U oktobru 1970. godine u kancelariju socijalne službe u okrugu Los Anđeles ušla je pogrbljena, neuhranjena devojčica neobičnog držanja. Ruke je držala podignute uz telo, poput uplašenog zeca. Delovala je kao da ima šest ili sedam godina. Njena majka, izuzetno slabovida zbog uznapredovale katarakte, zapravo je tražila kancelariju koja pruža pomoć osobama sa oštećenim vidom. Greškom je ušla na pogrešna vrata.
Ispostaviće se da je upravo ta greška promenila život njene ćerke.
Socijalni radnici odmah su primetili da nešto nije u redu. Devojčica nije govorila. Teško je hodala, nije mogla da kontroliše osnovne fiziološke potrebe, često je pljuvala, slinila i u javnosti masturbirala. Imala je svega 26 kilograma, jedva je žvakala hranu, teško je fokusirala pogled i nije mogla potpuno da ispruži ruke i noge. Na prvi pogled delovalo je da je reč o detetu sa teškim razvojnim poremećajima.
Zatim je usledio šok.
Devojčica nije imala šest, već trinaest godina. Njeno pravo ime nikada nije objavljeno javnosti. Svet ju je upoznao pod imenom Džini.
Džini Vili je rođena 1957. godine u Kaliforniji kao najmlađe dete u porodici Vili. Njeni roditelji su zbog zanemarivanja već izgubili dvoje dece, a porodične prilike bile su daleko od stabilnih. Otac Klark Vili bio je izrazito nasilan, paranoičan i sklon kontroli, dok je majka godinama živela u strahu od njegovih batina. Kada je Džini imala oko 20 meseci, otac je zaključio da zaostaje u razvoju. Umesto da potraži stručnu pomoć, odlučio je da je praktično ukloni iz sveta.
Devojčica je zatvorena u malu sobu porodične kuće u Templ Sitiju, predgrađu Los Anđelesa. Tokom dana satima je sedela vezana za improvizovanu stolicu, a noću je bila zatvarana u krevetac sa zaštitnom mrežom koja joj je ograničavala pokrete.
Džinin otac zabranio je svim članovima porodice da razgovaraju sa njom. Ako bi proizvela bilo kakav zvuk, bila bi kažnjena. Kasnije će istražitelji utvrditi da ju je otac tukao i zastrašivao režanjem i mjaukanjem, imitirajući životinje kako bi kod nje izazvao strah. Upravo zbog tih iskustava Džini Vili je razvila izraženu fobiju od pasa i mačaka. Godinama je živela u potpunoj tišini.
Njena majka, koja je imala ozbiljne probleme sa vidom, nije uspevala da zaštiti ćerku. Ni brat nije imao snage da se suprotstavi ocu. Dok su druga deca učila prve reči, čitala slikovnice i upoznavala svet, Džini je rasla bez jezika, bez kontakta i bez najosnovnijih ljudskih iskustava.
Krajem 1970. godine Džinina majka konačno je skupila snagu da napusti supruga. Povela je ćerku sa sobom i nekoliko nedelja kasnije slučajno ušla u kancelariju socijalne službe. Socijalni radnici odmah su shvatili da pred sobom imaju dete koje nikada nije prošlo kroz normalan razvoj. Policija je pokrenula istragu. Džinin otac je uhapšen zbog zlostavljanja, ali nikada nije odgovarao pred sudom. Neposredno pre početka suđenja izvršio je samoubistvo.
U oproštajnoj poruci napisao je kratku rečenicu:
„Svet nikada neće razumeti.“
Nakon smeštanja u Dečju bolnicu u Los Anđelesu, lekari su počeli da procenjuju njeno stanje. Bila je neuhranjena, fizički slaba i potpuno lišena jezika. Ipak, vrlo brzo su otkrili nešto neočekivano. Džini nije bila intelektualno nesposobna.
Pokazivala je izuzetnu sposobnost rešavanja prostornih zadataka, prepoznavanja obrazaca i neverbalne komunikacije. Razumela je mnogo više nego što je mogla da izrazi. Počela je polako da usvaja nove reči. Jedna od prvih rečenica koje je izgovorila glasila je:
„Otac udarao. Velikа daska.“
Kasnije je rekla i:
„Otac je mrtav.“
Te kratke rečenice bile su prvi uvid u godine provedene u izolaciji.
Vest o Džini Vili ubrzo je privukla pažnju psihologa, neurologa i lingvista iz celog sveta. Za mnoge od njih predstavljala je jedinstvenu priliku da prouče jedno od najvažnijih pitanja u razvoju čoveka:
Da li osoba koja tokom detinjstva nije naučila jezik može to da učini kasnije?
Među istraživačima koji su najviše radili sa njom bila je lingvistkinja Suzan Kertis. Ona je kasnije govorila da je Džini posedovala izuzetnu želju za komunikacijom i da je ostvarila značajan napredak uprkos svemu što je preživela. Tokom narednih godina naučila je desetine novih reči. Mogla je da izrazi želje, emocije i jednostavne misli. Međutim, nikada nije uspela u potpunosti da savlada gramatiku i složene jezičke strukture. Njena priča postala je jedan od najpoznatijih primera u raspravama o takozvanom „kritičnom periodu“ za usvajanje jezika.
Kako je interesovanje javnosti raslo, tako su rasle i kontroverze. Pojedini stručnjaci tvrdili su da su istraživači iskreno pokušavali da joj pomognu. Drugi su smatrali da je Džini postala predmet naučne fascinacije. Nakon nekoliko godina finansiranje istraživanja je prekinuto. Počeli su sukobi među ljudima koji su brinuli o njoj. Njen život ponovo je postao nestabilan.
Nakon što je napustila okruženje u kojem je ostvarila najveći napredak, Džini Vili je premeštana iz jedne hraniteljske porodice u drugu. Prema kasnijim svedočenjima, u pojedinim domovima ponovo je bila izložena zanemarivanju i zlostavljanju. Počela je da se povlači. Gubila je deo jezičkih veština koje je godinama sticala. Ponovo je sve više ćutala. Mnogi stručnjaci smatraju da je upravo tada izgubljena poslednja prilika da ostvari značajniji napredak.
Više od pola veka nakon što je pronađena, Džini Vili ostaje jedna od najtragičnijih figura moderne istorije psihologije. Njena priča nije samo priča o ocu koji je godinama zlostavljao sopstveno dete. O devojčici koju je pedijatar pregledao još kao malu, izrazivši zabrinutost zbog njenog razvoja, ali bez daljeg nadzora koji bi možda promenio tok njenog života!? Isto tako nezainteresovanih komšija i rodbine…
Danas Džini Vili ima oko sedamdeset godina i živi na tajnoj lokaciji pod staranjem države Kalifornije, u ustanovi za odrasle osobe sa teškim razvojnim smetnjama, a njena privatnost strogo je zaštićena.
