna profesora Puvače: Čovek koji plače

Krik. Otkad je nadstrešnica pala, osećaj bespomoćnosti i besa nemilosrdno struji mojim telom i tera me na preispitivanje. Bol je nepodnošljiv. Sanjam kako nadstrešnica pada na mog brata i sestru. Tog dana sestra je došla u Beograd da se druži sa mnom i bratom.

Plan je bio baš taj voz, ta karta, ta nadstrešnica. Srećom, otac je odlučio da je doveze. Voz, koji je mnoge odvezao na poslednju stanicu, povređenima je ostavio neizbrisiv trag s kojim će morati da žive do kraja. Osećam stid i odgovornost. Tog dana sve je puklo. Okrvavili smo ruke!

Govorio sam da sam apolitičan. Sram me je. Ćutao sam, misleći da sam siguran od zlotvora. Sklanjao sam se iza knjiga, gramofonskih ploča, u pozorišta, bioskope. Likovao sam što nisam deo njih, uveren da mogu slobodno da živim i mislim. Kriv sam. Stvorio sam svoj mehurić, pažljivo ga gradeći, i živeo u zabludi da moja sreća ne zavisi od drugih.

Osetio sam to u trenutku kada sam grlio brata i sestru i plakao. Bili su pored mene, trebao bih da budem srećan, imamo sve – ali nisam bio. Osećao sam se poraženo. Mislio sam da, kad sam se izborio da nisam potlačen, mogu da živim mirno i opušteno.

Zaljubljen sam, imam posao koji volim, predivne prijatelje s kojima mogu da pričam o svemu, idem na predstave i festivale, pohađam edukacije koje želim… Ali ništa od toga ne vredi kad je ništavilo svuda oko nas i preti da nas proguta.

Pročitao sam u knjizi „Semper idem“ Đorđa Lebovića:
> Stara jevrejska poslovica priča o propovedniku koji se obraća narodu na trgu u gradu u kojem vladaju hulje, ludaci, beskrupulozne ubice. Čestiti ljudi sklanjaju se od zla u zamandaljene kuće i na trg izlaze samo po vodu. U početku slušaju propovednikove reči, ali svakim danom sve ih je manje. Na kraju, propovednika sluša samo jedan dečak.

> “Stari, niko više ne želi da čuje tvoje reči, a ti i dalje pričaš. Zašto?”
> “Zato da se i ja ne promenim,” odgovori propovednik.

Zato danas pišem ovaj tekst. Moram da se menjam, svesniji nego ikad da sam deo ovog društva i da sam odgovoran za njega. Sloboda koju sam izborio za sebe ne vredi bez slobode drugih. Nisam slobodan. Moram da govorim i borim se na glas, svim snagama. Dužan sam svima onima koji zbog nemara ubica, danas nisu s nama. Dužan sam porodicama nastradalih. Dužan sam svoj deci, posebno onima kojima predajem, koje sutra na času treba da pogledam u oči i pričam o ljudskim vrednostima.

Dužan sam da osvajam slobodu svakim novim danom, ne samo za sebe, nego za celu zajednicu u kojoj živim. Hvala svima koji ćute, koji moraju da služe ubicama, verno i odano. Posebno onima koji, putem uvredljivih komentara, pokušavaju da ospore svaki pokušaj promene: “Vi ste isto ostrašćeni,” “Ko još ide na proteste,” “Kao da će te nešto promeniti.”

Razumem, teško je suočiti se sa sobom i pogledati se u ogledalo. Za to je potrebna hrabrost. Hvala još jednom, naučili ste me šta ne želim da budem. Ne želim da budem ništavilo. I zato plačem!

I iz mene izlazi samo krik!

AUTOR: PROF. VLADIMIR PUVAČA